Руско културно наслеђе у Србији: Људи (5)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Егер, Kонстантин Константинович
(16.4.1895, Санкт Петергбург, РИ – 23.10.1988, Београд, СФРЈ)
Први професор сценског мачевања у Србији

Рођен је у племићкој породици. Орловско-бахтински кадетски корпус завршава у Орелу 1914., а Константиновску артиљеријску војну академију у Петрограду, 1915. Од августа 1915. учествује у Првом светском рату, а од октобра 1918. је у добровољачкој Белој гарди. Одликован је са пет ордена и две медаље. Септембра 1920., преко Бугарске долази у Београд. Уписује Грађевински факултет БУ и мачевалачку школу професора мачевања и бокса кнеза Ивана Максутова, професора на Војној академији у Београду. Завршни испит из спортског мачевања полаже 25. маја, 1925., за флорет, мач и сабљу. Од Министарства физичког васпитања добија звање наставника мачевања, уз нострификацију уверења Мачевалачке школе и високог стручног образовања. Активан је на многим пољима: асистент у школи свог професора и такмичар, тренер и један од оснивача првог београдског мачевалачког клуба. Један је од иницијатора и твораца државног мачевалачког савеза 1928. у Новом Саду и члан Управног одбора. После Другог светског рата је наставник и тренер у већем броју мачевалачких организација. Од 1951. до 1965. предавач, виши наставник и професор Сценског мачевања на Академији за позоришну уметност у Београду. Предавао је студентима глуме, драматургије, режије, организације и филма. Интензивно проучава и пише о хладном оружју и припрема наставне материјале. Поставља сценско мачевање у позоришту, филму и на телевизији, посебно у коопродукцији Авала филма и иностраних партнера. Национални центар за позоришно мачевање и сценско-историјску борбу 2000. успоставља престижно признање у знак сећања на њега.

Жардецки, Вјачеслав Сигизмундович
(3.4.1896., Одеса, РИ – 21.10.1962., Елкинс, Западна Вирџинија, Сједињене државе)
Професор Универзитета у Београду и Универзитета Колумбија у Њујорку

Рођен у браку пољског наследног племића и кћери одеског трговца. Завршио је Ришељеовску гимназију у Одеси 1913. са сребрном медаљом. Студије математике на Новоросијском универзитету у Одеси завршава 1913–17. Поред математике, интересују га и теоријска механика и астрономија. Ради у Одеској опсерваторији под менторством А. Ј. Орлова. Због офанзиве бољшевика на Одесу, 1920. путује бродом у Цариград, а затим емигрира у КСХС. Предавао је у земунској реалки и Руско-српској женској гимназији у Београду. Под менторством Билимовића, 1923. је одбранио докторску дисертацију. За доцента Филозофског факултета БУ изабран је 1926., а за ванредног професора 1929. године. За време Другог светског рата одбиja да учествује у реформи универзитета и губи посао, а јануара 1944. емигрира у Аустрију. Предавао је на Универзитету у Грацу, да би 1949. емигрирао у Сједињене државе. Радио је у Геофизичкој лабораторији Колумбијског универзитета у Њујорку. Бавио се геофизичким теоријама померања континената. Велики утицај на њега имао је својевремено Милутин Миланковић.

Жданов, Владимир Иванович
(29.4.1902., Кијев, РИ – 19.10.1964., Београд, СФРЈ)
Генерал

Добровољац Црвене армије, завршава Кијевску пешадијску школу (1926.). Члан Комунистичке партије Совјетског Савеза постаје 1941. За време Другог светског рата је био начелник штаба, а касније командант 4. гардијског механизованог корпуса. За заслуге у рату одликован је великим бројем високих одличја, а за хероја Совјетског Савеза проглашен је 13. септембра, 1944. За време Београдске операције (октобра, 1944,) командује 4. гардијским механизованим корпусом, који се бори заједно са војницима НОВЈ. За заслуге у борби за ослобођење Београда и других подручја Југославије одликован је 20.10.1944. орденом Народног хероја Југославије. Поштован од југословенских власти, један је од чланова совјетске војне делегације која је страдала у авионској несрећи 19.10.1964. на Авали. Једна од главних улица у центру Београда дуго је носила име генерала Жданова, али јој је 1997. враћен ранији назив (Ресавска).

Загородњук, Владимир Павлович
(31.5.1889., Одеса, РИ – 1976., Сиднеј, Аустралија)
Уметник, сценограф, костимограф, вајар

У Одеси завршава Реалну гимназију (1907.) и Уметничку школу (1909.), студира сликарство и вајарство у Школи лепих уметности у Паризу, 1910–13. Враћа се у РИ ради одслужења војног рока и учешћа у Првом светском рату. У КСХС долази 1920. Ради као наставник цртања у Руској школи у Панчеву, а од 1921. је сценограф и костимограф у београдском Народном позоришту. Славу му 1925. доноси трећа награда на Интернационалној изложби декоративне уметности и модерног дизајна у Паризу за сценографију представе «Смрт мајке Југовића». Сопствени атеље отвора 1927. и посвећује се вајарству. Ради на декорисању фасада јавних објеката и изради споменика у Београду, Ваљеву, Опленцу, Бељу, углавном у сарадњи са архитектима В. В. Лукомским и В. Ф. Баумгартеном. Уз Живојина Лукића и Романа Верховског, један је од аутора скулптура на Споменику и спомен-костурници браниоцима Београда 1914–18. Израђује рељефе и скулптуре за зграде филијале Државне хипотекарне банке у Ваљеву (1939., данас филијала Пореске управе), Сарајеву (1930.), Бањој Луци (1937., данас Палата Републике), Патријаршије у Београду, Дома инвалида на углу Савског трга и Немањине у Београду, скулптуре Самсон убија лава, на улазу у Велику ратну салу старе зграде Генералштаба (1928.), капитела на стубовима цркве Светог Марка у Београду (1938.) и др. Израђује сценографије за представе. После рата има важну улогу у обнављању Народног позоришта у Београду. Излаже на бројним самосталним и групним изложбама. Отказ у Народном позоришту дао је 1950. и отишао у Аустралију, где се до краја живота бавио иконописом. Своје позоришне скице завештао је Музеју позоришне уметности у Београду.

Зелински, Владимир Павлович
(1894., Полтава, РИ – 1943., Руско Село, Кикинда, Југославија)
Сликар, иконописац

Са супругом Татјаном након грађанског рата долази у Руско Село, где је срдачно дочекан од стране мештана. Иако није био академски школован, по доласку у КСХС сликање му постаје основно занимање. У његовом сликарству приметни су утицаји Андреја Рубљова и Уроша Предића, са којима се повремено и дружи. Често се бави живописом и иконостасима. Значајни радови су му у храму Успења Пресвете Богородице (Руско Село) из 1935., храму Светог Николе (Дебељача) из 1936. и цркви Рођења Пресвете Богородице (Путниково). У Путникову ради фреске и иконостас, димензија 5,08 х 5,08 метара са 19 слика (1940.). Многе његове слике су у власништву приватних колекционара и предмет су трговине. Народни музеј у Кикинди поседује више његових радова и повремено их излаже у градовима Баната.

Златоверховников Владимир
(1903., РИ – 1985., Зајечар, СФРЈ)
Професор физике, хемије и математике

Рад започиње школске 1934-35., као професор приправник у неготинској гимназији. Од 28.фебруара, 1938. ради у гимназији у Зајечару, где предаје хемију и физику и руководи кабинетом за хемију. У наредном периоду у истој школи изводи и наставу математике. Као
гимназијски професор, 1945. држи и тромесечни курс руског језика. Школске 1946-47. се враћа у Неготин, где наставља просветни рад све до пензионисања. Сахрањен је на гробљу у Зајечару.

Злоковић Ђорђе
(1892., Одеса, РИ – 1948., Београд, ФНРЈ)
Педолог, професор универзитета

Породица Злоковић потиче из Бијеле (Бока Которска), помиње се у 17. веку као Злоков. Братство Злоковића у 19. веку даје бројне поморске капетане и друге школоване људе, посебно свештенике. У Одеси завршава гимназију, а затим агрономски Одсек Физичко-математичког факултета (1916.). Са Набокихом и руском педолошком експедицијом 1914–17. проучава типове земљишта по јужној и југозападној Украјини. Прикупљени подаци послужили су му касније за докторску дисертацију. У Београду је 1920. изабран за хонорарног наставника Пољопривредно-шумарског факултета. Први је доктор наука на Пољопривредном факултету БУ, са тезом «Земљиште старобељског ујезда Харковске губерније» (1927.). Као сарадник Геолошког института у Београду, истражује земљишта у Црној Гори. У Институту организује прву хемијску лабораторију за педолошка испитивања. После Другог светског рата, фебруара 1946. се враћа на Пољопривредно-шумарски факултет у Београду, као хонорарни наставник, а наредне године изабран је за ванредног професора за педологију. Као први школовани педолог у КЈ, покреће у Србији опсежна и значајна истраживања земљишта и то најпре у околини Београда (1922., 1925.), а затим и у другим областима (Кумановско поље, 1930.; Никшићко поље, 1930.; карстна поља Црне Горе, 1932.; Сираково, 1933.; Бока Которска, 1934., 1939.; Граховско поље, 1934.; Грбаљско поље, 1940.). Написао је и објавио низ популарних чланака о земљиштима и значају педолошких испитивања. Начинио је план теренског и лабораторијског испитивања земљишта и квартарних седимената, повезујући геологију и педологију. Учествовао је, са сарадницима, на изради педолошке карте Војводине, нарочито због радова на Каналу Дунав–Тиса–Дунав. Сарађивао је са геолозима и са бројним институцијама (Геолошки завод, Геолошки институт - као хонорарни научни сарадник, Генерална дирекција вода, Министарство пољопривреде). Био је активан члан Српског геолошког друштва.

Зоболотњив, Владимир Василијевич
(15.11.1906. Москва, РИ – s. a, s. l)
Предузетник

У Београд стиже са оцем Василијем и мајком Маријом. Тридесетих година 20. века отворио је прву редовну аутобуску линију од Београда до Смедерева, преко Гроцке. Све до престанка рада (1941.), возач аутобуса је био Рус Шишкин, како су га звали путници. Аутобус је доносио новине и пошту и превозио имућније путнике, док су сиромашнији
углавном путовали бродом.

Игњатовски, Александр Јосифович
(18.3.1875., Смоленск, РИ – 18.8.1955., Скопље, ФНРЈ)
Лекар, научник, професор и руководилац здравствених институција

Гимназију завршава у Новгороду (1892.), а Војномедицинску академију у Санкт Петербургу (1899.). Као изузетан студент, има прилику да се две године усавршава у најзначајнијим медицинским институцијама у Берлину, Хајделбергу, Минхену и Паризу. Стиче богато искуство у клиничком и експерименталном раду у области васкуларног система. Докторира 1902., а наставно искуство стиче у Санкт Петербургу (1905–08.), Одеси (1908–11.) и Варшави (1912.). Близак је сарадник професора и нобеловца Ивана Павлова, познатог по теорији условног рефлекса. У КСХС долази 1920. са звањем редовног професора Универзитета у Варшави и места директора Интерне клинике у Ростову на Дону. У Београду је прво ангажован у главној војној болници као бактериолог, а потом постаје један од оснивача Медицинског факултета. Редовни професор и директор Клинике за интерну медицину постаје 1922. Декан Медицинског факултета је 1929-30., а продекан 1931-32. Од 1928. је управник Интерне клинике, а по његовој замисли је пројектовано и изграђено ово здање. Као пензионер 1948. прелази у Скопље, где постаје први директор Клинике и први шеф Катедре за интерну медицину Медицинског факултета. Аутор је великог броја научних радова и уџбеника. По значају се издвајају дела «Клиничка семиотика и симптоматска терапија болести унутрашњих органа» на руском (1919.) и српском (1929.), које покрива највећи спектар интересовања интерне медицине и три тома «Основа интерне пропедеветике», објављена у Скопљу (1952., 1954. и 1963.). Уважени је члан већег броја медицинских удружења у Европи. Био је потпредседник Руско-српског лекарског друштва и председник РНИ (1937–41.). Преминуо је у Скопљу, а сахрањен je у Београду.