Руско културно наслеђе у Србији: Људи (7)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Керн, Кипријан Едуардович
(11.5.1899., Тула, РИ – 11.2.1960., Кламар, Француска)
Архимандрит, духовник, богослов-литургичар

Његов отац Едуард је професор на Пољопривредној академији у Москви. Императорски александровски лицеј у Санкт Петербургу завршaва са одличним успехом 1916., a у Београд долази 1918. године. Академске 1918-19., уписује Правни факултет БУ, на коме дипломира 17.2.1923. Пред крај студија, 25.9.1922. уписује Православно богословски факултет, а завршава га 10.10.1925. Ангажован је у руским емигрантским удружењима у Београду као што су Братство Светог Сергија Радоњешког и Београдски литургијски кружок. Објављује есеје из литургичког богословља у српским часописима Хришћански живот и Преглед Цркве Епархије Нишке. Крајем 1925. постаје предавач у Богословији у Битољу. Монашки постриг прима у манастиру Миљково 2.4.1927. Митрополит кијевски Антоније Храповицки, поглавар РПЦ у иностранству, рукоположио је јеромонаха Кипријана Керна 25.6.1928. у Руској цркви у Београду у чин архимандрита предавши му и архимандритски жезал. Примио се дужности духовника и управитеља Руске православне мисије у Јерусалиму. У Светој земљи је провео три године. У КЈ се вратио 1931. До 1936. је професор Битољске богословије, у којој је оставио велики педагошки траг и утицај. Прихватио је позив митрополита Евлогија Георгијевског и отишао у Париз, где је од 1940. предавао патрологију на Институту Светог Сергија. Докторску дисертацију брани 8.4.1945. на тему «Антропологија Св. Григорија Паламе». Његова значајнија дела су: «Молитвени кринови», «Литургика», «Епиклеза», «Пастирско богословље», «Патрологија» и други.

Коваљевски, Јуриј (Ђорђе) Павлович
(1888., Јелисаветград, РИ – 1957., Џорданвил, Њујорк, САД)
Архитекта, урбаниста, професор

Један од најзначајнијих архитекта и урбаниста Београдa између два светска рата. Професионалну каријеру започиње у Кијеву радећи урбанистичке планове и као професор Кијевског политехничког института. Са породицом (супруга и двоје деце) долази у Београд, где живи 1920–44. Крајем Другог светског рата, преко Немачке одлазе у Северну Америку. Највећи допринос планирању Београда даје израдом Генералног урбанистичког плана из 1923. Даје и идејну скицу за уређење Теразијске терасе 1930., а 1931. и урбанистичка
решења за Земун и село Бежанију. У Београду је пројектовао Студентски дом «Краљ Александар» (познат и као «Лола»), шеталиште на Калемегдану, надгробни споменик руском посланику Николају Хартвигу и др. У Бачкој Тополи ради пројекат за цркву, а
у Крагујевцу, са Михаилом Радовановићем, најлепшу пијачну халу у Србији (1928.) и Ватрогасни дом (тада Дом пожарне дружине, 1934.). Израђује низ планова за регулације улица, попут Васине (1921.), планове уређења и обликовања тргова – Славије (1923.)
и простора око Старог двора и Парламента (1923. и 1934.), планове за нове стамбене четврти Чиновничка колонија (1929.) и Општинског насеља (1931.) и регулациони план подручја на левој обали Саве (1932–34.). Круна рада му је Нацрт Генералног плана Београда 1937–39. Захваљујући богатом искуству из Кијева и знањима стеченим на студијским боравцима у Енглеској, Француској и Немачкој, београдском урбанизму доноси савремени приступ у планирању града. Први је у КЈ који је у праксу увео концепт «вртног града».

Козачински, Емануел (Михаил) Александрович
(1699., Јампиљ, Русија – 15.8.1755., Слуцк, РИ)
Православни монах, просветитељ, професор, драмски писац и позоришни радник

Потиче из племићке породице пољског порекла. Након студија филозофије на Словенско-грчко-латинској академији у Москви, 1720. наставља школовање на Кијевској духовној академији. На позив митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, у октобру 1733. стиже са још 12 професора у Сремске Карловце, са задатком да настави рад на развоју школства који је започет 1726., када је Максим Суворов основао Словенско-латинску школу (Collegium slavono-latino Carloviciense). У Карловцима предаје латински, поетику и реторику, али ради и на развоју школског позоришта. Пише и режира «Траедокомедију» – прву савремену позоришну представу код Срба, коју са својим ученицима премијерно изводи у Сремским Карловцима 1734. (највероватније 15. јуна). Текст ове барокне драме посвећене смрти цара Стефана Уроша V Немањића сачуван је у неколико преписа, чији се оригинали чувају у Националној библиотеци «Сечењи» у Будимпешти, Музеју СПЦ у Београду и Библиотеци Матице српске у Новом Саду. Почетком 19. века, «Траедокомедија» је извођена у Новом Саду и Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин), према препису историчара Јована Рајића, који је као његов ђак глумио у првом извођењу драме у Сремским Карловцима. Током 1735. изабран је за префекта (управитеља) свих карловачких школа, а 12.10.1736. постаје ректор свих словенско-латинских школа на територији Митрополије Београдско-карловачке и главни катедрални (архидијецезални) проповедник. Поред наставничких дужности у Сремским Карловцима, обилази и новоосноване српске школе у Београду, Вуковару, Даљу, Пожаревцу, Мајданпеку и другим местима. У јануару 1737. одлази у Северинско-лепавинску епархију код Бјеловара «тамошње свештенство поучавати». У Северину је исте године рукоположен за ђакона, а затим за свештеника (јереја). Кратко време, шк. 1737-38., предавао је у школи Висариона Павловића у Новом Саду (тадашњи Петроварадински Шанац). Годину дана после смрти Вићентија Јовановића напушта Србију и августа 1738. враћа се у Кијев, где се замонашио под именом Михаил. У Кијеву ради као професор, префект и ректор Академије и посвећује се позоришном раду, пишући и режирајући. Последње године проводи као игуман Гадјачког манастира, архимандрит манастира Св. Тројице у Слуцку, намесник Кијевске митрополије и арихимандрит целе Белорусије. Поред драмских текстова, његова богата списатељска заоставштина обухвата и уџбенике реторике, поезије и филозофије, песме, посланице, псалме, проповеди, говоре и дела из православног богословља. Издваја се књига о Аристотелу, чији је био најбољи познавалац у православном свету прве половине 18. века.

Конев, Дмитриј Федорович
(9.2.1863., Каменск, Доњецк, РИ – 25.3.1947., Београд, ФНРЈ)
Научник и професор бактериологије, серологије и ветеринарства

Потиче из племићке породице. Средњу школу завршава 1887. у Новочекарску. На Ветеринарском институту у Харкову дипломира 1891. године. Од 1891. до 1904. асистент је у Бактериолошком центру, где показује таленат и жељу за серологијом. Методу за отклањање патогених узрочника свињске еризипеле утврђује 1899. и прави вакцину којом се она лечи. Усавршавање из бактериологије наставља у Немачкој и Француској (1903–04.), а септембра 1904. постаје ванредни професор Харковског ветеринарског института. Магистрира 1907., а докторат из области ветеринарске медицине стиче 1908., са темом Каприна као средство борбе против овчијих богиња». Директор је Бактериолошког центра (1909-15.), редовни професор на Одсеку за бактериологију Ветеринарског института у Харкову (1915–17.). Током 1918. прелази у Чехословачку, а 1920. у КСХС, где остаје до смрти. Бактериолошки институт «Пастер» у Новом Саду, оснива 1921. Професор Пољопривредно-шумарског факултета БУ, у звању редовног професора за предмете Микробиологија и Ветеринарство добија 1923., где наслеђује Сергеја Николајевича Виноградског. Члан је Руског научног одбора у Београду. Објављује велики број научних радова на руском, француском, српском и немачком језику. У Београду станује у насељу Професорска колонија. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Корш, Татјана Фјодоровна
(22.2.1901., Москва, РИ – 11.1.1938., Александровац, КЈ)
Лекар, хуманиста

Унука Фјодора Адамовича Корша, оснивача драмског позоришта у Москви. Са непуних седамнаест година је добровољац Беле армије. Два пута је рањавана. Постаје болничарка, а често је ангажована и као курир. Предлaгана је за Георгијевски крст, за храброст у спашавању рањеника из зоне борбених дејстава. После грађанског рата са мајком Нином стиже у Београд, где завршава студије медицине. Запослење добија у Александровцу, где ради као једини лекар у целом Жупском срезу. Са мајком у мали град доводе и руско сироче Александру, коју су пронашли у манастиру Хопово. Омиљена у народу, није знала за радно време. Дан уочи смрти вакцинисала је децу у амбуланти. Умрла је у крушевачкој болници од упале оба плућна крила. На сахрану јој је дошао велики број Жупљана. И дан-данас је не заборављају.

Косицки, Александар Иванович
(1.8.1881., Великије Луки, Псковска губ, РИ – 22.10.1955., Београд, ФНРЈ)
Инжењер, универзитетски професор

Основну школу и гимназију завршава 1899. у родном месту. Дипломира на Техничком институту у Санкт Петербургу 1907. године. После стручног усавршавања на Универзитету у Дрездену 1907-08., ради у фабрици машина у Москви (1908–10.). Маја 1910. учествује у организацији међународне изложбе мотора са унутрашњим сагоревањем у Санкт Петербургу. Од октобра 1910. ради на Политехничком институту у Варшави као асистент, а од 1912. на Политехничком институту у Кијеву као доцент. Током Првог светског рата ради у Војно-индустријском комитету у Кијеву. После грађанског рата емигрира у КСХС. На Техничком факултету БУ ради од 1921. до 1943. године. Пионир је наставе у области мотора с унутрашњим сагоревањем, а значајан допринос даје и настави у области производног машинства, парних котлова, итд. Организује лабораторијски рад за студенте на истраживању процеса сагоревања, термичких постројења и машина. После Iдругог светског рата почиње да ради на Машинском институту САН и учествује у реконструкцији многих фабрика. Сарађује са привредом и врши испитивања котлова и парних машина широм Србије. Објављује већи број научних и стручних радова на српском, руском и немачком језику, међу којима су и први уџбеници за производно машинство и моторе са унутрашњим сагоревањем у Србији. Радове објављује и у Гласу СКА, Годишњаку Техничког факултета, Гласнику хемијског друштва, Инжињеру – органу Савеза руских инжињера у КЈ, и другим часописима. Један је од оснивача «Руског научног института» у Београду (1928.), члан је Ревизионе комисије (1928-30.) и сарадник Института до Другог светског рата. Приликом покушаја уједињења разних белоемигрантских стручних организација оснивањем «Пословног уједињења» у Београду, 1930. године, изабран је за председника ове организације. Учествује на IV конгресу руских научника у Београду 1928. године. Одликован је орденом Св. Станислава III реда (1915.) и орденом Св. Саве IV реда (1929.). Ожењен Анастасијом Петровном и има сина Всеволода.

Крајински, Николај Васиљевич
(1.5.1869., Кијев, РИ – 19.7.1951., Харков, СССР)
Лекар, психијатар, професор универзитета

Завршио је Другу харковску гимназију 1888. и Медицински факултет Харковског царског универзитета 1893. године. За успешне студије 1892. награђен je златном медаљом Универзитета. Радни век започиње у харковској градској психијатријској клиници. На Московском универзитету докторира 1896., након чега постаје главни доктор Харковске покрајинске психијатријске болнице (до 1898.). За патогенезу епилепсије 1901., добија признање Бриселске академије наука, а за проучавање епилепсије 1902. признање Њујоршког друштва психијатара. Професор Варшавског универзитета постаје 1912. године. У периоду 1917–18. ради као доцент на Катедри неурологије и психијатрије Кијевског универзитета. Учесник је Руско-јапанског рата, Првог светског рата и грађанског рата. Члан је Специјалне комисије оружаних снага јужне Русије за истраживање злодела бољшевика. Из Новоросијска је евакуисан на острво Лимнос, а затим у КСХС. Као управник болнице у Лобору у Хрватској ради 1922–24. Доцент (1921–27.) на катедри М. Н. Лапинског и професор (1927-28) Медицинског факултета у Загребу, предаје општу патологију и физиопатологију нервног система. По пресељењу у Београд, 1928., постаје професор Медицинског факултет БУ, где предаје психијатрију и експерименталну психологију, одакле је протеран 1943. Са породицом се враћа у Харков (СССР), где ради као професор и научни радник. Радни век проводи изучавајући и надопуњујући теорију лечења хроничних психијатријских болесника. Аутор је више од 200 научних радова. Био је члан Српског лекарског друштва.