Руско културно наслеђе у Србији: Људи (15)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Ранхнер, Алексеј Борисович
(27.9.1897., Одеса, РИ – 12.10.1942., Београд, Југославија)
Стрип уметник, члан Белог покрета

Син Бориса Фердинандовича, рударског инжењера и Неониле Петровне. Након гимназије Светог Павла у Одеси, уписује Институт за технологију у Харкову. Напушта га после друге године и прелази у Сергијевску артиљеријску школу. Од 1918. је у Српском добровољачком корпусу, а затим помоћник начелника артиљерије у Северно-Двинском региону. Након грађанског рата, преко Норвешке, Шведске, Немачке, Чешке и Аустрије долази у КСХС, у Марибор. Од 1920. живи у Земуну. Први уметнички рад у Србији му је стрип «Мермерни град», који 20.2.1937. излази Веселом забавнику. Примећује га Милутин Игњачевић, уредник часописа Мика Миш, који му даје стално запослење. У њему објављује 18 стрипова, међу којима су: «Гроф Монте Кристо», «Јадници», «Дејвид Коперфилд», «Мали Лорд Фаунтлерој», «Поштарева кћи», «Васкрсење», итд. Обрађује и поједине периоде српске историје, кроз роман «Грађанка на престолу» (1938.), што је стрип-обрада романа Драга Машин, Светислава Б. Лазића, са темом Мајског преврата. Успех романа је толики да су уредници исте године објавили још један његов роман, «Хајдуци», заснован на драми Бранислава Нушића. Иако успешан у визуелизацији књижевних текстова, ради и неколико ауторских дела – стрипови «Брод духова» и «Скотланд Јард је немоћан». Сарађује са Министарством одбране, Графичким институтом и издавачком кућом Народне мисли. У раду му помаже кћи Марина, која је и коаутор на појединим стриповима. Након његове смрти, супруга и кћери близнакиње (Марина и Наталија) у јулу 1944. напуштају Југославију и преко Чехословачке одлазе за САД.

Рерих, Николај Константинович
(9.10.1874., Санкт Петербург, РИ – 13.12.1947., Кулу, Индија)
Филозоф, сликар, археолог, географ, научник и писац

Преци, данско-норвешког порекла, преселили су се у Русију средином 18. века. Родитељи су се дружили са необичним светом, па се од малена заинтересовао за источњачке религије и културе. Велики утицај на формирање духовног, филозофског и уметничког у њему имали су Лав Толстој и Јован Кронштатски, чест гост у дому Рерихових. Изучава руску културу у општесветском контексту, развијајући идеју јединства култура Русије, Истока и Запада. Ова идеја оваплотила се у његовим многобројним сликарским (око 7.000 дела), филозофским, научним и књижевним радовима (око 30). Редовни је члан Руске царске академије уметности, аутор и иницијатор Пакта о међународној заштити споменика културе у време ратних дејстава (Рерихов пакт, 1929.). Више пута је номинован за Нобелову награду за мир. Ради као сценограф за режисере као што су Станиславски, Јевреинов, Ђагиљев, делује на успостављању опере познатог Бородиновог дела, Кнез Игор, сценографије за балет Стравинског, Посвећење пролећа; живописао je више цркава. Русију напушта 1917. и ради у Финској, Норвешкој, Енглеској и Сједињеним државама. Дружећи се са Валасом (замеником Рузвелта), утиче и на изглед папирне новчанице од једног долара, предлажући графички приказ пирамиде. Напустивши Њујорк, започиње петогодишњу азијску експедицију. Стационира се у Нагару, где оснива Хималајски истраживачки институт 1929. У Индији се дружи са Рабиндранатом Тагором, Нехруом и Индиром Ганди. Убрзо почиње сарадњу са ректором БУ, Павлом Поповићем. Годину касније оснива се Друштво пријатеља његовог (Рериховог) музеја из Њујорка, са Иваном Мештровићем као почасним председником. Своје 23 слике поклања Народном музеју у Београду, од којих је 10 уступљено Загребу. Има план да сталне поставке његових слика буду у десет градова света: Београд, Загреб, Париз, Рига, Варанас, Бриж, Алахабад, Буенос Аирес, Кјото и Праг. Остало је интригатно зашто су му баш ти градови били занимљиви. Значајно финансирао изградњу првог будистичког храма у Европи сазиданог у Београду. Остаје енигма које су то посебне заслуге за КЈ због којих је добио oрден Св. Саве I реда. Био је радо виђен гост на нашем двору, као и у многим резиденцијама широм света. Седам слика, за које се мислило да су изгубљене након напада Немачке на Југославију у априлу 1941, пронађено је у Народном музеју у Београду. Није имао информацију о томе шта се десило с тим сликама. У писмима се распитивао за локације
омиљених слика «Гости из иностранства» и «Земље Словена».

Рик, Иван Афанасјевич
(10.8.1888., Полтава, РИ – 1961., Буенос Аирес, Аргентина)
Архитекта, сликар

У КСХС долази као бивши студент архитектуре. Исту завршава 1929. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Поред архитектуре, бави се сликарством и фасадном пластиком. За зграду Генералштаба, грађену 1924–’28, израђује нацрте за фасадну пластику и блиско сарађује са архитектом Василијем Вилхелмом Баумгартеном. Током 1929. и 1930. учествује у припреми Велике изложбе Руске уметности као представник Удружења руских уметника Југославији, где излаже три сликарска рада. Са архитектом Виктором Лукомским 1930. осваја прву награду на конкурсу за Банску палату у Скопљу. На изради пројекта за задужбински храм Персе Р. Миленковић на Топчидерском брду (манастир Ваведења Пресвете Богородице) сарађује 1935. Пројектује руску спомен-капелу цару мученику Николају II и Хипотекарну банку (1940.), обе уПанчеву. Цркву Св. Димитрија у Лазаревцу – спомен-костурницу страдалих ратника у Колубарској бици пројектује и гради 1938–41. Преко Аустрије и Немачке, са супругом Људмилом Коваљевском 1944. одлази у Аргентину.

Риковски, Иља/Илија Иванович
(1900., Персијанов, РИ – 1984., Београд, СФРЈ)
Биохемичар

Рођен у официрској породици, од оца Ивана Ивановича (1868–1940.), генерал-мајора, и мајке Надежде Федоровне (1909–92.). Средњу школу завршава 1917. у Новочеркаску, а од 1920. је у КСХС. Дипломира 1927. на Филозофском факултету у Загребу на Групи за хемију. Докторира на истом факултету 1930. Потом долази у Београд, где је асистент на Медицинском факултету БУ (1930–33.). За предмет хемија на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну изабран је у звање асистента 1933., доцента 1949., ванредног професора 1951. и редовног професора 1957. На овом факултетету је више година шеф Катедре за биохемију и у органима је управљања. Објављује два универзитетска уџбеника за студенте Пољопривредног факултета из области хемије: Неорганска хемија (1969.) и Органска хемија (1970.), као и Практикум из хемије (1970.) и Практикум из аналитичке и органске хемије (1972.). Објављује 40 научних радова. Учествује на 20 конгреса и саветовања у земљи и иностранству. Пензионисан је 1971. године.

Рјурикович, Ростислав Михаилович
(после 1210., Новгород, Новгородска књажевина – 1262., Београд, Мачванска бановина)
Принц из династије Рјуриковича, славонски, први мачвански и први бан Усоре и Соли

Најстарији син кнеза Михаила Всеволодовича (Михаила Черниговског, светитеља РПЦ и СПЦ) и кнегиње Јелене Романовне, обоје из рода Рјуриковича, 18.5.1230. постављен за кнеза Новгорода, од краја септембра 1235., кнез Галича (Галиције). После низа бојева и променљиве ратне среће што у сукобима са руским и европским племством, што у окршајима са Татарима, завредевши још неколико кнежевских титула, у мају 1242. жени Ану Агнезу Арпадску, кћер Беле IV. После једног већег сукоба у коме су учествовали Кумани, кнез Ростислав одлази у тазбину. Од таста добија територије у Берегу (Закарпатје), 1247. постаје славонски бан, а иза 1253. и бан Усоре и Соли. Dux de Macho (Мачвански бан) постаје 1254., а 1256. је, поуздано, и браничевски бан, који на походе често креће из Београда. Више сабљом него преговорима, учествовао је у низу преврата на јужнословенским троновима, што је наставио његов син Бела Ростиславић, мачвански бан чије је поседе напао српски краљ Стефан Урош I. Бела је, али не сâм, 1268. заробио део властеле и сâмог српског краља. После плаћеног откупа, краљ Урош је, што је био део договора, оженио сина Стефана Драгутина угарском принцезом Каталином.

Родзјанко, Михаил Владимирович
(21.2.1859., Попасное, РИ – 24.1.1924., Ново Милошево, КСХС)
Председник последње царске Думе

Потиче из старе племићке породице, школован на пажевској војној академији. Политичар и државник РИ, значајна фигура у догађајима који су довели до абдикације Николаја II (1917.). Телефоном води дугу и жестоку полемику са императором око компетенција цара и Думе, тј. око највише власти у земљи. Сматра да је сусрет Распућина и цара означио почетак пропадања РИ. У марту 1917. приступа конституисању привремене владе, али није прихватио ниједну функцију у њој. Након Октобарске револуције напушта Петроград и сели се у Ростов на Дону, а затим на Крим. После пораза Беле армије емигрира у КСХС (1920.). Као један од најутицајнијих људи Русије на коришћење добија дворац Карачоњијевих у Беодри (данас Ново Милошево, поред Кикинде). У дворцу пише мемоаре у књизи «Владавина Распућина: распад једног царства». Током живота у КСХС, често мења место боравка (Вршац, Панчево, Нови Бечеј) јер га Руси лоше уважавају, посебно се истиче председник новосадског огранка Руске матице, Дмитриј Васиљевич Скринченко. О томе сведочи и догађај из Сремских Карловаца, 1921., са Сверуског сабора Руске заграничне цркве, када је био приморан да исти напусти. Сахрањен је на Руском гробљу у Београду. У тексту који је поводом његове смрти објавио београдски дневни лист Политика, спомиње се и питање кривице и грехова револуције, којима су га окривљавали делови руске емиграције. Очигледно да су кривицу за фебруар 1917. и оно што је претходило догађајима осећали делови и војне и политичке елите која је изазвала државни удар. Ово је илустровано исказом његовог унука Олега Михаиловича Родзјанка, коју износи у документарном филму из 2013., и из којег проистиче да је осећај кривице свакако мучио њега и породицу. У администрацији Управе града Београда сачувани су картони његова три унука, деце његовог сина Михаила Михаиловича Родзјанка: Марије (1909.), Владимира (1915.) и Олега (1923.).

Романович Василиј
(око 1718., Кијев, Русија – 1773., Ново Хопово, Хабзбуршка монархија)
Сликар и православни монах

Студира на Духовној академији Печерске лавре у Кијеву. Изразити је представник словенског барока. О његовом боравку и делатности међу Србима сачувано је мало података. Током четрдесетих година 13. века, долази у Сремске Карловце (вероватно са Јовом Василијевичем), одакле одлази у Славонију, где се бави сликањем портрета, живописа, фрески и икона. У манастир Хопово одлази 1766., прима монашки постриг и у њему остаје до упокојења. Постоје претпоставке да је у Хопову основао школу иконописања. Бројни живописи, фреске и иконе у црквама и манастирима Славоније и Срема, као и више портрета, његово су дело. Међу њима се издвајају: портрети пакрачких епископа Софронија Јовановића (пре 1757.) и Арсенија Радивојевића (1759.), део иконостаса Саборне цркве Св. Тројице у Пакрацу, барокни грб Пакрачке епархије на владичанском двору у Пакрацу, иконостас манастира Светог Георгија у Слатинском Дреновцу (1758.) на Папуку, део иконостаса храма Светих Арханђела Михаила и Гаврила у данашњој Хрватској Костајници (1759.), иконостас храма Светог Апостола Петра и Павла у селу Доњи Граховљани код Дарувара (1761.), иконостас храма Рождества Пресвете Богородице у Моровићу код Шида (1765-66.), неколико икона Христа и Богородице рађених за Саборну цркву у Сремским Карловцима, иконе на царским дверима манастира Бешеново (1770.), Светих Апостола Луке и Томе у цркви у Свилошу на Фрушкој гори, иконе са фигурама апостола на иконостасу манастира Велика Ремета, две композиције у трпезарији манастира Хопово (1771.), итд. Постоје и претпоставке да са другим кијевским уметницима учествује у изради декорације наоса цркве у Крушедолу (1756.) и иконописању манастира Бођани код Бача (1745–48.) и цркви Доњем Обријежу (Пакрац) и Трпињу (Вуковар).Упамћен је као уметник који је извршио снажан утицај на развој српског барокног сликарства друге половине 18. века. Заступљен је у монографијама и студијама које обрађују словенски барок и његове представнике.

Рудановски Василије
(1874., Балхна, Нижни Новгород, РИ – 1957., Аустралија)
Сликар, иконописац, портретиста, педагог

Као кадет интересује се за сликарство и напушта војну службу. Излаже у Кијеву и Ростову на Дону 1901–18. У КСХС долази крајем 1920. У Грчкој добиja кћер Татјану, која постаје ђак Уметничке школе у Београду. Кратко предаje у Занатској школи у Пожаревцу, 1921. долази у Ниш, где до пензије (1941.) ради као професор цртања и лепог писања. Бави се и црквеним сликарством. Добија понуду Саборне цркве 1921. да доврши фреске у апсиди Саборног храма, које су започете 1915. Пошто је тај део храма страдао у Другом светском рату, не може се утврдити да ли је прихватио понуду. Најранији сачувани рад је иконостас у капели Свештеномученика на јужној страни трема Саборне цркве у Нишу (1926.), који је оштећен у бомбардовању, 1944. Ради делове иконостаса и ретуширање фресака у цркви Ваведења Богородице у Сићеву (1929–31.), као и на поправци оштећених икона у цркви Светих Арханђела у Нишу. Удружење ликовних уметника Моравске ба новине основано је 1931, а Рудановски је изабран за члана Надзорног одбора; учествује на изложбама у Нишу 1931. и 1950. и Зајечару 1932. Поред уметничких удружења, члан је Јадранске страже. Као активни члан Музејског друштва, сматра се једним од оснивача Народног музеја у Нишу 1933. Том приликом поклања музеју 10 радова, од којих је девет уништено у савезничком бомбардовању Ниша. До данас је сачувано десетак његових слика. Приватне колекције и Народни музеј у Зајечару чувају поједине његове радове. Из Ниша 1952. одлази у Аустралију код кћери. Остао је упамћен и као један од најзначајнијих уметника у нишкој средини у међуратном периоду.

Рудски, Игор Андрејевич
(25.12.1897., Виница, РИ – 21.12.1944., Крагујевац, Југославија)
Професор гимназије, ботаничар, фитоценолог

Одраста у имућној породици. Матуру у Каменец-Подољском, центру Подољске губерније, полаже 1915. Уписује се на Историјско-филозофски факултет Кијевског универзитета Светог Владимира. Мобилисан је 1916., и током рата бива рањен у ногу. Две године касније подиже сведочанство са факултета, а 1919. напушта Кијев. Претпоставља се да у КСХС долази у новембру 1920., директно са Крима, преко јадранских лука. Биологију на Филозофском факултету БУ уписује 1921. С обзиром на лоше материјално стање и недовољну инвалидску накнаду, приморан је да ради тешке физичке послове и чак и да се усели у једну од капела на београдском Новом гробљу. Након две године студија, добија смештај и исхрану у «обшчежитију» на Сењаку. Под утицајем професора Недељка Кошанина, опредељује се за ботаничка истраживања и 1925. завршава студије и полаже дипломски испит у року. Након завршених студија, постављен је за наставника по уговору у Струмичкој гимназији, а 1928. прелази у Крагујевац. Професорски испит полаже 1932. Са професором Кошанином истражује биљни свет околине Струмице, Шар-планине и Проклетија. У зони алпијских ливада на Ошљаку (Шар планина), открива нову врсту Achillea alexandri-regis Bornmüller & Rudski, која је стеноендемит овог огранка Шар-планине. Сарађује и са другим ботаничарима, међу којима су Павле Иванович Черњавски, Теодор Сошка и Иво Хорват. Проучава и друге делове Србије, посебно Шумадију и Копаоник. Своје хербарске збирке и рукописе оставио је Музеју српске земље (данашњем Природњачком музеју), а неки његови радови су постхумно објављени. Даје велики допринос развоју фитоценологије.