Руско културно наслеђе у Србији: Људи (3)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Вандровска, Јелена Владимировна
(1909., Санкт Петербург, РИ – 2004., Београд, СЦГ)
Конзерватор, сликар, педагог

Матурира у Новом Бечеју, дипломира на Групи за историју уметности Филозофског факултета у Загребу (1932.). Ради као ликовни педагог у Новом Саду. После Другог светског рата запослена је у Војвођанском музеју са звањем вишег конзерватора, а затим у Заводу за заштиту споменика културе Војводине. У мају 1936., Епископ Иринеј Ћирић отвара изложбу иконографије и примењене уметности Јелене Владимировне Вандровске. У тешким ратним условима ради на рестаурацији фресака и икона манастира на Фрушкој гори, поготово Новог Хопова и Крушедола, затим Пећке патријаршије и манастира Св. Софије у Охриду. Усавршава се у рестаураторским центрима Европе (Рим, Париз, Минхен, Беч, Петроград и Москва), а као гостујући предавач борави у Немачкој и у Сједињеним државама.

Вербовски, Виктор Викторович
(1910., Чернигово, РИ – 6. октобар,1944., Падинска Скела, Београд, Југославија)
Инжењер и капетан (народни херој)

Потомак племићке породице из Черниговске губерније. Отац, саветник Државне думе, спрема га за војну службу, али догађаји из октобра 1917. ремете планове. Да би постао инжењер, одлази из Петрограда, где је живела његoва породица. Прави лажну биографију
и постаје «син куварице». Крајем двадесетих година у Алчевску се појавио инжењер различит од вршњака по образовању, знању страних језика и разумевању науке. Почетком тридесетих се жени пијанисткињом Еленом, добијају два сина (Јевгенија и Валерија). Почетком рата са породицом покушава да се пресели на исток, али њихову колону бомбардују Немци. Враћа се у град у коме су фашисти успоставили нови поредак. Због протеста упућених немачким властима, доспева у затвор. Супруга шаље телеграм његовој сестри, која живи у Немачкој. Од високих званичника Рајха стиже интервенција: уместо робијашких, издата су му «фолксдојчерска» документа и могао је да бира куда ће. Одлучио се за Југославију, где се запошљава у војној фабрици. Повезује се с партизанима и
скоро две године сарађује са НОВЈ. Пред крај рата је откривено да сарађује са комунистима, зато је са породицом склоњен у планине, а убрзо приступа партизанском одреду. Последњих дана рата Немци принудно сакупљају житарице и смештају их у силосе. Један од таквих био је у Панчевачком риту. Ослободиоци заузимају силос, али нису у могућности да житарице склоне са линије фронта. Немци са Дунава гађају силос, у намери да исти униште и жито запале. Када је ватра планула, истрчао је из рова и потрчао ка објекту да угаси пожар. Ватра је угашена истовремено када је нацистичка ватра угасила његов живот. Проглашен је народним херојем Југославије. Сећање на њега и даље живи у Врбовском, физиономском делу Падинске Скеле надомак Београда. 

Виноградски, Сергеј Николајевич
(1. септембар, 1856., Кијев, РИ – 25. фебруар, 1953., Бри Конт Робер, Француска)
Ботаничар и бактериолог

Краљевски музички конзерваторијум у Санкт Петербургу (клавир) уписује 1875. Затим, 1877. уписује Универзитет у Санкт Петербургу, како би студирао хемију код Николаја Менчукина и ботанику код Андреја Сергејева Хаминтзина. Дипломира 1881., а магистрира 1884. Потом је на Универзитету у Стразбуру код ботаничара Антона де Барија. Постаје познат по раду на бактеријама из рода Beggiatoa 1887., откривени облик метаболизма назива аноргоксидацијом (оксидацијом неорганских једињења); 1888. се сели у Цирих и почиње истраживање нитрификације, идентификујући родове Nitrosomonas и Nitrobacter. Апарат за узгој различитих врста микроорганизама, који по њему носи назив (Колона Виноградски), а користи се у настави микробиологије, открива осамдесетих година 19. века. У Санкт Петербургу руководи Одељењем опште микробиологије на Царском институту за експерименталну медицину (1891–1905.) и проналази бактерије које се хране слободним атмосферским азотом. Добија многобројна признања: почасни докторат Универзитета у Харкову (др ботанике honoris causa), почасни члан Московског друштва природних наука (1901.), члан Француске академије наука (1902.) и др. Повлачи се из активног научног рада 1905., проводећи време на приватном имању и у Швајцарској. Током 1921-22. професор је на Пољопривредно-шумарском факултету БУ, као оснивач Катедре за микробиогију, где га наслеђује Димитриј Конев. Потом управља Одељењем пољопривредне бактериологије у експерименталној станици у Француској. Медаљу Левенхук добија 1935. од Краљевске холандске академије наука и уметности.

Вороњец, Константин Петрович
(17.јануар, 1902., Кијев, РИ – 19. октобар, 1974., Београд, СФРЈ)
Професор Универзитета у Београду, академик

Син професора Кијевског универзитета, Пјотра Василијевича Вороњеца, специјалисте у области теоријске механике. Пореклом из наследног племства Смоленске губерније. Након гимназије мобилисан је у Белу армију, са којом се преко Румуније повлачи и долази у Београд, док је породица остала у Кијеву. Уписује Филозофски факултет (област механике и математике) и завршава га 1925. године. Добија посао професора математике гимназије у Крушевцу (1925–30.). У то време ради докторску дисертацију из рационалне механике, коју брани 1930., пред Михаилом Петровићем, Милутином Миланковићем и Антоном Билимовићем и одлази у Париз са стипендијом РНИ из Београда, где ради под менторством Д. П. Рјабушинског. На Универзитету у Паризу 1934. стиче титулу доктора математичких наука. По повратку у земљу (1935.) запошљава се у осигуравајућем друштву «Југословенски Феникс» и постаје шеф Математичког одељења. Пред рат прелази у Задружно осигурање Савеза набављачких задруга државних службеника, где ради и током окупације. После ослобођења постаје шеф Математичког одељења Државног осигуравајућег завода, где ради до јуна 1947., када је изабран за сталног хонорарног наставника за предмет Механика флуида на Техничком факултету БУ, на коме је 1951. изабран за ванредног, а 1954. за редовног професора, где ради до пензионисања. Сарадник Математичког института САН постаје 1949., а касније и сарадник Академијиног Машинског института. За дописног члана САН изабран је 1958., а за редовног 1963. Родоначелник је међународно познате Београдске школе механике флуида.

Востоков, Владимир Игнатијевич
(11. јула,1868., Голочелово, РИ – 5. августа, 1957., Сан Франциско, Сједињене државе)
Свештеник, проповедник и црквени писац

Рођен у породици сеоског свештеника Игнатија Матвејевича Востокова. Теологију учи на Коломенској теолошкој школи (1878–82.) и Московској богословији, где дипломира 1888. Почиње да ради као учитељ, а потом постаје свештеник са парохијом у селима Московске епархије (1891.). Затим је свештеник у војсци РИ и стиче репутацију доброг говорника. Током грађанског рата члан је Руске Монархистичке Скупштине и активни учесник монархистичког покрета. Верује да бољшевици могу да реализују идеју о власти радника и сељака и подржава револуцију, али убрзо мења мишљење према бољшевицима. На заседању Сабора РПЦ 22.јануара, 1918., држи говор против Совјета. Због тога  одлази на југ Русије, где промовише потребу за обновом монархије. Са Крима, почетком 1921. емигрира у КСХС, где ради као вероучитељ у руској гимназији у Великој Кикинди (данас Кикинда). Током 1922., у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) обавља прва богослужења у неусловном простору (прва руска црква од 1925.). Од 1925. је постављен за мисионарског свештеника у КСХС. Из предострожности, 1944. прелази у Аустрију. Обавља службу у руским избегличким камповима у Аустрији и Немачкој. Током 1945., заједно са свештеником Василијем Бошчановским, служи у кампу у близини Минхена. Августа 1945. сведок је депортације антисовјетских Руса из Немачке у СССР од стране америчких војника. У Сједињене државе одлази 1951., а у периоду 1951–57. је старешина храма Светог Тихона Задонског у Сан Франциску. Постоји значајно неслагање о години смрти (1953., 1955. или 1957.). Сахрањен је на српском гробљу у Сан Франциску.