Руско културно наслеђе у Србији: Mатеријално културно наслеђе (3)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Црква Св. Архангела Михаила
(45°22’52.92”N; 20°23’19.38”E)
Зрењанин

Позната као Руска црква (Мирослава Тирше, 4). Некадашња аустроугарска тамница дата је на коришћење новоформираној колонији Руса, 1925. године. Радове на адаптацији простора, за потребе храма, самостално су изводили верници и свештеници. Столари су даскама прекрили земљани под, направили врата, прозоре и иконостас. Шест престоних икона насликао је Атанасиј Иванович Шелеумов, а Тајну вечеру генерал Сергеј Шестаков, док је полијелеј урадио Сергеј Иванович Шереметински. У тадашњем Петровграду је живело приближно 600 Руса, за које је богослужење било од изузетне важности. Последња руска служба у храму је одржана 1970. године, након чега прелази под управу СПЦ; на основу договора две цркве, постаје метох манастира Св. Меланије Римљанке. Храм је 1993. постао парохијски, након чега је темељно обновљен. Добија нову фасаду са торњем, нова врата и прозоре, као и поплочан под. Нови иконостас у дуборезу од ораховог дрвета урадила је радионица браће Бакић, а иконе је насликао Светозар Пандуровић, академски сликар из Београда. Од 2004., започето је потпуније осликавање, које ради Ненад Грастић, иконописац из Кикинде. У храму су постављени Христов гроб, архијерејски трон и 26 столица, а прилозима верника купљена су и два звона, док је 2007. у порти сазидана нова сала са кухињом и библиотеком. Током 2009., испред храма је постављен постамент са крстом и спомен-плочом у знак сећања на досељенике из РИ.

Црква Св. Тројице
(43°29’36.62”N; 21°37’22.18”E)
Горњи Адровац, Алексинац

У народу је позната као «Црква Вронског» и «Руска црква». Налази се на Голом брду, узвишењу на ком је у Српско-турском рату, као добровољац, 20.августа, 1876. године погинуо руски пуковник Николај Николајевич Рајевски. Постоји мишљење да је Л. Н. Толстоју пуковник Рајевски послужио као прототип за лик грофа Вронског у роману Ана Карењина. На молбу породице Рајевски, 23. августа, 1887., подигнут је споменик. Изградња спомен-цркве је жеља његове мајке Ане Михајловне, коју није успела да оствари, па пред смрт заветује млађег сина Михаила да испуни њену намеру и за то завештава 50.000 рубаља. Крајем 1893., преминуо је и Михаило, а убрзо и његов старији син Николај, па извршење завета преузима Марија, удовица Михаила Николајевича. Црква је подигнута по плановима
и приложеним средствима Марије Григорјевне Рајевске, уз труд епископа нишког Никанора Ружичића, а место за изградњу откупила је српска краљица Наталија Обреновић. Камен темељац је постављен 16. марта, 1902. Црква је освештена 1903., на дан погибије Николаја Николајевича. Објекат је складних пропорција са карактеристичним правим угловима и основом у облику правилног крста са тремовима између (у касновизантијском стилу). Изнад средишњег дела издиже се масивна купола са прозорским отворима. Фасада је обложена керамичким плочицама у виду мозаика са пољима жуте и црвене боје. Фрескописана је према шаблону руског сликара Виктора Михајловича Васњецова. Изнад врата на западном зиду је портрет пуковника Рајевског у свечаној униформи. Црква је за време Првог светског рата опљачкана и оштећена, а за време Другог светског рата су уништени иконостас и део фресака. Делимично обновљена, од 1973. је под заштитом Републике Србије, а данас има статус споменика културе, који је обновљен крајем 20. и почетком 21. века, заједничким улагањем руске и српске државе. На дан погибије пуковника Рајевског (20. август по јулијанском, односно 2. септембар по грегоријанском календару) помен држе руски и српски свештеници у присуству народа, руских и српских званичника и потомака рода Рајевски.

Гробље ослободилаца Београда
(44°48’42.4”N; 20°29’09.9”E)
Палилула, Београд

Спомен-гробље (површине 1,12 ha) посвећено југословенским и совјетским борцима погинулим у борбама за ослобођење Београда октобра 1944., налази се на углу Прерадовићеве и Рузвелтове улице (Прерадовићева, 3), а прекопута Новог гробља. Гробље је урађено по идеји архитекте Бранка Бона. Унутрашњи парк је пројектовао инжењер Александар Крстић, а улазне капије вајар Раде Станковић. Отворено је 20.октобра, 1954. за време прославе десетогодишњице ослобођења града. На гробљу је сахрањено 1.386 југословенских и 818 совјетских бораца, и то највећи број војника Црвене армије, страдалих у ослобођењу Београда (њих 976), као и део погинулих на ратиштима до Будимпеште. Међу припадницима Црвене армије страдалих на другим фронтовима био је и велики број високих официра, попут пуковника Ивана Александровича Стрижова, мајора Виктора Иљича Заварухина, капетана Евгенија Петровича Иванушкина и Константина Федоровича Безделова. На великом броју ових спомен-обележја записано је да су пали хероји у Београду сахрањени по личној жељи. Улазак у меморијални комплекс, из Рузвелтове улице, наговештава камена капија са натписом «Ослободиоцима Београда 1944.». Са једне стране је мермерни рељеф који приказује совјетске и партизанске борце у окршају са окупатором, а са друге мермерни рељеф који приказује сусрет радника и сељака са ослободиоцима. Још током борби 1944.,  почело је обележавање места на којима су сахрањени борци погинули у борбама за ослобођење. На Позоришном тргу (данас Трг републике) 27. октобра, 1944., сахрањена је већа група совјетских бораца, чијем су укопу, поред великог броја грађана, присуствовали и генерал-лајтанти Владимир Жданов и Пеко Дапчевић. До децембра 1944., на територији града подигнуто је 18 великих споменика совјетским борцима, као и 84 мала. Поред споменика на Позоришном тргу, познатији су били и они на Славији, код Вуковог споменика, на Старом сајмишту и други, али су уклоњени почетком педесетих година 20. века, а посмртни остаци су пренети на простор прекопута Новог гробља. Као пандан споменику Црвеноармејцу из 1954. године (аутора Антуна Аугустинчића), испред спомен-гробља је 9.маја, 1988.,  откривен споменик Партизан на вечној стражи (аутора Радета Станковића). Од откривања (1954.г) сваке године, 9. маја и 20. октобра, полажу се венци и одаје почаст страдалима од фашизма. Комплекс је 2009. године темељно обновљен.