Руско културно наслеђе у Србији: Нематеријално културно наслеђе (4)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Руско археолошко друштво
Научно удружење (1921–41.)

Једно од првих удружења руских научника у КСХС, које је у лето 1921. основао мали круг научника, који су чинили: М. А. Георгиевски, С. Р. Минцлов, Н. В. Мјатљев, Е. А. Пасипкин, А. Л. Погодин, С. Н. Смирнов, А. В. Соловјев и В. Н. Халаев. Први председник Друштва био је филолог (слависта) и историчар А. Л. Погодин, професор Харковског и Варшавског универзитета, који је радио и на БУ. Почевши од скромних екскурзија, приликом којих су проучаване фреске у манастирима Србије и Старе Србије, Друштво се врло брзо претворило у организацију са више од 70 чланова. У раду Руског археолошког друштва учествовали су чувени научници, као што су: Е. В. Спекторски, Ф. В. Тарановски, Ј. В. Ањичков, А. В. Соловјев, Г. А. Острогорски и С. Н. Смирнов.

Друштво је било под покровитељством принцезе Јелене Карађорђевић (Елене Петровне Српске), удовице великог кнеза Јована Константиновича Романова и рођене сестре краља Александра I Карађорђевића. Чланови Друштва су тесно сарађивали са српским научницима и осталим интелектуалцима, а основне активности су обухватале истраживања месних архива, организацију археолошких експедиција и јавна предавања не само о археологији и историји, већ и о словенској култури уопште. Посебну вредност представљају материјали које су прикупили чланови Друштва током експедиција по манастирима (XI–XVI в). Друштво је објавило три збирке својих дела, а распуштено је априла 1941. године.

«Ново време»
Руске новине издаване у Београду (22.4.1921–26.10.1930.)

Објављивање започело у Санкт Петербургу 1868., а од 1869. излазе као дневне новине, које временом постају значајне у Руској Империји и широм Европе. Дан након Октобарске револуције 1917., угашене су од стране бољшевика. Први број београдских новина изашао је 22.4.1921, под идентичним називом под којим су излазиле и у РИ. Покренуте су од стране М. А. Суворина, сина издавача петроградског «Новое время» А. С. Суворина. Редакција се залагала за очување традиције дневника и континуитета излажења, настојећи да новине буду и спона између Руса у Србији и Русије, и то кроз неколико сталних и повремених рубрика: У Србији, Последње новости, Вести из Галипоља, Из Русије, Из новина и часописа, Информације, Хроника, Унутрашњи живот (у којој се писало о животу руских колонија у КСХС). Посебна пажња се поклањала савременим политичким и идеолошким проблемима, а знатно мање култури и уметности. Повремено су објављивани стихови руских, али и српских песника (Јована Дучића и Милана Ракића, у преводу Георгија Владимова), као и прозни радови, путописи и мемоари руских аутора. Међу сарадницима су били познати новинари и интелектуалци: Јуриј Дмитријев, Борис Суворин, Александар Погодин, Александар Столипин, Тимофеј Локот, Николај Рибински, Владимир Даватц и други. Сталну рубрику Мали фељтон, посвећену међународној политици и збивањима у свету, од првог броја је уређивао А. Реников, уредник из санктпетербуршког периода. Уређивачку политику је прожимао монархистички дух, али су објављивани и полемички чланци. У бројевима који су излазили за Божић и Васкрс објављиване су посланице митрополита Антонија Русима у расејању. Редакција је 1925. проширила делатност оснивањем издавачке куће „М. Суворин и Ко”. Последњи број новина изашао је 26.10.1930. године.

Руски локал «Казбек»
Некадашњи ноћни клуб у Београду

Казбек се налазио на почетку Скадарске улице, у приземној кући, у простору некадашње кафане Вук Караџић. На овој локацији ради до 1934., а након тога овде је подигнута зграда Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента. Претпоставља се да локал наставља са радом на Цветном тргу, у Улици краља Милана, у вишеспратној сецесијској згради. Између два светска рата, био је популаран захваљујући томе што су у њега, поред Руса, могли долазити и Срби и остали. Испред локала, на улазним вратима, увек би стајао бркати козак са сабљом, реденцима и царским одликовањима. У клубу су свирали оркестри балалајки и руске циганске музике, а у делу у ком су служени храна и пиће постојао је и мали подијум за плес. Део понуде била је и раскошна трпеза (руски кавијар, вотка и шампањац). У локалу је наступала и чувена руска уметница Олга Јанчевецка, певајући руске романсе.

Хор кубанских козака у Нишу

По доласку у КСХС, Хор почиње са радом у Осијеку. Први пут гостује у Нишу, 1925., и том приликом остварује контакт са Црквено-певачком дружином Бранко. У архивској грађи је сачувана молба кубанских козака да у недељу 18. октобра 1925, на дан руског војног празника, поју на литургији у Саборној цркви у Нишу. Молба је одобрена, а хор се три године касније сели у Ниш и постаје лични хор владике Доситеја и други богослужбени хор Саборне цркве. У наредним годинама, хор и црквено-певачка дружина заједно поју на богослужењима и певају на свечаностима и гостовањима, о чему сведоче многобројни натписи из штампе. Дугогодишњи хоровођа је руски пуковник Венијамин Рудјко. Од 1933. просторије хора налазиле се у Душановој улици, 56. Не зна се тачно када је хор престао са радом. На челу Црквено-певачке дружине Бранко били су и руски емигранти Венијамин Рудјко (1933–’41) и Иван Татаркин, професор руског језика (1942–45.). Свештеник Михаил Пелех био је хоровођа (1962–63.), док је Стеван Гушчин обављао ту функцију пуних 10 година, 1965–75. године.

Непознати руски монах и Свети Сава

Један руски монах, боравећи на српском двору, 1191. разговара са најмлађим сином српског жупана Немање, Растком, у чијој се души одиграо духовни преокрет. Српски принц je, преображеног ума, пошао ка Светој Гори, где се у руском манастиру замонашио и започео своју духовну, културну, геополитичку и цивилизацијску мисију, значајну за цео српски народ. Захваљујући овом судбоносном руско-српском сусрету, добили смо монаха, архиепископа и светитеља Светог Саву (Немањића) и артикулисање светосавске српске отаџбине. Тај ‘обични разговор’ остао је као један од најважнијих сусрета у српско-руској историји.

Песма «О војнику Петји»

Посвећена је војнику Петру Перебеинову, совјетскoм борцу страдалом током борби за ослобођење Београда. Његова мајка се обратила тадашњој звезди југословенске и српске забавне музике, Ђорђу Ђоки Марјановићу (рођен 30.10.1931.) са молбом да пронађе гроб њеног сина. Марјановић је сазнао да је Перебеинов сахрањен на Гробљу ослободилаца Београда. Песма о Петји је настала током Марјановићевог гостовања у Ростову на Дону 1974. године, а затим је извођена на концертима широм СССР. Марјановић је у СССР-у
гостовао више од 30 пута и проглашен је за почасног члана Комсомола, организације совјетске омладине. Председник Михаил Горбачов одликовао га је орденом пријатељства народа.