Руско културно наслеђе у Србији: Људи (1)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Аверјанов, Пјотр Иванович
(5.10.1867., Каргалинскаја, РИ – 13.10.1937., Београд, КЈ)
Генерал, последњи Начелник Генералштаба Војске РИ

Завршава Кадетски корпус у Тбилисију (1885.), Николајевску инжењерску школу у Санкт Петербургу (1888.) и Генералштабну академију (1894.). Током каријере напредује до чина генерал-лајтанта. Првих неколико месеци 1917., обавља дужности Начелника Генералштаба РИ, а 15.5.1917. је пребачен на место главног Начелника снабдевања Кавкаског фронта. Затим обавља дужности генералног комесара и главног управника турских области које су руске трупе заузеле. Издејствовао је да РИ Србији да кредит од 40.000.000 златних рубаља. Након евакуације са Крима, долази у КСХС, где неко време ради у Геодетском заводу у Београду, затим предаје математику у гимназији у Ћуприји, да би прешао у Војно-историјски завод у Београду. Аутор је већег броја војно-научних радова и публикација, међу којима је и књига о Курдима у руско-персијским и руско-отоманским ратовима, где даје важне информације о односу курдских племена са руском војском. Добитник је ордена Св. Ане III степена и носилац императорског ордена Св. Владимира IV и III степена као и ордена Св. Станислава III и II степена. Преминуо је у Београду 1937., са последњим пребивалиштем у Краљице Марије 127. Сахрањен је на Новом гробљу.

Адамович, Борис Викторович
(15.11.1870., Полтавска губ, РИ – 22.3.1936., Сарајево, КЈ)
Генерал-потпуковник, историчар, педагог, писац

Син генерал-мајора Виктора Михајловича Адамовича. Дипломира на 3. московском кадетском корпусу и 2. војној школи Константиновски. Од 1890. је у активној војној служби. Kао добровољац 123. Козловског пука, 1904. учествује у Руско-јапанском рату. Након грађанског рата у РИ прелази у КСХС. Почетком 1920., именован је за руководиоца Консолидованог кадетског корпуса, који укључује наставнике и кадете истоимених установа из Одесе и Кијева смештене у Сарајеву. Током 1929. пребачен је у Белу Цркву (Банат), где му је припојен Кримски кадетски корпус. Краљевска комисија помаже рад Корпуса, а посебну пажњу добија од краља Александра I, који генерала одликује Великим крстом и звездом Реда Белог орла. Велику пажњу посвећује војном образовању руске омладине и ужива завидан углед код колега у КЈ. Сахрањен је са свим војним почастима на војном гробљу у Сарајеву.

Андросов, Василиј Михајлович
(1872., Одеса, РИ – после 1950., Београд, СФР Југославија)
Архитекта

Дипломира на Архитектонском одељењу Царске академије у Санкт Петербургу. Ради у државној служби пуних 18 година као члан Техничког одбора, градећи цркве, јавне и приватне објекте. Према његовом пројекту изграђен је Институт за наставу у Санкт Петербургу. Током грађанског рата емигрира у КСХС, где долази 1919. Запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина. Дошао је као формиран архитекта са великим искуством. У Министарству грађевина је 1935–38. израдио пројекат фасаде Главне поште и Поштанске штедионице у Таковској у Београду (по конкурсном пројекту Ј. Пичмана и А. Барањија из 1930.). Због значајног искуства у подизању сакралних грађевина, поверени су му многи пројекти цркава, на којима је показао велико знање и искуство, али се и уписао у водеће архитекте који су радили на «обнови српског националног стила». Са Д. Бабићем 1928. израђује коначни пројекат цркве Св. Александра Невског у Београду и завршава њену изградњу (оригинални пројекат Јелисавете Начић). Пројектује и изводи Дељадровски манастир 1924., цркву Св. Параскеве у Врању, 1925–27., цркву Св. Петра и Павла у Доњој Лакошници (са П. Поповићем) 1926., цркву Св. Ђорђа на Чукарици (са Д. Маслаћем) 1928–32., цркву Св. Илије у Сијаринској Бањи 1930., цркву Св. Параскеве у Кумареву 1930–33., саборну цркву Св. Тројице у Лесковцу 1931., цркву костурницу у Ђаковици 1931–41 (срушена 1949.), спомен-костурницу у Врању 1936., као и цркве у Врдилима 1922., Подујеву 1924., Горњој Мутници 1924., Грдовцу, Дупљину код Неготина, Радовању 1928–29. и Ужичкој Пожеги 1929. Пензионисан је у Министарству грађевине КЈ,1941. године.

Ањичков, Јевгениј Васиљевич
(29.1.1866., Боровичи, Новгородска губ, РИ – 22.10.1937, Београд, КЈ)
Историчар књижевности, фолклорист, писац, универзитетски професор

Потиче из познате племићке породице (отац Василиј Иванович, мајка Олга Петровна). У Санкт Петербургу завршава гимназију и Историјско-филолошки факултет (1892.). Од 1895., предаје историју западноевропских књижевности у Кијеву. Усавршава се у Француској и један је од оснивача Руске више школе друштвених наука у Паризу 1901. Од 1902. предаје на Универзитету у Санкт Петербургу и Москви. Докторира 1904. у Харкову. Учествује у Првом светском рату и бори се у Француској и на Солунском фронту. У Паризу као професор ради 1918–20. Од 1920. је професор старофранцуског језика и историје француске књижевности на Филозофском факултету БУ. Током 1920-21., предаje енглески језик у Руско-српској гимназији у Београду. До 1925. повремено живи и ради у Паризу и Прагу. Од 1926. je редовни професор француског језика, историје књижевности и упоредне књижевности на Филозофском факултету у Скопљу. Пензионисан је 1936. и враћа се у Београд. Објављује бројне научне и књижевне радове и књижевне критике на више језика у Санкт Петербургу, Паризу, Прагу, Београду и Скопљу. Приредио је Пушкинов зборник на руском језику у Београду 1937. У Архиву САНУ чува се рукопис његових мемоара и необјављених студија и драма. Веома је активан у културно-просветном животу руске емиграцијe: члан Руског археолошког друштва и Руског научног института у Београду, почасни члан Савеза руских писаца и новинара у Француској, Чехословачкој и КСХС/KJ, један од оснивача и први председник Руске академске групе у Француској, члан београдског књижевног друштва «Гамајун», итд. Учествовао је на IV Конгресу руских књижевника и новинара 1928. У младости је био марксиста, а током емиграције славенофил и противник бољшевика. Био је масон. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Артамонов, Виктор Алексејевич
(9.10.1873., РИ – 23.8.1942., Панчево, Србија)
Генерал-мајор

Симбирски кадетски корпус завршава 1890., две године касније Павловску војну академију у Санкт Петербургу, а Николајевску генералштабну академију 1900. Службу почиње у елитном Волињском пешадијском пуку. За вишег помоћника у штабу 15. пешадијске дивизије именован је 1901., а 1904. за вишег помоћника у седишту Војне области Одеса. Ради као војни дипломата 1907–09. у Грчкој и 1909–18. у Србији. Са Српском војском се повлачи преко Албаније и прелази на Крф. У новембру 1918., са Српском војском улази у Београд. Представник је војске под командом генерала Деникина 1919–20., а затим и Врангела. Активно учествује у пресељењу у Србију и на уређењу три руске кадетске трупе и две женске институције 1920. Био је добро познат краљу Александру, због чега је прихваћен да служи у војсци КСХС. Добитник је бројних награда, укључујући: Орден Св. Станислава III степена (1905.); Орден Св. Ане III степена (1906.); Орден Св. Ане II степена (1912.); Орден Св. Владимира IV степена (1913.); Орден Св. Владимира III степена (1915.) и Орден Св. Станислава I степена (1916.).

Архипова, Надежда Николајевна
(1894., Москва, РИ – 1967., Шабац, СФРЈ)
Вокални педагог, оперска певачица (сопран)

Емигрира 1920. у КСХС. Чланица је Народног казалишта у Осијеку (1921–22.) и солиста Опере и Оперете при Српском народном позоришту у Новом Саду (1922–27.). Са супругом, оперским певачем (баритоном), Николајем Сергејевичем Барановим, оснива приватну школу певања у Новом Саду. У Новосадској оперети ради 1927–29. као хоровођа, корепетитор, диригент и редитељ.

Багенски Сергије
(1880., Тамбово, РИ – 13.11.1933., Шабац, КЈ)
Инжењер, министар грађевине РИ

Са супругом Катарином и троје деце, преко Италије долази у КСХС. Синове Игора и Олега и кћер Аркадију уписује у Шабачку гимназију 1921. Решењем Министарства пољопривреде и вода добија запослење у Хидротехничком одељењу у Шапцу, где 1923. постаје руководилац. Изабран је за директора уједињене Мачванске водне заједнице 1930. и на тој дужности остаје до краја живота. Допринео је извођењу значајних мелиорационих радова и изградњи прве водоводне мреже у граду. Високе подземне воде у Мачви и Посавини изазивале су поплаве и наносиле штете усевима. Добио је задатак и овлашћења да уради пројекте и нацрте заштите. Они су деценијама били основа многих хидротехничких и мелиорационих захвата. Оличење је енергије, жилавости и ведрине, ноћи проводи над нацртима и документацијом, а дане на градилиштима. Заслужан је за изградњу водоводне мреже Шапца, довођењем савске воде и укидањем неисправних артешких бунара. Радови на изградњи водоводне мреже трајали су 1930–37., обухвативши четири централне градске улице. Петар Гроздић, председник Пододбора резервних официра и ратника у Шапцу, ангажује Багенског да уради идејно решење за Спомен-костурницу у Текеришу, као захвалност српског народа јунацима са Цера. Пројекат је урађен у пролеће 1926. и поднет је краљу Александру I Карађорђевићу на одобрење. Реализован је током 1927-28., када је, 28. јуна, на Видовдан, откривен. У Спомен-костурници је сахрањено 3.350 српских и чешких војника (28. Прашки пешадијски пук, који није хтео да се бори против браће Срба). Споменик у облику пирамиде, висок 18 m, на чијем је врху орао раширених крила са ловоровим венцем, представља симбол велике победе али и патње српске војске у Првом светском рату. Речи исписане на споменику говоре за себе: «Ваша дела су бесмртна». Краљ га одликује орденом Св. Саве V степена. Јуна 1929. је постао одборник Општине шабачке. Прерана смрт овог угледног стручњака представљала је огроман губитак за град, који га је испратио са великим поштовањем, 13.10.1933. Сахрањен је на Доњошорском гробљу, а Удружење ратника и пријатеља у знак захвалности и поштовања подигло му је споменик 1936. године.