Руско културно наслеђе у Србији: Људи (14)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Погодин, Александар Љвович
(12.6.1872., Витебск, РИ – 16.5.1947., Београд, ФНРЈ)
Слависта, филолог, историчар књижевности, универзитетски професор

Потиче из племићке породице. Гимназију и Историјско-филолошки факултет Универзитетa у Санкт Петербургу завршава 1894. Као наставник историје у Шестој санктпетербуршкој гимназији ради 1895-96., а од 1896. до 1906. предаје словенску филологију и словенску антику на Археолошком институту у Санкт Петербургу. Магистрира 1901. и докторира 1905. на Универзитету у Санкт Петербургу. Од 1906. до 1908. редовни je професор на Варшавском универзитету, а потом професор виших женских курсева и приватних школа у Санкт Петербургу. Редовни је професор Харковског универзитета 1910–19., а од 1918. и уредник харковског листа Живот. Емигрира у КСХС крајем 1919. У периоду 1920–41. ради на Филозофском факултету БУ као лектор, а од 1939. постаје редовни професор. Отпуштен је почетком немачке окупације 1941., а на посао враћен 1945. Предаје историју руске и пољске књижевности. Пошто није добро савладао српски, предавања је држао на руском језику. Активан је у просветним и научним установама руске емиграције. Предавао је руски језик и књижевност у Првој руско-српској гимназији и у Женској руској гимназији у Београду 1929–35. Држи предавања и на Руском народном универзитету у Београду, оснивач је и први председник Руског археолошког друштва 1922–41. Члан је Руског научног института у Београду од оснивања (1928.) и председник Одељења језика и књижевности 1932–39., члан београдског Савеза руских писаца и новинара; учествује у раду IV Конгреса руских научника у Београду 1928. итд. Бави се изучавањем књижевности, историје књижевности, културе и историје словенских народа. Објављује неколико студија и више чланака у научним часописима (СКГ, Летопис Матице српске, Јужнословенски филолог, Мисао, итд.) и у руској избегличкој штампи (Новое время). Најважнија дела су му «Историја руске књижевности» (1927.) и двотомна «Руско-српска библиографија 1800–1925» (1932., 1936.). Написао је и трећу свеску, која је остала у рукопису. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Подерегин, Игњатије Петрович
(13.8.1897., Кременчуг, РИ – октобар, 1941., Краљево, Србија)
Инжењер агрономије и просветни радник

Професор у више стручних школа у Црној Гори и Србији. У Пљевљима упознаје Милку Бајић (1904–71.), професорку српског језика и књижевности, са којом се венчао 1928. Убрзо прелазе у Прокупље, где он предаје у Пољопривредној школи, а она у гимназији. Добијају две кћери: Надежду (1931–2019.), познату глумицу, и Јелену – Љољу (1937.), професорку славистике у Лондону. У Пољопривредној школи у Краљеву ради као инжењер и професор хемије, сточарства и зоохигијене и руководи Сектором за сточарство од 1934. до смрти. На педесетогодишњој скупштини Пољопривредне подружине среза Жичког 1940., изабран је за потпредседника. Страдао је 1941. током масовног стрељања организованог од стране немачких нациста, као један од девет запослених радника Пољопривредне школе. Иако му је етничка припадност омугућавала да избегне стрељање, етички кодекс му је налагао да у најтежим тренуцима мора бити са својим ученицима. Тада је у Краљеву стрељано 2.196 идентификованих жртава, међу њима више од 60 страдалих било је руског порекла.

Подерегин, Надежда Игњатијевна
(2.12.1931., Ниш, КЈ – 8.4.2019., Лондон, УК)
Филмска и телевизијска глумица, сценариста, издавач, писац и полиглота

Позната и под именима Нађа Подерегин и Нађа Регин. Отац јој је био руски емигрант Игњатије Петрович Подерегин, а мајка Српкиња из Пљеваља, Милка Бајић Подерегин. Током детињства и ране младости често се селила (Ниш, Краљево, Београд). Гимназију
и факултете завршава у Београду. Крајем педесетих година 20.века долази у идеолошки сукоб са службама безбедности, због чега неколико месеци проводи у притвору. Дипломирала (20.5.1954.) на Академији за позоришну уметност и на Филозофском факултету (смер новинарство). Прве филмске улоге има још током студија. Након завршетка студија и почетних пословних ангажовања у Југославији, сели се у Западну Немачку, а потом у Велику Британију. У Југославији остварује улоге у филмовима: Прича о фабрици (1949.), Чудотворни мач (1950.), Фросина (1952.), Ешалон доктора М (1955.), као и у југословенско-немачком филму Кућа на обали (1954.). Позната је по улогама оствареним у британским филмовима и серијама из шездесетих година прошлог века, а светску славу је досегла улогама у два филма о Џејмсу Бонду (Из Русије с љубављу, 1963. и Златни прст, 1964). Глуми и у телевизијским серијама Светац, Осветници и Опасан човек. Са сестром Јеленом (Љољом) 1980. оснива издавачку кућу Honeiglen Publishing Ltd. и издаје књигу The Victims and the Fools („Жртве и будале”) потписана као Нађа Подерегин. Током 1999. године у Лондону је организовала протесте против бомбардовања СР Југославије.

Пољаков, Павел Сергејевич
(7.12.1902/1904., Разуваев, РИ – 30.10.1991., Фрајзинг, Немачка)
Књижевник

Рођен у породици козачког официра, детињство проводи на селу, а студије започиње на Камишинској правној школи. Са 16 година прикључује се донској војсци током грађанског рата (1918.). Почетком 1920., са родитељима одлази у Грузију. После мајчине смрти, са оцем, пуковником С. А. Пољаковим, долази на Крим, где борави под командом генерала Врангела. Почетком новембра 1920. евакуисан је у Турску, а крајем 1921. у КСХС. Наставља образовање у Донском кадетском корпусу у Билећи, a 1924. уписује Филолошки одсек Филозофског факултета БУ. Tоком студија показује књижевни дар и објављује радове у часописима Доњец, Koзак, Наука и живот. У збирци Козачки живот из 1925., објављена је његова прва песма. Након завршетка студија, ради у Министарству просвете и укључен je у књижевни биро Југословенске скупштине, као један од уредника докумената. Током 1926., примљен је у Књижевно удружење Козачка породица, основано у Чехословачкој, из кога иступа (1929.) због неслагања са руководством. Током двадесетих и тридесетих година прошлог века, бројне његове песме објављене су у публикацијама козака у иностранству: Слободни козаци (Чехословачка, Француска), Пут козака, Тихи Дон, Козачка бура, Козаци, Вољена земља, Козачка афера, Козачки глас (Француска), Јединство (Југославија). На српски језик преводи бројна дела тридесетих година 2о. века: Коњић-Грбоњић, П. П. Ершова (1935.), Прича о цару Салтану, А. С. Пушкина (1937.) и Вечера на фарми у близини Дикањке, Н. В. Гогоља (1938.). Након Другог светског рата одлази преко Мађарске и Аустрије у Минхен, где наставља са песничким стваралаштвом.

Пржевалски, Михаил Алексејевич
(5.11.1859., Уфа, РИ – 13.12.1934., Београд, КЈ)
Генерал РИ, дипломата, обавештајац

Племићког порекла из Тверске области. Образовање стиче у војној гимназији и артиљеријској школи. Завршава Михајловску артиљеријску академију (1881–84.) и Николајевску генералштабну академију (1885–88.). Од 1888. постаје везан за Кавказ. До 1892. успешно обавља различите командне војне дужности. Девет година проводи у цивилној дипломатској служби (секретар Генералног конзулата Русије у граду Ерзурум у Турској, војна обавештајна служба, овде је сведок великог страдања Јермена, 1894. године). У војсци РИ поново је активан 1901–07. Од 1917. је командант Кавкаске војске, а затим и главни командант трупа Кавкаског фронта, али исте године напушта војну службу у чину генерала и са многобројним одликовањима. Почетком 1920., као присталица Белог покрета, евакуисан је из Новоросијска. Прво на острво Лемнос, а потом (1922.) у КСХС. Настанио се у Београду. О овом периоду живота мало се зна. Председник је Савета руских официрских удружења и члан Удружења артиљеријске бригаде, у којој је некада био кадет, официр у библиотеци Главног штаба војске КЈ и друго. Сахрањен са војним почастима на Новом гробљу у Београду.

Прицкер, Анатолиј Иванович (Ивановић)
(30.11.1897., Ростов на Дону, РИ – 1954., Венецуела)
Издавач, индустријалац и хуманиста

Отац Јован, индустријалац, издавач и штампар, страдао током грађанског рата у Ростову на Дону. Анатолиј из породице носи аристократско порекло, предузетнички дух и веру у културу, духовност и науку. У Југославији живи и ради од 1920. до 1946. године. У Новом Саду 1922. узима презиме Ивановић и жени се Крунославом Шешевић из Сомбора. Са неколико сународника, руских емиграната, у Новом Саду почиње превод и издавање руских књига. Са супругом се 1923. сели у Београд, где заједно са још два руска професора оснива Издавачко предузеће Народна просвета. Држављанство прима 1927. Покреће и штампа две велике едиције – Библиотеку страних писаца (пре свега дела руских класика) и Библиотеку српских писаца. Обе едиције су биле прворазредни културни догађај у КЈ. Помаже и афирмише многобројне руске емигранте, од којих њих једанаест постају чланови СКА (САНУ). Лично или преко људи којима је помагао оставља неизбрисив траг у култури, уметности и науци Србије. Успех у раду му је омогућио да за потребе свог издавачког предузећа у првој половини тридесетих година у Београду (Обилићев венац 5, данас Завод за издавање уџбеника) сагради пословну зграду, у коју су смештени модерна штампарија, пратеће службе, администрација и његов приватни стамбени простор. Издавач је и две недељне информативне новине: Панорама и Хроника. Послове унапређује куповином фабрике картона на Умци и оснивањем предузећа Дрвопродукт, чиме се сврстава у ред значајних индустријалаца. Током немачке окупације конфискован му је већи део имовине и финансијских средстава у земљи и иностранству (Немачкој). Живи под претњом одвођења у логор, те се привремено склања у Мађарску. Након ослобођења, нова власт га терети за ратно профитерство и конфискује му имовину. Током 1946. емигрира у Француску (Париз), а затим у Јужну Америку (Бразил, па Венецуела), где му се касније придружују чланови породице. У Србији је постхумно рехабилитован (2017.), а Суд је поништио све одлуке о одузимању имовине. Никада се није одрекао држављанства које му је указом доделио краљ Александар.

Пушин, Николај Антонович
(7.2.1875. Саратов, РИ – 22.10.1947. Београд, ФНРЈ)
Хемичар, универзитетски професор, академик

Класичну гимназију завршава у Новгороду, 1894. Дипломира на Физичко-математичком факултету у Санкт Петербургу, 1898. Исте године почиње да ради као асистент на Катедри за хемију на Електротехничком институту у Петрограду, где од 1909. до 1919. ради као професор. Од 1898. до 1902. ради као хемичар у државној барутани. Tитулу магистра стиче на Московском универзитету 1908. За време Првог светског рата саветник je за израду заштитних средстава против бојних отрова. Од 1919. прелази на Политехнику у Владикавказу (Чеченија). Емигрира у КСХС и 1920. постаје хонорарни професор електрохемије и електромеханике на Машинском одсеку Техничког факултета БУ. Од 1921. до 1928. ради као редовни професор физичке хемије на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Оснива и води Институт за физичку хемију. Од 1924. управља и Хемијским заводом Свеучилишта. Звање доктора наука добија на Љубљанском универзитету 1927. У Београд се враћа 1928., где је постављен за редовног професора Техничког факултета. Од 1930. до смрти управник је Завода за хемију и електрохемију на Техничком факултету БУ. Сарадник је РНИ у Београду. Током немачке окупације је пензионисан, а после ослобођења (1945.) враћен на Технички факултет. Од 27.3.1947. је дописни члан САНУ, а због погоршаног здравља убрзо престаје да ради. Бави се органском и неорганском хемијом, електрохемијом, испитивањем легура и њихових особина, понашањем материје под високим притисцима, односом течност – чврсто стање итд. Објављује низ расправа на српскохрватском, немачком, енглеском и руском језику. Уредник је Гласника Српског хемијског друштва 1930–47. Сахрањен је на Руском
гробљу у Београду.

Рајевски, Николај Николајевич
(5.10.1839., Керч на Криму, РИ – 2.9.1876., Горњи Адровац, Кнежевина Србија)
Пуковник РИ, добровољац у Србији и мисионар Свесловенског савеза

Унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, јунака Отаџбинског рата против Наполеона. Завршава Физичко-математички факултет Московског универзитета. Говори француски, немачки, енглески и разуме српски. Занима се за књижевност и историју словенских народа. Фебруара 1862. постаје члан Московског словенског добротворног друштва, испред ког 1867. званично први пут долази у Србију, док у фебруару исте године МИД Русије предаје допис под именом «О неопходности слања руских официра у Турску ради помоћи Словенима у борби против Турака». Потпуковник у 7. туркменистанском пограничном батаљону (од 1870.), за храброст добија орден Св. Владимира IV степена са мачевима. Пред почетак српских и руских ратова са Турском има чин пуковника. Драматична збивања на Балкану (Херцеговачки устанак и општи рат Срба и Турака) подстичу га да поново дође у Србију, овога пута као један од 3.000 руских добровољаца. У Београд стиже 4.8.1876., на дужност  Генералу Черњејеву. У Штаб Моравско-тимочке војске, у близини Алексинца, јавља се 20.8.1876.. После три дана, због освајања Прћиловице, одликован је Српским крстом. Погинуо је код Горњег Адровца 2.9.1876., где је прво погинут крст, а затим и руска црква. Српски кнез Милан, дознавши од Черњајева за погибију Рајевског, шаље телеграм саучешћа Николајевичевој породици. Првобитно је био сахрањен у порти манастира Св. Романа у Ђунису, одакле су, на захтев његове мајке, посмртни остаци преко Београда пренети у Русију. У Београду су му Митрополит Михаило и 17 свештеника служили помен 7. септембра, уз појање хора козака, у присуству мајке Ане Михајловне. Остало је предање да је пре одласка на положај својим колегама рекао: «Ако погинем, срце ми оставите у Србији.»