Руско културно наслеђе у Србији: Људи (20)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Черњајев, Михаил Григоријевич
(24.10.1828., Бендер, РИ – 16.8.1898., Могиљевска губ, РИ)
Генерал, славенофил

Носилац највиших руских и српских одликовања. Један од вођа руских снага у Средњој Азији и српске војске у Српско-турском рату. Завршио је Николајевску генералштабну академију. Истакао се у Кримском рату (1853.), потом и у Пољској и Оренбургу. Славу стиче у походу кроз Средњу Азију, командујући Западносибирским одредом. Чин генерал-мајора стиче у маршу по степи Туркестана, када осваја Чикмент. Противно наређењу своје команде, напада и осваја Ташкент, који брани 30.000 ратника, и постаје «Лав од Ташкента». Оставку на службу у војсци даје 1875. и посвећује се новинарству и пансловенској идеји. Као уредник листа Руски мир, истиче интересе Србије и Црне Горе. Кад се Србија спремала за рат са Турском (1876.), допао је у Београд и постао српски држављанин и активни генерал. Са успехом агитује за долазак руских официра добровољаца у Српску војску. У Српско-турском рату (1876–77.), командује Моравском и Моравско-тимочком војском. Најзначајнија победа коју је остварио била је Битка за Шуматовац (српска војска је изгубила око 9.000 јунака, а турска 15.000–20.000 људи). Уз честитку и велику захвалност за добијену битку, краљ Милан Черњајева одликује орденом Таковског крста највишег степена. После пораза код Ђуниса, 29.10.1876., напустио је бојиште и 5.11. се, са неколико стотина руских добровољаца, вратио у Русију. Касније је боравио у Аустрији, затим у Француској, да би након тога отишао у Бугарску, ширећи пансловенску идеју. Његов лични архив налази се у Државном историјском музеју у Москви. Пера Тодоровић га подробно описује у својим мемоарима. Черњајев је и «предмет» књижевне обраде у више репрезентативних дела (проза и драма).

Чубков, Константин Јефемијевич
(11.4.1897.), Јекатеринодар (данас Краснодар), РИ – 1.3.1988., Зајечар, СФРЈ)
Професор гимназије и сликар

Авијатичар у РИ и професор гимназије у Зајечару. У КСХС је од 1921. Неко време живи у Новој Горици. Потом студира Филозофски факултет, Одсек за пропедевтику у Загребу и Београду, где и завршава студије. У Зајечар долази 1925. године. Цртање предаје 1932-33. и 1937-38, а географију 1925–28., 1930–41., и 1945–57. Географију предаје и у Економској школи (1957–63.). Главна област његовог интересовања је физичка географија, а споредне су етнологија, археологија и национална историја. Интензивно се бави и сликањем, које неформално учи у породици супруге Јелене (Лене) Силајеве. Самосталне изложбе има у Зајечару (1953, 1957. и 1974.), а колективне у Кутини (1971.), Смедереву (1974.), Зајечару (1973. и 1974.) и Књажевцу (1974.).

Шеншин, Алексеј Иванович
(15.11.1891., Пенза, РИ – 1.4.1954., Каиро, Египат)
Агроном, професор универзитета

Завршава Прву пензанску гимназију са златном медаљом 1909, a затим Московски пољопривредни институт 1914., стекавши звање дипломираног агронома 1. категорије. Доцент је Института. Након Првог светског рата, припадник је Беле гарде. Евакуисан је најпре у Цариград (1920.), а потом у КСХС. У Београду је био професор Пољопривредног факултета БУ; 1922–24. контрактуални редовни професор Пољопривредног факултета, иначе и оснивач Катедре планирања газдовања шумама на Шумарском факултету БУ. Након одласка из Србије професор је на Универзитету у Истанбулу, а потом саветник Министарства за агрономију Етиопије. Након једногодишњег боравка у Етиопији, због тешких климатских услова, сели се у Каиро, где је остао до краја живота.

Шеншин, Иван Иванович
(25.7.1899., Пенза, РИ – 16.11.1944., Београд, Југославија)
Стрип-цртач

Племићког порекла, од оца Ивана Владимировича, мировног судије Городишченског среза, утицајног друштвеног и јавног радника. Током грађанског рата налази се на Криму, одакле 1920. емигрира у Цариград, а затим у КСХС. Ради као уметник у заводу који постаје највеће издавачко предузеће – БИГЗ. Хонорарно, у часопису Весели четвртак, црта кратке приче за децу. Први стрип, Авантуре Микија Мауса, објављује у овом часопису 1932. Рад којим се представио као изузетан аутор је Манџурија у ватри (1937.), на тему окупације овог простора од стране Квантунг војске. У периоду од 1937. до 1941., ствара двадесетак стрипова за часописе Мика Миш, Микијево царство и Мали забавник. У часопису Микијево царство, као заменик главног аутора Николе Навојева, објављује своја најзначајнија дела, међу којима су Храбри војник Швејк, Изгубљени рај, Чаробњак Хотабић, итд. У последњем броју објављени су недовршени стрипови Кости прошлости и Књегиња Нина Џаваха; Други светски рат прекида даље излажење. Током немачке окупације Београда, за издавачку књигу Југоисток илуструје приче браће Грим и Г. Х. Андерсена. Даје и неколико романа заснованих на српским легендама, попут Марка Краљевића и Сунчаног удара, те према епу Осман, Ивана Гундулића. Обрађује и приповетку Први пут с оцем на јутрење Лазе Лазаревића. Умро је под нерасветљеним околностима. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Шчеглов Александар
(1892., РИ – 1975., Прокупље, СФРЈ)
Спортски тренер, атлетичар, фудбалер

Као дечак показује склоност према атлетици, у бацању копља бележи значајне резултате. Након грађанског рата стиже у Зајечар, а затим у Прокупље. Ради као учитељ гимнастике у гимназији у Прокупљу, са мањим прекидом због дошколовавања и усавршавања, све до 1955., када одлази у пензију. Истиче се као изузетно вредан и дисциплинован наставник. Предност даје гимнастици, слетском вежбању и, нарочито, атлетици. Након Првог светског рата, у Прокупљу, ђаци и студенти који су се вратили из Енглеске и Француске, обнављају ФК Југ Богдан, а он постаје први тренер и активни одбрамбени играч. Начелник је Соколског друштва Прокупље, од децембра 1920. Након Другог светског рата поново ради на развоју спорта и физичке културе у оквиру Фискултурног спортског друштва Топличанин, Фискултурног актива Партизан и Друштва за телесно васпитање Партизан. Све спортске приредбе, слетови, као и сва такмичања у том периоду његово су дело. Од одласка у пензију (1955.) ради у Друштву за телесно васпитање Партизан. Упамћен је као пионир развоја спорта и спортских организација у Прокупљу. Цео животни век проводи радећи на развоју спорта, спортских организација и јачању свести о значају спорта и физичке културе. Два пута се жени. Први пут Славком из Прокупља, а након њене смрти, удовицом Ружом Велић. Није имао деце.

Шчербина, Григориј Степанович
(29.11.1868., Чернигов, РИ – 10.4.1903., К. Митровица, Стара Србија, Османско Царство)
Дипломата и борац против исламизације и унијаћења српског народа

Први конзул РИ у Косовској Митровици, у време када је овај простор окупиран од стране Османског царства. Mлад је, али искусан (Цариград, Скопље, Цетиње, Скадар), образован, храбар и перспективан дипломата. Поред матерњег, говори турски, татарски, арапски, јерменски, грузијски, српски, бугарски, албански, латински и старогрчки, а добро познаje прилике у окупираној Старој Србији и ширем простору Балкана. Од решења о отварању конзулата и његовог именовања за конзула до почетка рада прошло је скоро девет месеци. Главни разлог су противљење локалног исламског нетурског становништва и аустроугарска пропаганда. Рањен је у атентату (31.3.1903.), са леђа, од стране турског подофицира, Албанца, из околине Гњилана. Преминуо је после десет дана од последица рањавања. Његова смрт за Србе је била ненадокнадиви губитак и велика трагедија. Помен страдалом дипломати је служен широм Србије и где год су Срби живели, посебно у Аустроугарској (Беч, Сремска Митровица). У Скопљу су помен служила 24 српска свештеника. За само десет недеља службе на терену задужио је Србе да га вечно памте. Током овог кратког мандата, Срби су први пут после дужег времена у овом граду јавно прославили Светог Саву. Његова смрт је послужила као повод да се у Призрену 6.5.1903. поново постави и чује црквено звоно. Постхумно, 1904. је изабран за почасног члана СКД. Године 1894. због помоћи у истраживању Мраморног мора, РГД му доноси сребрну медаљу «За користан рад» и препоручује за свог сталног члана. Лично се познавао са српским географом Јованом Цвијићем. Његово име носи једна улица у Београду (Општина Чукарица) и Друштво солидарности у Косовској Митровици.