Руско културно наслеђе у Србији: Mатеријално културно наслеђе (1)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Војничка руска црква Св. кнеза Александра Невског
Студентски трг, Београд

Позната и као Руска црква генерала Михајла Черњајева или као Шатор црква. Била je мобилна, од металне конструкције и платна – димензија 20 х 8 m. Једна је од три овакве покретне цркве (војне капеле), које су у Србију стигле заједно са руским добровољцима,
учесницима u Српско-турском рату (1876–77.). Опремљена нужним црквеним стварима, дрвеним иконостасом, иконама и другим, служила је за молитву, причешћивање војника пред битке и служење опела. Првобитно је била постављена у центру Београда, на простору тадашње Велике пијаце (сада Студентски трг). Освештао је 19. септембра, 1876. Митрополит Михаило, а 26. септембра 1876. је постављена на Делиградском пољу, поред школе у којој је била команда генерала Черњајева. После битке на Ђунису (29.октобра, 1876.) враћена је у Београд. Како се током зиме 1876–77., због хладноће, није могло служити у њој – престо, иконе, кандила и два мала звона – пренета су у Велику школу (Капетан-Мишино здање), у учионицу бр. 55, на првом спрату. По завршетку рата је премештена у круг Велике касарне, потом у порту Саборне цркве, а затим поново у зграду Велике школе. Метална конструкција и платно су продати на лицитацији, а црквене драгоцености пренете у Саборну цркву.

Калмички будистички храм
Мали Мокри Луг, Звездара, Београд

Познат и као Калмички дом – здање калмичког народа које је постојало у Београду (1929–40. године). Налазио се у Малом Мокром Лугу и један је од првих будистичких храмова у Европи. После грађанског рата, Калмици, одани руском цару, организовано стижу у КСХС, посебно у Београд. Прва група (неколико десетина) почетком априла 1920. године, а друга, најбројнија (њих око 300), крајем 1920. У периоду 1920–24., у Србију их је стигло укупно 450–500. Главнина се настанила у Београду, формирајући тако највећу будистичку колонију у Европи (300–400), већином у тада приградском селу Мали Мокри Луг. У почетку су изазивали општу радозналост, а мештани их, због недовољног знања, називају Кинезима. Углавном су били млади и сиромашни, али најчешће са знањем војних вештина. Брзо су се асимиловали и радили различите физичке послове, највише у цигланама богатог индустријалца Милоша Јаћимовића (1858–1940.), док су остали углавном били кочијаши и кројачи. Своју прву богомољу у Београду су формирали септембра 1923. у две изнајмљене собе у Ул. Војислава Илића 47 (објекат и данас постоји).

Храм се ту налази до краја 1925. године, када је премештен у Метохијску улицу 51. Калмици су на земљишту које им је, у знак захвалности, дао Милош Јаћимовић, изградили своје куће. Исти је, уз дозволу Патријарха Димитрија, изграђен на поклоњеном земљишту и освештан 12.децембра, 1929. године. У храму су држани часови калмичког језика и будистичке веронауке. Изградњу и рад храма су подржавали уметник и мистик Николај Константинович Рерих, калмичка принцеза Нирџидма Торгутска (посетила храм 20. септембра, 1933.) и други. Xраму су недостајали многи богослужбени предмети које није било могуће набавити у Европи, па је преко јапанског посланика у Букурешту из Токија стигао велики бронзани кип Буде, чије је освећење извршено 25. марта, 1934. Пола године по освећењу, београдски будисти су одржали помен краљу Александру I, убијеном у атентату приликом званичне посете Француској. Xрам је био центар друштвеног живота емиграната – Калмика, који је десетогодишњицу славио крајем новембра 1939., када је позван и јапански посланик у Београду. Калмици су слободно исповедали своју веру, a њихово богослужење и процесије су били занимљиви посматрачима. Београдска колонија Калмика је престала да постоји 1944. године, када су њени чланови избегли у Немачку, а касније у Сједињене државе. Након рата, нове власти сматрају да је будистички храм изгубио сврху постојања пошто је остао без верника и реликвија, па су 1950. срушили његову куполу, а приземље претворили у дом културе. Просторије потом користи Социјалистички савез радног народа, а затим Радна организација Будућност, која храм руши, а на његовим темељима подиже двоспратни објекат у који усељава свој сервис, Хлађење. Данас у Београду више не постоје калмичка заједница, нити будистички храм.

Манастир Светих царствених мученика Романових
(44º 05’56.98’’N; 19º 33’24.85’’E)
Стрмово, Бајина Башта

Налази се на падинама планине Медведник, у атару села Стрмово (МЗ Бачевци, Бајина Башта), на потезу Делијски град у засеоку Јасик, у шумовитом окружењу богатом изворима, на надморској висини 535–555 m. Простире се на 3 ha земљишта, којe је даровао Милојко Милосављевић, председник МЗ Бачевци. Посвећен је цару Николају II Романову, царици Александри, царевићу Алексеју и великим кнегињама Олги, Татјани, Марији и Анастасији, које су бољшевици погубили 1918. године у Јекатеринбургу. Дан њиховог страдања, 17. јул, обележава се као манастирска слава. Манастир jе под јурисдикцијом СПЦ (Епархија шабачка). Изградња је почела 2010. године, са благословом епископа шабачког Лаврентија. Иницијатор изградње и први игуман је руски подвижник из Санкт Петербурга, архимандрит Сергије Фјодоров. Манастирски комплекс чине три дрвене цркве. Најстарија је саграђена у стилу српских цркава брвнара, посвећена је Мајци Божијој Тодоровској, заштитници царске породице Романових, освештана је 2012. Исте године почела је изградња главне цркве, посвећене породици Николаја II Романова. Саграђена је у руском стилу, живописана од стране руских уметника и освештана 2015. године. За градњу су коришћени дрвени елементи допремљени из Русије а затим на лицу места склопљени без коришћења ексера, док су звона стигла из манастира Почајевска лавра (западна Украјина). Трећа црква, такође у руском стилу, посвећена Божјем угоднику Светом Јовану Шангајском, освештана је 11. новембра, 2019., заједно са часним крстом од белог уралског мермера. У манастирском комплексу налазе се и крстионица, подигнута изнад природног извора, капела, конаци, трпезарија и помоћни објекти. Ктитор манастира и дародавац часног крста је белоруски привредник Вјачеслав Адамович Заренков, власник грађевинског предузећа из Санкт Петербурга и оснивач Хуманитарног фонда Ствараоци света, коме је, на предлог епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод СПЦ доделио орден Св. краља Милутина. Литургијама у манастиру присуствују углавном верници из Стрмова, Бачеваца и суседних села из општина Бајина Башта и Љубовија. Предвиђена је изградња нових објеката и побољшање путне инфраструктуре.

Првобитни храм Св. Александра Невског
(44°49’25.72”N; 20°27’35.70”E)
Дорћол, Београд

Од 1877. до 1891. године, налазио се између улица Цара Душана, Скендербегове и Дубровачке. Био је познат и као црква Дунавског краја. Подигнут је на месту раније богомоље. Имао је скромне димензије и дрвену конструкцију испуњену опеком. У њега су из Саборне цркве пренете драгоцености и остали инвентар истоимене покретне војничке цркве (капеле) – свети престо, антиминс, два мала барјака, једно мало звоно, неколико икона, богослужбене књиге и др. Храм је срушен упркос противљењу СПЦ и становништва, а због урбанизације овог дела града – изградње Српске краљевске школе – Дунавски крај, познате и као Дорћолска школа (данас Техничка школа, Дрво арт). Градске власти су се обавезале да ће за три године обезбедити грађевинску парцелу и нову цркву посвећену овом светитељу. После рушења храма црквени предмети, свештенство и верници прелазе у Саборну цркву. У периоду 1894–1902., капела Св. Александра Невског се налази у згради Светосавског дома (данас Физички факултет), а затим до 1915. у школи подигнутој на месту првобитне цркве. Њене иконе са иконостаса су око 1929. дароване цркви Св. великомученика Пантелејмона у селу Клока код Тополе.