Руско културно наслеђе у Србији: Људи (4)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Гиљфердинг, Александр Фјодорович
(14.7.1831., Варшава, РИ – 2.7.1872., Каргопољ, РИ)
Дипломата, истраживач, славенофил

Рођен од оца Фјодора Ивановича и мајке Амалије Јаковљевне. Порекло његове породице (етничко и верско) изазива доста интересовања, али није сасвим разјашњено. Филолошки факултет Московског универзитета (словенски језици, етнографија и историја словенских народа) студира у периоду 1848–52. године. Након тога је ангажован у Министарству спољних послова, а посвећено проучава словенску историју, филологију, лингвистику и етнографију. Најзначајнија дела тог периода су му «О сродности словенског језика и санскрита» (1853.) и «Однос словенског језика са сродним језицима» (1854.), што је и његов магистарски рад. Заступа идеју о постојању само једног словенског језика и једне азбуке. Овај став су у Кнежевини Србији подржавали противници Вукове реформе језика. Први је руски конзул у Босни (1857.), са резиденцијом у Ташлихану, српском пословном делу Сарајева, у једној од најбољих кућа, чији је власник кројач, Ђорђе Вукићевић. До доласка у Сарајево, а и током кратког мандата (пет месеци) много путује и неуморно сакупља различиту историјску, етнографску и другу научну грађу. Посећује многе манастире, од Фрушке горе до Косова и Метохије. Обилази Пештерску висораван, Херцеговину и Босну. Добро упознаје и друге околне просторе – Црну Гору, Дубровник и Стару Србију. По повратку из Босне објавио је низ вредних дела: «Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији» (1859.), «Словенски народи у Аустрији и Турскoј» (1860.) и «Св. Ћирило и Методије» (1862). Релевантна дела су и «Писма о историји Срба и Бугара» (1854.) и «Народни препород Лужичких Срба у Саксонији» (1856.). У беседама и разговорима, као и у пригодним чланцима, често истиче да је неопходно образовање народа. Подржава отварање прве школе за девојке у Сарајеву, а по повратку у Русију за исту је обезбедио и знатну новчану помоћ. Његов интерес за Србе и простор Балкана трајао је до краја живота. Сматрао је да је Православље изворна словенска вера и за њих најпогоднији духовни оквир. Много је допринео афирмацији српских аутора, пре свега објављујући њихове радове у Русији. Део њих штампан је и од стране Царског РГД - архимандрита Јоаникија Памучине (1810–70.), Нићифора Дучића (1832–1900.) и хаџи-Стаке Скедерове (1828–91.).

Гребеншчиков, Олег Сергејевич
(1905., Парну, РИ – 1980., Москва, СССР)
Природњак, свестрани уметник и научни радник

Руско-српску гимназију и студије шумарства (1933.) завршава у Београду. Упоредо са студијама га интересују музика и уметност, па паралелно и статира у позоришту. Похађа и балетску школу Јелене Пољакове, где његовом образовању велики допринос даје примабалерина Нина Кирсанова. Временом, од статисте постаје помоћник режисера балетске групе и главни дублер у многим улогама. Музичко образовање стиче учећи од Н. Персијанија, П. Бандура и П. Стојановића. Често посећује Природњачки музеј, где ради на хербарском материјалу и усавршава ботаничка знања код проф. Павла Ивановича Черњавског. У априлу 1945. примљен је на место управника Хербаријума у Природњачком музеју. Пријатељство са Сергејем Д. Матвејевим утиче на његов рад и често су организовали заједничка путовања, па их је на једној таквој експедицији у Делиблатској пешчари затекао и завршетак рата. После рата остаје да ради у Београду. Смрт супруге га приморава да се са кћери пресели код сестре у Чехословачку. Тамо најпре ради као експерт при Министарству водопривреде, потом као научни сарадник Института за прехрану, а 1953. постаје директор Лабораторије за систематику и геоботанику Словачке академије наука. У Чехословачкој борави шест година, где брани магистарски рад и углавном ради на проучавању ливада и пашњака за прехрамбене сврхе. У том периоду мање је посвећен уметности. У СССР (Москва) се враћа 1956., где прво ради као редактор Реферативног журнала Академије наука – Одсек за биологију. Објављује «Геоботанички речник» на четири језика 1965. и учествуje у састављању двадесетојезичног «Речника корисних биљака». У звање вишег научног сарадника изабран је 1936., а 1966. прелази у Географски институт Академије наука, Одсек биогеографија, као виши научни сарадник, где се углавном бави истраживањима Кавказа и јужних делова руске равнице. Докторску дисертацију под називом «Географија биљака Балканског полуострва» брани 1970., након чега следи најплодоноснији период његовог научног стваралаштва, када проучава просторе од Малог Кавказа и Закавказја до Каспијског мора. Истакнуто место у његовом животу заузимају музика и сликарство. Иза себе оставља 165 научних радова, 47 музичких композиција и велики број слика.

Грицкат Радуловић Ирена
(19.1.1922, Београд, КЈ – 7.4.2009, Београд, Србија)
Лингвиста, лексикограф, историчар српског језика, члан САНУ

Рођена у породици руских емиграната, од оца Георгија, грађевинског инжењера и мајке Зинаиде Григоријевне, професорке музике, који су у КСХС дошли 1920. Гимназију завршава у Београду 1940. Дипломира на Филозофском факултету БУ на Групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности 1949. Докторира 1953. у САН-у. Од 1949. ради у Институту за српскохрватски језик, где 1965. стиче звање научног саветника. У Народној библиотеци СР Србије ради 1969–77. и једно време је начелник Археографског одељења. Пензионисана је 1977. Изабрана је 1978. за дописног, а 1985. за редовног члана САНУ, на Одељењу језика и књижевности. Спољни дописни члан Словеначке академије знаности и уметности је од 1983., члан сарадник Матице српске, члан Одбора за Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Одбора за изворе српског права, Одбора за Етимолошки речник, Старословенског одбора, Одбора за речник појмова из области ликовних уметности, Међуакадемијског Лексикографског одбора и почасни је члан Славистичког друштва у Београду. Уредник је у Јужнословенском филологу, Археографским прилозима и Старој српској књижевности. Бави се лексикографијом, синтаксом, археографијом, историјом српскохрватског језика, историјом граматичког мишљења, савременим књижевним језиком итд. Преводи са руског и белоруског језика, пише прозу, поезију и есеје. Аутор је преко 250 посебних издања, превода и прилога у периодици. Објављује у часописима Наш језик, Јужнословенски филолог, Зборник Матице српске за језик, Летопис Матице српске итд. Ради на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, Етимолошком речнику српског језика, редактури старих рукописа, књига и зборника. Учествује на међународним славистичким конгресима у Москви, Софији, Прагу, Грацу и има гостујућа предавања у Југославији, Холандији, Пољској и Немачкој. Добитник је Ордена рада са сребрним венцем (1973.), Седмојулске награде (1990.) и награде за поезију Удружења књижевних преводилаца «Милош Ђурић» (1998.). Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Гушчин, Стеван Георгијевич
(26.4.1888., Ахтирки, Харков, РИ – 7.11.1970., Ниш, СФРЈ)
Mузички педагог, диригент, професор руског језика

Гимназију завршио у Харкову, а студије у Кијеву на Историјско-филолошком факултету и Државном конзерваторијуму на Oдсеку за дириговање. Ради као професор руског у гимназији и учитељској школи у Харкову. Преко Одесе и Цариграда долази у КСХС 1920. Ради у Руској гимназији у Панчеву и диригује у Панчевачком певачком друштву. Септембра 1921., у Призрену је професор руског и музике на Богословско-учитељској школи и диригент у Призренском певачком друштву «Цар Урош». Жени се руском емигранткињом и сликарком Вером Пузановом. Када, почетком Другог светског рата, Италијани окупирају Призрен, у који долазе и балисти, Вера и Стеван остају живи захваљујући пријатељу Турчину, који их је сакрио у женске одаје своје куће. Сутрадан су камионом италијанске војске изашли из града и отишли у Београд. У престоници предаје у Богословији Св. Сава, диригује у Црквеном певачком друштву «Покров Богородице» и хором Београдског певачког друштва. Након завршетка рата многи Руси, укључујући и Гушчина, завршили су у затвору. Веру су ухватили како му додаје храну кроз прозор и стрељали је, а он је након саслушања пуштен на слободу 20.1.1946. Убрзо упознаје своју будућу супругу Марију Бала-Михајловић, певача у хору, са којом добија кћер Светлану. Октобра 1947. долази у Ниш и предаје у Женској гимназији, а затим и у Нижој музичкој школи. Од 1949. је директор Средње музичке школе. Председник је нишког одбора Удружења музичких педагога Србије, као и члан Удружења музичких уметника Србије и Земаљског одбора за Србију. Истовремено диригује црквеним хором у нишкој Саборној цркви. Пензионише се 1959., а од 1961. предаје руски језик и руску књижевност на Вишој педагошкој школи у Нишу и Врању. Заљубљеник је у хорску музику и поштовалац Мокрањчевог стваралаштва.

Демидова, Аурора Павловна
(2.11.1873., Кијев, РИ – 28.6.1904., Торино, Италија)
Кнегиња династије Карађорђевић

Кћи кнеза од Сан Доната Павела Павловича Демидова и принцезе Елене Петровне Трубецкаје («Девојка са бисерном огрлицом» из уметничке збирке Дворског комплекса Карађорђевића), 1.5.1892. у Санкт Петербургу постаје супруга Арсена Карађорђевића,
српског кнеза, од ког се развела 1896. Мајка је Павла Карађорђевића, кнеза Југославије.

Демченко, Григориј Васиљевич
(15.3.1869, Кијев, РИ – 1958, Суботица, ФНРЈ)
Професор универзитета, историчар права и доктор правних наука

Отац Василије Григоријевич Демченко, професор Императорског универзитета Свети Владимир у Кијеву и дворски саветник. До емиграције у КСХС (1920.) професор је истог универзитета. Од отварања Правног факултета у Суботици хонорарни је професор. На предлог Комисије БУ 6.6.1922. изабран је за редовног професора на предметима Историја словенског права и Правна енциклопедија, али предаје и Кривично право. За декана је изабран академске 1929-30. Држављанство КСХС добија указом од 17.2.1925. Пензионисан је 1936., aли хонорарно ради до 1939., предаје Народну правну историју. Сарадник Архива за правне и друштвене науке и РНИ у Београду. Написао је више дела из области правних наука попут «Нормативне науке и право» (Београд, 1940.) и «Предмет знања у правној науци». У својим сећањима суботички Рус Димитрије Јежов говори о њему: «Овај град, а и јавност мало зна о улози и ликовима свих тих професора и доктора права, од којих бих највише истакао улогу васпитања деце и студената овде упокојеног доктора Григорија В. Демченка.» Сахрањен је 1958. на православном гробљу у Суботици, заједно са супругом Зинаидом Николајевном Демченко.

Дјупон, Јулијан Љвович
(1881., Одеса, РИ – 1935., Ниш, КЈ)
Инжeњер архитектуре

Дипломира на Инжењерској академији уметности у Санкт Петербургу. У Одеси ради до избијања грађанског рата, а преко Турске и Грчке долази у Ниш, где се жени Даринком, сестром познатог нишког обућара Божидара, званог Саја. Отвара приватни пројектантски биро и започиње организовану архитектонску делатност у Нишу. Диплому нострификује 1932. у Београду. Пројектује преко сто грађевина већином у стилу позног академизма са примесама националне архитектуре. Изузетак представљају зграде из 1933., Освалда Репића (ул. Бана Јелачића) и Леона Хазена (познатија као зграда Политике, Лешјанинова улица),  које су пројектоване у духу модерне. Најпознатије дело му је споменик на брду Чегар, на месту где се налазио шанац војводе Стевана Синђелића, у знак сећања на битку из Првог српског устанка (31.5.1809.). Споменик је подигнут поводом 50 година ослобођења Ниша од Турака, а свечано је откривен 1.6.1927. Испред споменика се налазе два топа из Церске битке, а изнад покружне нише постављено је бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића. Изградња зграде Учитељског дома, која се налази на углу улица Стефана Првовенчаног и Ћирила и Методија, трајала је од 1930. до 1933. Дом је намењен за смештај и рад учитеља и учитељске деце, за школски музеј, читаоницу, ђачко позориште и биоскоп. После 1946., мења име у Дом просветних радника, али намена зграде остаје иста до данас. Недалеко од Учитељског дома, у улици Иве Лоле Рибара, пројектује раскошну вилу Јована Апела, познатог нишког индустријалца (саграђена 1923.). Пројектује: зграду Градине у Обреновићевој; палату Давида Абеншоама у Лешјаниновој; породичну кућа Дјупонових у Љубићкој улици (1925.); доградњу Католичке цркве (1934.). Наведене грађевине су под заштитом Града Ниша. Његов пројекат здање Финансијске дирекције, у Лешјаниновој, важило је за најлепшу зграду у Нишу, али је оштећено током Другог светског рата. Остао је запамћен као један од најзаслужнијих нишких архитеката.