Руско културно наслеђе у Србији: Људи (18)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Ткачoв, Вјачеслав Матвејевич
(6.10.1885., Кубањ, РИ – 25.3.1965., Кубањ, СССР)
Руски и српски пилот, генерал, теоретичар и педагог ловачке авијације.

Стиче добро војно образовање (опште, артиљеријско и ваздухопловно). Школу војних пилота у Одеси 1912. завршава као најбољи у класи и са највише сати лета (награђен орденом Свете Ане III степена). Својим способностима континуирано помера границе у спортском и војном ваздухопловству. Почетком Првог светског рата бележи нове успехе и признања. За извиђачке заслуге награђен је крстом св. Ђорђа IV степена и први је пилот носилац тог одликовања. Децембра 1914. постаје први пилот Русије који у ваздушној борби обара непријатељски авион, а убрзо – за њих пет и први ас Русије. Средином 1917. постаје начелник авијације РИ. Током грађанског рата је на страни белогардејаца. Након евакуације са Крима, новембра 1920., преко Турске долази у КСХС, где наставља активну службу и каријеру у руским војним организацијама. У Србији најчешће живи у градовима (Београд, Земун и Нови Сад). Континуирано ради, најчешће као оснивач или председник, за Руску соколску организацију и Удружење официра руске војноваздухопловне флоте. У служби je Ваздухопловне инспекције Краљевине СХС. Из тог периода је позната порука коју упућује руским колегама: «Авијатичари никада неће остати у празном ходу, али имајте на уму: морамо ући и ваздухопловство државе која се никада неће борити са нашом Домовином!» Након одласка у пензију, 1934., настанио се у Новом Саду. Предаje у руској мушкој гимназији. Током 1937. званично добија држављанство КЈ. Од 1938. до 1941. је уредник часописа Путеви руског сокола. Почетком Другог светског рата сели се у Београд и постаje шеф ваннаставног васпитања и образовања за руску омладину у мушким и женским средњим школама у граду. Одбија сарадњу са фашистима за рат са Совјетским савезом. Након доласка Црвене армије у Београд бива ухапшен и депортован, а у Совјетском савезу бива осуђен на казну од 10 година живота и рада у логору. Након одслужене казне, без права да се настани у великим градовима, поживео је још 10 година у тешким условима, али са стваралачком енергијом искоришћеном за писање књиге о историји руске војне авијације током периода 1914–17. године.

Толбухин, Фјодор Иванович
(16.6.1894, Андроки код Јарославља, РИ – 17.10.1949, Москва, СССР)
Совјетски маршал, Херој Совјетског Савеза и народни херој Југославије

Потиче из породице сиромашних сељака, отац Иван и мајка Ана имали су седморо деце. После завршене основне школе, 1907., прелази код брата у Санкт Петербург, завршава трговачку школу и ради као трговац. Када је почео Први светски рат, постао је добровољац Руске армије. После кратког боравка у возачкој школи у Петроградској наставној аутомобилској чети, као мотоциклист био је упућен на северозападни фронт, у штаб Шесте пешадијске дивизије. Два месеца касније ступа у официрску школу у Ораниенбауму и тако почиње његова маестрална војна каријера. Крајем јуна 1919. ступио је у Црвену
армију. Распоређен је у штаб Западног фронта, а нешто касније упућен је на школовање штабских официра. Завршава курс и 15. децембра исте године именован је за помоћника начелника штаба формиране 56. стрељачке дивизије, а нешто касније био је и начелник њеног штаба. Завршава и Војну академију и Оперативни факултет. Почетак Другог светског рата га затиче на дужности начелника штаба Закавкаског војног округа. За време рата, испуњава одговорне задатке, тако да, предводећи Трећи украјински фронт, ослобађа велике делове Југославије и Мађарске. Члан је Врховног совјета Совјетског Савеза. Одлуком Председништва АВНОЈ, 31.5.1945. одликован је Орденом народног хероја Југославије. Почасни је грађанин Софије (1946.) и Београда (1947.). Умро је 17.10.1949. у Москви, а његова урна је сахрањена у Кремљу. Постхумно је 7. маја 1965. проглашен за хероја Совјетског Савеза.

Трубецки, Григориј Николајевич
(14.9.1874., Калуга, РИ – 6.1.1930., Париз, Француска)
Дипломата и писац

Посланик у Краљевини Србији 1914–15., а за време грађанског рата у РИ члан владе белих генерала Деникина и Врангела. Током кратке службе у Србији, забележио је српску победу на Колубари, улазак српске војске у ослобођени Београд, као и српску епопеју 1915. и повлачење преко Албаније 1915–16. Формира Комитет за помоћ Србији и Црној Гори са седиштем у Нишу, који се обраћа Црвеном крсту Русије са молбом за хитно формирање медицинско-санитетске мисије ради пружања помоћи рањеницима. Тако је формирана Мисија Руског друштва и Града Москве, а активно учешће у њој узели су књегиња Трубецки и московска Иверска заједница медицинских сестара, у народу звана Московска мисија или Мисија књегиње Трубецке. Она на сâмом почетку успева да прикупи веома обимну помоћ за Србију како у новцу, тако и у потребном материјалу. Са Српском војском и владом долази на Крф, а потом се, уз сагласност свог министарства, преко Италије, Париза, Лондона и Стокхолма, враћа у Петроград. Са Крфа и даље шаље молбе свом министарству и добротворним словенским организацијама за хитну медицинску помоћ Србији. Захваљујући њему, руска медицинска мисија И. Чаброва 22.7.1916. стиже на Крф. Крајем јануара 1920. постављен је на место комесара за избеглице у КСХС, а у Београд стиже преко Цариграда и Бугарске. Убрзо преко Аустрије одлази у Француску, где је до смрти (1930.). Последње године живота проводи у Паризу, где објављује своје радове. Једно поглавље у својој књизи «Рат на Балкану 1914–18. и руска дипломатија» посвећује епидемији заразних болести у Србији и организовању руских медицинских мисија.

Фармаковски, Владимир Игњатович
(21.10.1880., Симбирск, РИ – 5.6.1954., Београд, ФНРЈ)
Инжењер, професор, конструктор локомотива, управник Машинског института САНУ

Дипломира 1903. машинску технику на Технолошком институту у Санкт Петербургу, а потом две године служи војни рок у морнарици у Севастопољу; 1909–20. ради као доцент, а потом постаје професор на Политехничком институту у Кијеву. У КСХС долази 1920., на Техничком факултету БУ постаје хонорарни, а 1928. редовни професор за локомотиве и парне котлове. Оснивач је и управник (1947.) Машинског института САН. Током 1948. постаје декан новооснованог Машинског факултета БУ и редовни члан САН. Осим научно-стручних радова објављених у земљи и иностранству, пише и неколико књига које се користе и као универзитетски уџбеници: «Машиноведение», «Хидраулички мотори», «Општа теорија локомотива», «Термотехника локомотиве», «Парни котлови», итд. За свој дугогодишњи рад добија Орден рада I реда 1947, бројне плакете и захвалнице. Умро је као пензионисани професор БУ.

Федченков, Иван Афанасијевич (митрополит Венијамин)
(14.9.1880., Вјажља, Тамбовска губ, РИ – 4.10.1961., Псковско-Печорски манастир, СССР)
Професор, теолог, епископ

Расте у породици са шесторо браће и сестара. После основне, 1891. уписује окружну школу у Кирсанову. Потом стиче теолошко образовање: Тамбовска теолошка школа (1893–97.), Тамбовска богословија (1897–1903.) и Санктпетербуршка теолошка академија (1903–07.), где остаје да ради у Библијском одељењу за историју, а убрзо постаје и предавач. Од 1911. има различите управне функције у институцијама РПЦ: инспектор Теолошког факултета у Санкт Петербургу, ректор Кримске и Тверске богословије. Током грађанског рата у Москви, сведок је трагедије приликом борбе за Кремљ. У лето 1917., на епархијском сазиву у Твери, изабран је за делегата у Месном сабору РПЦ за 1917–18. Током емиграције борави у већем броју држава (Турска, Грчка, Бугарска, Аустрија, Мађарска, Немачка, Француска и КСХС/КЈ). У Сремским Карловцима именован је 1921. за председника Комисије за припрему црквеног Савета за целокупну дијаспору. У Цариграду руководи састанком свештенства и цивилних представника, на коме су припремљени предлози за предстојећи Савет. Својим ставовима спречава покушаје политичара да састанак претворе у платформу за усвајање политичких резолуција. Говори са црквених позиција, против претварања Већа у службу актуелне политике. Брани члана Већа Михаила Родзјанка, чију смену захтевају десничарски делегати. Под његовим вођством, припремљено је поздравно обраћање руској војсци, генералу Врангелу и предавање на тему «Основне тезе о откривању лажних учења социјализма». После тешке болести, 1922. повукао се у манастир Петковица, недалеко од Шапца (Србија), који је основан у 13. веку. Са краћим прекидима у манастиру остаје до 1941. Током боравка у њему је окупио више од 20 монаха, успоставио монашки живот и лично насликао серафе на зиду главне цркве манастира сазидане на темељима старе из 1887. Обилази и друге манастире по Србији и обавља међународна пословна путовања. Неколико месеци 1927-28. проводи у манастиру Студеница и испосници Светог Саве, а у јесен 1929. одлази на амбициозан, али неуспешан пут у Париз, након кога се враћа у Петковицу. Иако је скоро 30 година живота провео у егзилу, остао је веран Московском партријархату. Током Другог светског рата (1944.), добија позив да службено посети Москву, а од 1945. је и званично совјетски држављанин.