Руско културно наслеђе у Србији: Људи (9)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Лапински, Михаило Никитич
(6.1.1862., Смолиховка код Чернигива, РИ – 14.6.1949., Буенос Аирес, Аргентина)
Неуропсихијатар

Потиче из племићке породице. Гимназију завршава у Чернигиву, Медицински факултет у Кијеву, 1891. Усавршава се на клиникама у Бечу, Берлину, Паризу, Хајделбергу, Стразбуру и Санкт Петербургу. Докторира 1897. на кијевском Медицинском факултету са темом «О заболеваниях сосудов при страдании первичных нервных стволов или периферических нервов», а 1899. изабран је за доцента, 1903. за ванредног професора и руководиоца Неуропсихијатријске клинике. Објављује монографије о упалама можданих крвних судова (1896.), повредама живчаног система (1909) и развоју женске личности (1915). Звање редовног професора кијевског Медицинског факултета добија 1907. У КСХС долази 1920. На позив Медицинског факултета у Загребу, ради до 1930. године. Оснивач је и руководилац Клинике за живчане и душевне болести. За редовног професора и начелника Катедре за неурологију и психијатрију изабран је 1921. Након пензионисања (1928.) хонорарни је професор и в. д. начелника Клинике. Од 1930. прелази на Медицински факултет БУ, а 1931–34. је управник Амбуланте руског Црвеног крста. Одлази у Аргентину и бави се хистологијом можданих крвних судова, патолошким променама крвних судова код лезије периферних живаца, те променама живаца код васкуларних болести. Проучава и спастичку парализу и испитује феномен бола и деловање хидротерапије на живчани систем. Пише више од 100 научних радова на немачком, руском, француском и српскохрватском. Добитник је ордена Свете Ане III и II реда, Светог Станислава III и II реда и медаље «У знак сећања на 300. годишњицу владавине династије Романов». Био је ожењен Маријом Александровном Лапинском (1862–1931.), која је умрла у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

Ласкарев, Владимир Дмитријевич
(9.7.1868., Бирјуч, РИ – 10.4.1954., Београд, ФНРЈ)
Геолог, универзитетски професор

Гимназију завршава 1887. у Черњигову, а природне науке на Новоросијском универзитету у Одеси 1891. Под утицајем професора И. Ф. Синцова, опредељује се за геологију. После завршених студија, годину дана ради у Рударском институту у Санкт Петербургу. За асистента за геологију на Универзитету у Одеси постављен је 1892. Најпре се бави неогеном тадашње јужне Русије (Подолија, Бесарабија, Галиција). Као сарадник Геолошког комитета Русије добија задатак да уради седамнаести лист (делови Волинске, Подолске и Кијевске губ) Опште геолошке карте Европске Русије, на коме ради 15 година. На специјализацији у Бечу борави 1898. године, а затим се усавршава у Будимпешти, Загребу и Београду. За време боравка у Београду спроводи неколико екскурзија по околини са Петром Павловићем да би упознао терцијарне наслаге. Поново се враћа у Беч где слуша предавања Е. Сиса и Т. Фухса, а затим у Минхену, Цириху, Женеви и Ђенови проучава палеонтолошке збирке. У Одесу се враћа 1901. Магистрира на Универзитету у Јурјеву код Н. И. Андрусова са темом о бугловским слојевима Волиније (1903.). Изабран је за професора геологије 1904., а докторску дисертацију под насловом «Геолошка проучавања у југозападној Русији» брани 1916. у Кијеву. У Одеси до 1920. истражује неоген и квартар јужне Русије. У Београд, преко Цариграда, долази са сестром 1920, а од 1921. предаје као хонорарни професор специјалне курсеве из геологије на БУ. Од 1926. до 1936. и од 1945. до смрти држи предавања из палеонтологије, а од 1936. до 1941. из палеонтологије кичмењака и курс из кенозоика. Југословенско држављанство добија 1950. Исте године изабран је за редовног професора по позиву и добија Награду Владе Србије за проучавања фосилних сисара Србије. Главна област његовог проучавања у Србији је стратиграфија неогена и квартара. Испитује лесне седименте и конгеријске слојеве у околини Београда, руководи израдом детаљне геолошке карте околине Београда, бави се биостратиграфијом неогених бескичмењака Србије и Македоније, квартаром Војводине, тектоником Букуље, Црног врха, Фрушке горе, Пожешке горе, тектоником неогених наслага у неким деловима Србије. Увовди термине «Паратетис», «штајерска фауна сисара» за миоценске сисаре у Србији (по аналогији са сличном фауном из Штајерске), «макишки слојеви» за квартарне слојеве са Corbicula fluminalis. Члан је СКА (дописни од 1932., редовни од 1947.), управник новоствореног Геолошког института САН (1947.), почасни члан Минералошког друштва у Санкт Петербургу (1911.), члан Новоросијског друштва природњака (1896.), члан Волинског друштва природњака (1911.), члан Дњестровског друштва природњака (1912.). Наши палеонтолози назвали су по њему више фосилних родова и врста.

Леонтијев, Константин Николајевич
(25.1.1831., Кудиново, РИ – 24.11.1891., Тројице-Сергијев посад, РИ)
Писац, публициста, дипломата и религиозни мислилац

Седмо дете у осиромашеној племићкој породици. После гимназије у Калуги уписује Медицински факултет. У Кримском рату учествује као војни лекар, док се у књижевности појављује 1851. комедијом «Брак из љубави» (коју Тургењев оцењује одличном). Пажњу књижевне јавности скреће романом «Подлипки». Неколико година пре ступања у дипломатску службу раскида са либерализмом и постаје конзервативац. Од 1863. до 1873. је руски конзул у више градова на Балкану. Огорчен продором демократских идеја са запада, у којима је видео диктат осредњости, потражио је уточиште у «словенској прошлости». Од 1887. живи недалеко од манастира Оптина пустиња (духовник му је старац Амвросије). У публицистичким радовима је оригиналан проповедник конзервативних погледа, које карактеришу мистичко хришћанство византијског типа, монархистичка држава и народни живот ненарушен упливима либерализма и демократије. У постсовјетској Русији његова дела поново се издају, а у току је објављивање његових сабраних дела и на српском. Најпознатија дела су му: Романи, Византизам и словенство, Из живота хришћана у Турској, Други брак, Исток, Русија и Словенство. О Србима пише: «...од словенских народа нико није тако политички и културно расцепкан као српски народ. Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела: 1. на независну кнежевину; 2. на Црну Гору; 3. на турске поседе (Босна, Херцеговина и Стара Србија) и 4. на аустријске поседе (Словенци, Хрвати, Далматинци итд). Подељени су и према религији, и то на три вере: православну, католичку и муслиманску. Православни Срби имају две династије на власти, у Београду и на Цетињу. Њихово племе је и географски доста равномерно подељено на две половине: Дунавом и великим планинама; на северозападу су аустријски Срби, на југоистоку – турски. (...) Граничари имају много козачког у својим навикама и организацији. Код њих је донедавно постојала њихова посебна општина (српска задруга). (...) Кад је у питању било каква родовна аристократија, било какво племство, у Србији од тога нема ни трага. ’Сваки Србин је племић!’ каже с поносoм Србин. Ово племићко осећање властитог достојанства карак теристично је за читав народ».

Литвинов, Борис Нилович
(27.10.1872., Кострома, РИ – 4.3.1948., Потма, СССР)
Пуковник, Генерал-мајор Беле гарде, војни географ и топограф, академски сликар, оријенталиста, писац, путописац

Након завршетка војних школа у Казању, на служби је у Туркестану (1893–1914). Током службе слика пејзаже, призоре из живота и архитектуру овог дела РИ, прикупља географске и историјске податке и учествовује у неколико експедиција у долини Аму Дарје и на Памиру. Резултате истраживања објављује у четрнаест географско-путописних радова. Бори се против Турака у Првом светском рату на Кавкаском фронту, а затим на страни белогардејаца. Добитник је седам војних одликовања. Након тешког рањавања, почетком 1920., послат је на лечење на Крим. У новембру 1920. преко Црне Горе стиже у Београд, у коме живи до 1945. Посвећује се сликању (углавном призори битака, мотиви средње Азије и северне Русије и акварели старог Дубровника) и писању ратних мемоара. Учествује у групној изложби српских и руских уметника, коју у ресторану Клериџ (данашња Крсмановићева кућа, Теразије, 34) септембра 1925. организује колекционар Данило Поповић. На самосталној изложби у априлу 1927. представља 55 дела у техници гваша. Два пута је излагао у Бостону, а у јулу 1927. има самосталну затворену изложбу у Официрском дому у Београду. Живи скромно, а породицу издржава продајом слика и организовањем курсева сликања у свом стану у Хаџи-Продановој, 11 на Врачару. Пише и неколико томова мемоара посвећених догађајима и личностима везаним за Први светски рат рат и Руски грађански рат. Рукописе мемоара 1936. уступа Руском иностраном историјском архиву (Русский заграничный исторический архив, РЗИА) у Прагу, а данас се чувају у Државном архиву РФ у Москви. Непосредно по завршетку Другог светског рата, нове југословенске власти га хапсе 21.8.1945. и предају органима СССР-а. Осуђен је 28.8. 1945. године на 10 година затвора под оптужбом да је агент немачке обавештајне службе и послат је у радни логор. На новом суђењу, 9.10.1947., поново је осуђен на 10 година затвора. Умро је у гулагу у Потми (Мордовска АССР). Постхумно је рехабилитован 13.1.1998. Mемоари су му објављени у Москви 2017. у три тома, под називом «Сећања». Личне ствари су депоноване у архиву Федералне службе безбедности у Костроми. Већина од 300 сачуваних слика и цртежа налази се у приватном колекцијама у Србији, Аргентини и Британији, а две се чувају у канцеларији храма Свете Тројице (Руска црква) у Београду.

Лобач, Жученко Николај (Никола) Иванович
(1888., Полтавa, РИ – 7.6.1975., Аделаид, Аустралија)
Авијатичар и инжењер

За време Првог светског рата био је авијатичар на руском фронту. Током 1920. долази у КСХС и ступа у њено ваздухопловство, које oскудева у стручњацима свих профила – од механичара, преко пилота до инжењера. Ангажован је као технички стручњак у Одељењу за ваздухопловство Министарства војске и морнарице у Новом Саду. Када је у Петроварадину основан Ваздухопловни арсенал (1922.), постаје један од чланова Техничко-конструционог бироа. Када је Арсенал пресељен у Краљево, прелази на рад у авио-радионицу Првог ваздухопловног пука у Новом Саду, где обавља бројне послове у производњи и конструкционом бироу све до немачког напада априла 1941. У међувремену пројектује неколико врста елиса за авионе Анрио 320, Физир ФН и др. Ради на адаптацији нових мотора и учествује у другим преправкама на постојећим типовима авиона. Током пробе једног мотора елиса му одсеца десну руку и поврeђује леву. Истиче се по конструкцији авиона Ресава, захваљујући коме улази у ред наших домаћих конструктора. Ради се о школском и спортском биплану са два седишта (једно из другог) и са дуплим командама. Авион има две површине крила, свака површина се састоји од три дела. Конструкција крила и трупа је дрвена са челичним оковима. Окови су урађени тако да се њихово учвршћивање на рамењачама врши без бушења или са минималним бушењем у унутрашњем слоју. У лету има велику стабилност. Управљачи су му врло осетљиви. Добар је планер и подешен за вршење акробација. Друга конструкција је Аеростатоплан (претеча хеликоптера), који представља летелицу за вертикално полетање са обртним крилима (септембра 1939. врши пробе на аеродрому у Новом Саду, али без очекиваних резултата). До пред сâм почетак рата (1941.) упорно настоји да бројним изменама усаврши експерименталну летелицу под називом Хеликоплан, али концепција те летелице је далеко испред свог времена, а сличне су остварене тек после II св. рата у најразвијенијим земљама. Даљи животни пут овог конструктора остао је непознат.

Лукомски, Виктор Викторович
(1884., Калуга, РИ – 1947., Београд, ФНРЈ)
Грађевински инжењер, архитекта

Студије завршава на Институту грађевинских инжењера Цар Николај I у Санкт Петербургу. Након грађанског рата, емигрира у КСХС. Ради као архитекта Министарства грађевинарства, а након добијања лиценце за обављање самосталне архитектонске праксе, отвара сопствени биро. Члан је руске уметничке групе Круг, УЛУС-а (1930–34.) и удружења Коло југословенских ликовних уметника. Ради на пројектима Старог двора на Дедињу (1924–32.), хотела на Авали (1928–31.), згради Патријаршије СПЦ (1933–35.), кућама породица Карамата (1934.) и Матковић (1936.), стамбеној згради у Капетан Мишиној, итд. Аутор је пројекта «мале» цркве Св. Саве (наследнице капеле подигнуте 1895.), изграђене 1935. у српско византијском стилу, за 57 дана. Пројекат хотела на Авали је једно од његових најзначајнијих дела, спој модернистичке фасаде и традиционалних средњовековних српских мотива. Изграђен је за потребе Министарства шумарства и водопривреде КЈ, а на захтев краља Александра I. Овде је 1929. одржано званично скијашко такмичење у КЈ (данас паркинг хотела), а са крова хотела у мају 1957. пуштен је први ТВ сигнал у тадашњој Југославији.