Руско културно наслеђе у Србији: Људи (6)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Иљин, Иван Александрович
(9.4.1883., Москва, РИ – 21.12.1954., Цоликон, Швајцарска)
Филозоф, правник и публициста

Рођен у племићкој породици, од оца Руса и мајке Немице. Отац Александар је кум цара Александра II Романова. Са немачким као матерњим, у младости се бави германском филозофијом, нарочито Штирнером, Фихтеом, Шлајермахером и Хегелом. По завршетку Правног факултета, приступа познатој научној школи Павела Новгородцева. За високо вредновани рад на тему Хегелове филозофије истовремено добија звање магистра и доктора наука. По налогу Лењина, протеран је на чувеном «Филозофском пароброду» 1922. године. Од фебруара 1923. ради као професор на РНИ у Берлину и одржава тесне везе са Србијом, односно ондашњом КСХС. Афирмативан став према Србима изражава у уверењу да је Србија једини верни савезник Русије. Пише да оно што је херојско код Срба, заслужује поштовање свих нација света. Вероватно први пут у српским пределима задесио 1914., за време првих српских победа над Аустроугарском. Двадесетих година објављује своје прве књиге и у Србији, а за његов часопис Русский колокол (Руско звоно) пишу и други руски интелектуалци прибегли у нашу земљу. У Београду 1935. публикује једно од својих најзначајнијих дела «Пут духовне обнове». Живи у Немачкој до 1938., када Гестапо уводи забрану на његова дела и јавна иступања, након чега се сели у Швајцарску. Уз иницијалну подршку Сергеја Рахмањинова, ту остаје до краја живота. Пише више од 50 књига и 1.000 чланака на руском, немачком, француском и енглеском. На иницијативу председника Путина, државног врха и мноштва познатих личности, земни остаци су му 2005. пренети у Русију и положени у гробницу Донског манастира у Москви. Његови погледи, идеје и концепције снажно су утицали на руске интелектуалце А. Солжењицина и Н. Михалкова, на РПЦ и на председника Путина, који га у својим говорима неретко цитира. Као инострани члан САНУ, белоруски академик Иван А. Чарота је изрекао: «Усудио бих се да укажем на један аспект: искрено се радујем што моја драга браћа Срби толико воле Достојевског, па претпостављам да ће они, не са мањим интересовањем, такође прихватити и дубоко разумети Иљина, пре свега што Иљина одређују две категорије – рускост и Православље.» У новије време његове књиге су објављиване у Србији од 1998., а 2015. је у Београду основано Српско-руско друштво Ивана Иљина. Од тада је код нас објављено више расправа и књига о његовом делу. Иљин данас представља један од симбола интелектуалног сродства српске и руске духовне и политичке мисли.

Јастребов, Иван Степанович
(27.1.1839., Громушка, Тамбовска губ., РИ – 7.1.1894., Солун, Османско царство)
Дипломата, слависта, историчар, археолог, етнограф и балканолог

Дипломата богатог искуства (Цариград, Скадар, Призрен, Дубровник, Јањина и Солун). Значајан по раду на простору Старе Србије током последње фазе османске окупације. У Призрену ради као вицеконзул (1870–74.) и конзул (1879–80., 1881–86.). Дипломатским и личним залагањем доприноси заштити хришћана, посебно Срба. Један је од заслужнијих за оснивање (1871.), рад и опстанак Богословско-учитељске школе (касније Призренске богословије). Значајан за покретање часописа Призрен, првог на српском језику у Османском царству (први број, 2.8.1871.). Поред успешног дипломатског и друштвеног рада, научно истражује, систематизује и обрађује обимну историјску, етнографску, фолклорну, антрополошку и другу грађу. Исту објављује у два дела: у Србији («Подаци за историју Српске цркве», 1879.) и Русији (етнографска студија «Обичаји и песме Срба под турском влашћу», 1886.). Радове објављује у Гласнику СУД (1874–76., 1879–82., 1885.) и Словинцу (1884.). СКА је постхумно (1904.), на руском језику, објавила изводе из његовог рукописа «Стара Србија и Албанија – забелешке с путовања». Интегрално издање овог дела на српском језику је објављено 2018. Активан је у многобројним националним организацијама у Србији: дописни члан СУД (1876.) и СКА (1888.), члан утемељивач Друштва Светог Саве (1888.) и почасни члан Певачког друштва Обилић (1889.). Дописује се са митрополитом Михаилом Јовановићем, Стојаном Новаковићем, Пантом Срећковићем, Петром Костићем и другим истакнутим Србима свог времена. Сву покретну имовину после његове смрти супруга Нина је поклонила Српској гимназији у Цариграду. Одликован је великим бројем српских одликовања (орден Св. Саве II и I реда, Таковски крст III реда, знак Црвеног крста, Медаља Друштва Св. Сава) и др. Роман Руски конзул (аутор Вук Драшковић), базиран на његовој мисији, објављен је 1988. У порти цркве Св. Ђорђа у Призрену 1996. постављена је његова биста.

Јегоров Матвеј
(9.8.1895., Мигуртинскa станицa, Донска област, РИ – 17.3.1965., Ниш, СФРЈ)
Сликар, иконописац, педагог

Потиче из богате професорске и лекарске породице. Поред дипломе Учитељске школе Алексејева, стиче свестрано образовање, које подразумева сликање, музику и стране језике. У КСХС долази 1920. и, након краћег боравка у Београду, трајно се настањује у Нишу. Ради као учитељ у селу Ћелије, затим у основној школи у Нишкој Бањи, где је и пензионисан 1957. Углавном ради иконостасе у околини Ниша. Евидентирано је десетак слика, које се данас налазе у власништву његове кћери Марије Зечевић (у Смедереву) и рођаке Гордане Милић (у Нишу). То су углавном слике религиозне тематике рађене за продају, мада је сачувано и неколико пејзажа са људским фигурама.

Јоњин, Јуриј Љвович (Ракитин)
(23.5.1882., Харков, РИ – 21.7.1952., Нови Сад, ФНРЈ)
Режисер, позоришни радник, педагог и глумац

Често се сели због оца судије, кога премештају за потребе службе. Основну школу и три разреда гимназије завршава у Калуги, а четврти разред у Првој московској класичној гимназији. Од петог разреда до матуре похађа гимназију у Иркутску. Рано постаје заљубљеник у позориште. У пролеће 1905. у Санкт Петербургу завршава Императорску позоришну школу у класи великог глумца Владимира Давидова. Пред дипломску представу, из обзира према очевом државном звању, узима уметничко презиме Ракитин. По дипломирању добија позив од већ афирмисаног Станиславског да се прикључи Студију на Поварској, којим руководи Мејерхољд. Режира и глуми у Тбилисију и Московском уметничком театру. Као режисер ради у Александринском театру у Петрограду, где режира петнаест представа (1912–17.). Почетком грађанског рата живи у Петрограду. Без већег успеха покушава да се прилагоди новонасталим друштвеним околностима. Разочаран, 1918. напушта театар, а убрзо и отаџбину. Током успутног боравка у Константинопољу, има дилему куда даље: да се прикључи театарској трупи позоришта у Паризу, на позив личних пријатеља, или да прихвати позив Милана Грола, тадашњег директора београдског Краљевског народног позоришта. Одлучио се за Београд, где од 1921. почиње и да режира. Првих година режира и по 20 представа по сезони. Између два светска рата режира деведесет драмских дела (трагедије, водвиље, комедије) и осам опера. У руским емигрантским новинама објављује позоришне расправе, сећања на савременике и своје успомене. Активан је у емигрантским организацијама, редакцијама новина, аматерским позоришним трупама, у Савезу руских писаца и новинара и др. Одликован је орденима Св. Саве IV и III реда (1923. и 1940.). До 1947. режира у Београду, али и гостује у Скопљу (1922-23-) и Сарајеву (1923-24.). За сталног редитеља Војвођанског народног позоришта у Новом Саду постављен је 1947., где остаје до смрти и поставља десет представа. Бавио се и педагошким радом у Београду и Новом Саду. У Глумачкој школи у Београду, код њега уче: Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Бора Ханауска, Теја Тадић и други. Глуму предаје и у Новом Саду.

Каракаш, Михаил Николајевич
(20.4.1887., Симферопољ, РИ – 15/19.8.1937., Букурешт, Румунија)
Оперски певач (баритон), вокални учитељ, режисер

Од оца Николаја Ивановича, професора геологије на Универзитету у Санкт Петербургу који је узео презиме по родном селу Каракаш и мајке Надежде Ивановне Варнек, дечијег писца и оперске певачице, од које је наследио таленат за певање. Од мајке је учио музику; Осму гимназију и Факултет за историју и филологију завршава у Санкт Петербургу; док 1908–10. завршава и санктпетербуршки Конзерваторијум. Први наступ има 26.4.1911. у Маринском театру (опера Оњегин). Jедну од најпознатијих улога у опери Севиљски берберин игра 11.10.1912., након чега постаје «најбољи Фигаро» на руској сцени. Следе наступи у Петербуршком театру, Прагу, Будимпешти, Бечу, Москви, Кијеву, Одеси, Харкову, Тифлису и Абоу. Од 1913. певање усавршава у Милану. Исте године се жени колегиницом, оперском певачицом Јелисаветом Ивановном Поповом (1889–1967.), са којом добиja сина Андреја Михајловича Каракаша. У Москви (Бољшој театру и театру Савета радничких посланика) интензивно наступа 1918–19. У октобру 1921. са супругом емигрира у Рим, где наступају у руском оперском театру. Почетком 1922. преко Минхена долази у Београд, овде успешно наступа и режира у Београдској опери (први наступ 20. јануара), а пева и у руском јавном позоришту Мањеж. На Техничком факултету БУ студира 1923–27. Тридесетих година је директор Руског института уметности (опере и драме) у Београду, а 1928. формира филмску школу, специјализовану за краткометражне филмове, којом и руководи. Тада постаје и филмски режисер («Због срећке»). Током 1935. је ангажован као грађевински инжењер на изградњи данашњег Панчевачког моста.

Касијан Димитрије
(1890., Кисљаковка, РИ – 1963., Прокупље, СФРЈ)
Козак, Капетан I класе, грађевински радник

Потиче из угледне и богате породице. Отац Јаков је гроф у својој губернији. Jош као дечак je заволео коње, козачки начин јахања и оружје. Касније се прикључује козацима и вежба са њима. Жени се и добија два сина, која су, након његовог прогона, остала да живе са мајком. Са групом козака прикључује се јединицама Буђонија и води борбе са бољшевицима. Добија чин Капетана I класе. Повлачи се преко Црног мора и Турске, где се неко време задржао (Константинопољ, где су му одузети коњи и оружје) и Грчке. У КСХС се задржава у Прокупљу. Ту се жени Прокупчанком Радом и са њом има петоро деце (две кћери – Живку и Надицу и три сина –Милета, Божидара и Зорана). Вредан је радник, ради на грађевини, црепани, а највише у каменолому, где стиче пензију. У сталној је вези са Русима који живе у Прокупљу. Сахрањен је на прокупачком гробљу.