Како је Запад насамарио новог иранског председника

Џон Кери је, колико прошле недеље на Светском економском форуму, отворено изнео једну истину: „Наш Први амандман (америчког Устава, прим. прев.) стоји као непремостива препрека нашим капацитетима да потпуно потиснемо дезинформације“.

Или, преведено на обичан језик: владање се у потпуности своди на контролу наратива. Кери је артикулисао решење „међународног поретка“ за непожељан феномен неконтролисаног популизма и потенцијалног лидера који говори у име народа – једноставно „слобода говора“ је неприхватљива и није у складу са правилима која су узајамно договориле „агенције“, односно институционално уобличени „међународни поредак“.

Ерик Венстајн је ово означио као политику „растерећења“ и то од: Првог амандмана, пола, вредновања по заслузи, суверенитета, приватности, етичности, истраживачког новинарства, граница, слобода… Устав? Одлази у неповрат?

Оно што је данашњи званични наратив, неоптерећен стварношћу, јесте да је Иран у уторак лансирао 200 балистичких ракета – од којих је 181 стигло до Израела – и које су у великој већини пресрели одбрамбени системи Гвоздена купола и Стрела те да приликом овог напада нису забележени смртни случајеви. Он је био „поражен и неефикасан“, објавио је председник Бајден.

Последице иранског ракетног напада на израел, Гедера, 1. октобар 2024. (Фото: Liron Moldovan/Flash90)

Вил Шривер који је технички инжењер и коментатор безбедносних тема, међутим, пише: „Не разумем како неко ко је видео велики број видео снимака иранског ракетног напада на Израел не може да препозна и призна да је то била запањујућа демонстрација иранских могућности. Иранске балистичке ракете пробиле су се кроз америчку/израелску противракетну одбрану и задале су неколико удараца снажним бојевим главама на војним метама“.

Ефекат и суштину напада чини „доказани капацитет“ – способност да се одаберу друге мете, способност да се уради више. То је, у ствари, била суздржана показна вежба, не напад пуном снагом. Али, упућена порука је слоњена из видокруга.

Управљачка класа

Како је могуће да америчка администрација одбија да погледа истини у очи и прихвати оно што се десило, и уместо тога тражи од целог света који је видео снимке ракета које погађају Израел да „настави по старом“ – како власти саветују, претварајући се да „нема ничега значајног што би се ту могло видети“. Да ли је „ова афера“ само неугодност управљачком систему и „консензусу“, исто онако како је Кери означио слободу говора? Изгледа да је тако.

Структурни проблем, пише аналитичар Аурелијан, није само што се западна управљачка класа држи идеологије – оне која је у супротности са оним како обични људи сагледавају свет. То је свакако један од аспеката. Али већи проблем лежи пре у технократком разумевању политике која се ни на шта не односи, односно која је без објекта. То, у ствари, уопште и није политика (како је Тони Блер једном приликом рекао) већ је нихилизам и изостанак моралних обзира.

Немајући сопствену истинску културу, западна професионална класа сагледава религију као превазиђену и види историју као опасност пошто садржи компоненте које би могли злоупотребити „екстремисти“. Стога је склона непознавању историје.

Ово доводи до мешавине уверења у сопствену супериорност уз, парадоксално,  дубоку несигурност, што карактерише западно вођство. Незнање и страх од догађаја и идеја које су изван уских оквира њиховог погледа на свет, доводи, готово неизбежно, до тога да их сагледавају као дубоко непријатељске по њихове интересе. И уместо да теже разговору и разумевању, што је изван њихових способности, они се користе омаловажавањем и ниподаштавањем како би уклонили сметњу.

Мора се јасно назначити да Иран потпада под све категорије које изазивају највише западне несигурности. Иран је врхунац свега онога што их узнемирава: има дубоку и древну културу и интелектуално наслеђе које је отворено „другачије“ (иако, не у супротности) са западном традицијом. Ова својства, међутим, отпремају Иран без подробног размишљања у категорију непријатеља по управљаче „међународним поретком“; не зато што је „претња“ већ зато што узнемирује успостављено стање.

Панорама Техерана (Фото: Wikimedia commons/Hansueli Krapf/CC BY-SA 3.0)

Да ли је то важно?  Да, важно је, јер доводи у питање иранску способност да ефикасно комуницира у идеолошки постављеном оквиру „међународног поретка“.

Запад је захтевао и вршио притисак да се ирански одговор ублажи – прво након што је Израел у априлу извршио атентат на иранског генерала и његове колеге у згради иранског конзулата у Дамаску.

Иран је ово прихватио. Лансирао је дронове и ракете према Израелу 13. априла, али на такав начин да је послао, уз упозорење, кратку поруку о својим способностима, а да није ризиковао избијање општег рата (како је захтевао Запад).

Након израелског атентата на Исмаила Ханијеа (госта у Техерану који је учествовао на инаугурацији новог иранског председника), западне државе су још једном захтевале од Ирана да би требало да се уздржи од било какве војне одмазде против Израела.

Нови председник јавно је рекао да су европски и амерички званичници понудили Ирану укидање знатног дела уведених санкција против Иранске републике и гарантовање примирја у Гази у складу са условима које је поставио Хамас – уколико Израел не буде нападнут.

Иран је задржао ватру, ризикујући да изгледа слабо према спољашњем свету (за шта је био жестоко критикован). Ипак, западно деловање шокирало је неискусног новог председника, Масуда Пезешкијана: „Они (западне државе) су лагале“, рекао је. Ниједно обећање није одржано.

Дилема Техерана

Како бисмо били поштени према новом реформистичком председнику, морамо истаћи да се Иран суочава са стварном дилемом: он се нада да ће заступањем политике самоограничења избећи врло штетан рат. То је једна страна дилеме; али са друге стране ограничење може да буде погрешно протумачено (можда и злонамерно) и искоришћено као повод за даљу ескалацију. Укратко на крају се све своди на закључак: желели или не, рат стиже у Иран.

Потом је уследио „напад пејџерима“ и атентат на вођство Хезболаха, укључујући симболично важну личност и предводника покрета, Саједа Хасана Насрлаха, уз огромне колатералне цивилне жртве. Америчка администрација (председник Бајден) је на ово саопштила само да је „правда задовољена“.

И још једном, Запад се „испрсио“ и запретио Ирану против било какве одмазде према Израелу. Али овом приликом, Иран је извео ефикасни напад балистичким ракетама, иако је намерно изоставио деловање против израелске економске и индустријске инфраструктуре, или израелског народа, усредсређујући се, уместо тога, на кључне војне и обавештајне мете.

Ирански председник Масуд Пезешкијан (Фото: Ayoub Ghaderi/CC BY 4.0 Deed)

То је била, укратко, демонстративна порука – иако је она садржала ефикасну компоненту наношења штете ваздухопловних базама и војним и обавештајним објектима. То је, још једном је важно подвући, ограничени одговор.

И за шта све то? За отворени подсмех Запада да је Иран успешно одвраћен/превише уплашен/превише унутрашње подељен да би одговорио. У ствари, САД –знајући добро да Нетанјаху трага за поводом за рат са Ираном – нуде Израелу пуну подршку САД за велику одмазду против Ирана: „Биће жестоких последица за овај напад и радимо заједно са Израелом да бисмо то осигурали“, рекао је Џејк Саливан. „Немојте запасти у заблуду, САД потпуно, потпуно, потпуно подржавају Израел“, казао је Бајден.

Поука приче је јасна: председника Пезешкијана је Запад „изиграо“ – што је једна у низу „нијанса“ умишљене западне „минске преваре“ председника Путина; још једна нијанса забијања ножа у леђа истамбулском мировном процеса. Суздржаност на којој је међународни поредак инсистирао, неизбежно је приказана као „слабост“.

„Стална управљачка класа“ (западна дубока држава) нема никакву моралну потпору. Она је свој нихилизам прогласила за врлину. Можда је последњи лидер способан за истинску дипломатију који пада на памет био Џон Кенеди током Кубанске ракетне кризе и у потоњим односима са совјетским вођством. И шта се десило?… Систем га је убио.

Циљ је Русија

Наравно, многи у Ирану су бесни. Они се питају да ли је Иран олако одао утисак слабости, и питају да ли је тај утисак на неки начин допринео израелској спремности да жестоко и безобзирно нападне Либан, у складу са претходним деловањем у Гази. Потоњи извештаји упућују да САД располажу новим технолошким обавештајним могућностима (која нису доступна Израелу) уз помоћ којих су прецизно одредили положај Саједа Насрлаха. Они су те податке затим проследили Израелу, што је водило извршењу атентата.

Уколико Запад инсистира да се понижавајуће односи према иранској уздржаности – погрешно приписујући уздржаност немоћи – да ли је европска и америчка партија светског поретка уопште способна за хладнокрвни реализам? Могу ли да добро процене последице уколико Израел поведе рат против Ирана? Нетанјаху је јасно назначио да је ово циљ израелске владе – рат против Ирана.

Погрешна процена непријатеља, настала у заносу хибриса, и погрешна процена његових скривених снага, је често разлог већег рата (Први светски рат). А Израел је обузет ратоборним жаром како би успоставио свој „нови поредак“ на Блиском истоку.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху и амерички председник Џо Бајден у Овалној соби. Вашингтон, 25. јул 2024. (Фото: Reuters)

Бајденова администрација је „више него вољна“ – стављајући „револвер на сто“ – да га Нетанјаху узме и употреби, док се Вашингтон и даље претвара да из даљине делује суздржано. Крајњи циљ САД је, наравно, Русија.

Да се западној дипломатији не може веровати, то је добро познато. Поука ове приповести, међутим, односи се на њене шире последице. Како би се тачно, у оваквим околностима, Русија могла приволети да оконча рат у Украјини? Чини се да би још много људи могло непотребно страдати због „једнопартијске“ ригидности и њене неспособности да се бави дипломатијом.

Исто тако много Украјинаца је настрадало откад је уништен преговарачки процес у Истанбулу. Запад је тренутно на прагу барем једног, а можда и два, разорна пораза, те се намеће питање: хоће ли се извући поуке? Може ли извући исправне поуке? Да ли ће класа управљача светским поретком уопште уочити да постоји нешто што би могли да науче?

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP