Руско културно наслеђе у Србији: Људи (10)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Мазурин, Константин Митрофанович
(22. фебруар, 1866., Москва, РИ – 7. фебруар, 1959., Шабац, Србија)
Музичар, песник, писац, лекар (акушер и рентгенолог), полиглота

Рођен у племићкој и богaтoј породици. По жељи оца, Физичко-математички факултет на Универзитету у Москви уписује 1886., а потом прелази на Филолошки и Историјски факултет. Дипломира 1893., са две сребрне медаље (1892. и 1894.), за радове написане током студија из историје уметности. Аутор је неколико збирки песама (1887–1901.). Успешно се бави певањем и теоријом музике, публикује и неколико књига. Певање усавршава широм Европе (Русија, Италија, Француска и Немачка). Развија сопствену методологију наставе музике и пише упутства «О методи основног учења музике» и «Методологија певања». У зрелим годинама посветио се медицини, под утицајем проблема у породици и разочаран у уметност. Медицински факултет Московског универзитета студира 1904–09. Усавршавање наставља у Акушерском заводу у Москви (1909–12.). Посвећен је медицини, хуманитарном и добротворном раду (брига за сиромашне). Објављује неколико радова о акушерству и патентира нове акушерске пинцете. Учесник је првог светског рата, пише два приручника за војне санитетске службе. Током грађанског рата емигрира у КСХС (1919.), 1919–20. ради у болници у Београду, 1920–23. у Банатском Новом Селу (околина Панчева), 1923–41. руководи Гинеколошким одељењем болнице у Шапцу, а затим Радиолошком службом. Добитник је многобројних признања и награда. Марта 1924., Краљ га одликује орденом Белог орла за заслуге и помоћ српском народу. Конзул је Краљевине Србије у Москви, о чему сведочи печат Краљевског генералног конзулата, који се чува као заоставштина у Историјском архиву Шапца. Говори више језика (руски, српски, француски, немачки, италијански и енглески). Из брака са Елизаветом Григорјевном Голиковом (преудата Рјабушински) има две кћери. Са супругом Лидијом Михајловном (1869–1936.), учитељицом музике (клавира) и француског језика није имао деце. Сахрањени су у Шапцу, на Доњошорском гробљу, на делу који носи назив Руско гробље. Споменик је обновљен 2013. године.

Малков, Генадиј Николаевич
(22. фебруар, 1898., Ташкент, РИ – 12. фебруар, 1975., Београд, СФРЈ)
Инжењер

Рођен у породици професора Војне академије. Завршио је Војну академију у Ташкенту 1916. и као артиљеријски потпоручник је упућен на Западни фронт. Рањен је почетком 1917., евакуисан на острво Лемнос (Грчка) и по опоравку враћен у своју јединицу, која је била стационирана у Београду. Са њом учествује у изградњи белопоточког железничког тунела и више јавних путева. Демобилисан је у чину капетана 1922., након чега почиње да ради као геометар. Са прекидима студира Технички факултет у Београду, где дипломира 1933. на грађевинском одсеку. Запослио се у Хипотекарној банци, као инжењер за изградњу и процену некретнина. У том периоду води градњу Хипотекарне банке у Сарајеву. Оженио се 1929. Калистом Александровном Циплаковом, такође руским емигрантом, професорком француског и руског језика, са којом добија сина Николаја. Након немачке окупације је отпуштен зато што одбија да се прикључи Руском заштитном корпусу. Издржава се водећи радове на оправкама последица бомбардовања током рата и на обнови после рата. Од 1947. је запослен у новоформираном предузећу Трудбеник и као високо рангирани инжењер на државној кадровској листи распоређиван је као главни инжењер и управник градње на критичним објектима, међу којима су најважнији: Прва искра (Барич), Термоелектрана Колубара 1, Магнохром (Краљево), Технопромет (Београд), ХИП Азотара (Панчево). Пензионисан је 1970. године.

Марјашец, Јевгениј Семјонович
(1883., Одеса, РИ – 1953., Титоград, ФНРЈ)
Вокални педагог, оперски певач (бас) и редитељ

У КСХС емигрира 1919. Ради као солиста и оперски режисер Београдске (1920–28., 1938–41.) и Новосадске (1924-25.) опере. После рата ради у Средњој музичкој школи Исидор Бајић у Новом Саду, а пред крај живота предаје у Музичкој школи и постаје уредник музичког програма Радио Титограда.

Мартино, Владимир Емануелович
(9. јуни, 1889., Шули, Крим, РИ – 15. септембар, 1961., Ростов на Дону, СССР)
Зоолог (ентомолог), еколог, биогеограф

Рођен у племићкој породици италијанског порекла. Гимназију завршава у Симферопољу, а студије Физичко-математичког факултета на Новорусијском универзитету и Московском пољопривредном институту. Краће време ради у Министарству пољопривреде, а од пролећа 1917. је активан на Криму у удружењима шумара. Активно учествује у заштити природе и постаје први управник резервата Асканиа Нова (1917–20.). Са супругом Евгенијом и седмогодишњим сином Кирилом 1920, преко Цариграда долази у КСХС. Прво ради у Шумарској управи Нове Градишке (1921.) и као агроном на Цетињу (1921–24.), потом, као асистент на Kатедри за ентомологију Пољопривредног факултета БУ (1924–27.), наставник географије и природних наука у Првој руско-српској гимназији (1924–41.) и радник РНИ у Београду (1929–41.). Почетком окупације Београда 1941. престају све његове пословне активности. После Другог светског рата имао је жељу да се врати у домовину, поднео је захтев 5. марта 1945. године. У том периоду је кустос и истраживач у Државном музеју у Сарајеву и директор Биолошког института (1947–49.). Због промене политичких прилика 1949., без суђења, са сином бива осумњичен и послат у притвор. После девет месеци, због недостатка доказа, пуштен је из притвора и протеран из државе. Прво живи у Бугарској (1950–55.), а потом у СССР-у (Ростовска област). Иако препознат као врстан истраживач (пре свега Балкана), и научник (120 радова), ради као сарадник у лабораторији Одељења за зоологију Универзитета у Ростову. Докторску дисертацију брани 1960. Описао је неколико нових животињских таксона за науку.

Матвејев, Сергије (Сергеј) Димитријевич
(28.јуни, 1913., Луганск, РИ – 27. јуни, 2003., Београд, СЦГ)
Биогеограф, орнитолог, ентомолог, архитекта

Са породицом 1921. стиже у КСХС. Након завршене основне школе и гимназије у Крагујевцу, уписује архитектуру на Техничком факултету БУ, где дипломира 1938. и добија звање инжењера архитектуре. На препоруку академика Синише Станковића, постаје сарадник Музеја српске земље (данас Природњачки музеј), као стручњак за птице. Од 1938. почиње да учествује у теренским истраживањима београдских биолога, а од 1940. постаје студент Одсека за биологију Филозофског факултета БУ. Дипломира на Природно-математичком факултету у Љубљани, где 1959. брани и докторску дисертацију из области биогеографије. На Институту за биолошка истраживања у Београду запослен је 1947–76. Извесно време (1968–72.) проводи у Лењинграду, у Зоолошком институту Академије наука. По повратку, наставља рад на Институту за биолошка истраживања, а као сарадник Одбора за фауну САНУ, бави се екологијом реликтних скакаваца Србије и других балканских држава. У Љубљану се сели 1976. и наставља научноистраживачки рад посвећен фауни Orthoptera (правокрилци) Словеније и Србије. У Биолошком институту Јован Хаџи САЗУ у Љубљани остварује успешну сарадњу са ботаничарем И. Пунцером – заједно раде на карти биома Словеније и осталих делова Југославије. Током 1987. изабран је за почасног председника Савеза орнитолошких друштава Југославије. У Београд се враћа 1996., где ради обраде фаунустичког материјала који је прикупљао за време теренских истраживања у оквиру рада Института за екологију и биогеографију САНУ. Од Завода за заштиту природе Србије добија плакету за животно дело на заштити природе. Као један од најистакнутијих биогеографа и орнитолога, како у Југославији тако и на Балканском полуострву, објављује више од 200 научних и научно-популарних радова и 11 монографија из области фаунистике, биогеографије, таксономије, историјске биогеографије и историје науке. Своја научна истраживања, као легат, поклања Архиву САНУ у Београду.

Махин, Фјодор Јевдокимович
(15. април, 1882., Иркутск, РИ – 3. јуни, 1945., Београд, Југославија)
Пуковник РИ, генерал-лајтнант ЈНА, публициста, политички радник

Завршава гимназију и Оренбуршку козачку коњичку школу 1904., а у Санкт Петербургу Николајевску генералштабну академију 1913. Учествује у Првом светском рату и бори се 1916. у Добруџи са Српским добровољачким корпусом. После грађанског рата живи у Лондону и Паризу, а од 1921. у Прагу, где постаје члан Централног комитета Земгора, удружења за помоћ руским емигрантима. Од 1923. је у КСХС, где формира огранак Земгора (председник од 1924. до 1941.). Помаже руске емигранте, њихове организације и образовне установе. Оснива библиотеку са више од 35.000 књига. Учествује у покретању часописа Руски архив 1928., чији је уредник до 1937. године. Оснива Институт за проучавање Русије 1926. године. Од 1934. до 1938., чува архиву Социјалистичке револуционарне партије. Објављује чланке у Политици, Трговинском гласнику и другим новинама и часописима у Југославији и иностранству и низ популарних публикација о СССР-у, Црвеној армији и међународној ситуацији. Држи предавања на Коларчевом универзитету. Повезује се са совјетском обавештајном службом, исказује просовјетске ставове и залаже се за одбрану СССР-а у случају светског рата. Члан КПЈ постаје 1939. Претпоставља се да је на почетку Другог светског  рата био у четницима Драже Михаиловића. Крајем 1941. прелази у партизански Врховни штаб, где делује као саветник, пропагандиста и преводилац, али и обавештава Москву о стању на југословенском ратишту. Пише пропагандне брошуре и текстове за Борбу, Војнополитички преглед, Нову Југославију и радио станицу Слободна Југославија. Унапређен је у чин генерал-лајтнанта. Марта 1945., постаје први начелник Историјског одељења Генералштаба Југословенске армије. Служи се енглеским, француским, немачким, чешким, бугарским и српским језиком. Поред неколико руских ордена, одликован је српским Белим орлом са мачевима III реда, југословенском Партизанском звездом I реда, Партизанском споменицом 1941. и совјетским Орденом Лењина и орденом Отаџбинског рата. Разболео се и умро у Београду, непосредно по повратку из СССР-а. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Мацан, Јарослав Григоријевич
(04. август, 1897., Литиња, РИ – октобар, 1941., Краљево, Србија)
Учитељ

Једно од осморо деце из брака познатог руског спахије и учитеља Григорија Мацана и Елеоноре Мацан. Питомац је руске Војне академије, а 1917. је био заробљен на фронту заједно са братом Романом. Из Турске је 1921. дошао у имиграционе кампове у Осијек, да би му тек 1926. стигла документа из Русије, па је добио држављанство КСХС. Определио се да буде учитељ, као и његов отац, тако да је 1928. послат на Богословију у Призрен, након чега је добио посао у Гостивару (село Печково). Тамо је упознао будућу супругу Теодосију, са којом је имао троје деце. У мају 1941. са породицом је дошао из Гостивара у Краљево, где је требао да буде учитељ, али је заробљен и стрељан од стране немачких окупатора октобра исте године.