Иран и испуњење историје

Разговор стручњака са Исламске академије науке и културе из Кома (پژوهشگاه علوم و فرهنگ اسلامی), Професора Шахроки Сајед Мохамед Хадија и Др. Бабаи Хабиболаха са Александром Дугином.

 

Семантика Отпора
 

Сајед Хади: Шта мислите о будућности Отпора данас на глобалној скали, на међународном нивоу и у исламском свету?

Александр Дугин: Захваљујем. Пре свега бих да пожелим све најбоље иранском народу у овој години (не Иранској новој години, него овој, међународно прихваћеној соларној новој години). Молим Вас, примите моје најискреније жеље.

Проблем Отпора бих поставио у шири контекст. Отпор у у ужем смислу је оно што се прихвата у арапским земљама на Блиском истоку, у Ирану, против израелске окупације Палестине, против израелске политике у Либану, Сирији, итд. Са друге стране, Отпор значи и борбу против намера Такфири група, салафистичких покрета и против западне хегемоније и, уопште, против америчког империјализма. Дакле, појам Отпора је вишеслојан. Када овај термин “Отпор”, изговарамо на Блиском истоку, у Ирану – обично мислимо на опште значење, према коме се борба против израелске окупације Палестине имплицитно повезује са борбом против западне хегемоније. Желео бих посебно да нагласим следеће: изван ове области, појам “Отпор”  има другачије значење. Из руске перспективе, на пример, постоје три посебна слоја овог проблема, те не можемо да прихватимо исто значење термина “Отпор” као у шиитским регионима, у Ирану, у Либану, Сирији, на Блиском истоку.

Да бисмо се боље разумели, морали бисмо да установимо неку врсту заједничког речника, да исправно преведемо основне и најзначајније појмове. Јер, оно што ви разумете као “Отпор”, није исто оно што и ми разумемо. Зато имамо различите аспекте овог проблем.

Постоје три нивоа:

1. Ниво америчке или - шире - западне хегемоније. Ово већ представља проблем, јер данас видимо шта се дешава у Сједињеним државама - нови грађански рат. Нема више уједињеног Запада, нити „Сједињених“ држава - постоје најмање два „Запада“. И, у складу са тим, две врсте Сједињених држава. Морамо да направимо јасну разлику између глобалистичког програма (неоконзервативни политичари, аутори пројекта Велики Блиски исток, промоција светске демократије и, тако даље) и америчког национализма. Глобалистички Запад у Сједињеним државама представљају Биден и олигархија међународних „напредњака“. Националистички запад представљају Трамп и његове присталице. Ово су два супротна пола унутар америчког друштва. Ако не уочимо ове промене, не посветимо довољно пажње испољавању и учвршћивању ова два пола, дужни смо да останемо ван ове стварности. На пример, 6. јануара био је огроман скуп подршке Трампу. А, исход овог скупа, напад на Капитол хил се може сматрати почетком радикалне конфронтације двеју Америка. БЛМ и наоружане Антифа групе су продужене руке глобалиста. Трампове присталице које су показале спремност да прибегну насиљу у екстремним случајевима, представљају срж радикалног крила супротног пола.

Што се тиче Блиског истока, нема велике разлике између планова глобалиста и трамписта – оба клана подржавају Израел и оба клана подржавају америчку хегемонију. Али, тумачење америчке хегемоније је прилично различито код ова два клана. Да бисмо се задржали у оквиру геополитичке стварности, морамо да разумемо овај унутрашњи раскол. Ово раздвајање на два дела важно је и за сâму семантику свих значења термина „отпор“ - код Руса, Иранаца, код свих заступника националног суверенитета, зарад будућности Блиског истока. Глобалистичка визија је једно, националистичка визија нешто друго. Оне се могу подударати у неким случајевима, али се дубоко разликују по структури и принципима. У основи су супротстављене, и све су више супротстављене.
Такође је све више разлика између америчке и европске политике.

Дакле, играчи глобалног Запада пролазе кроз велике промене. Њихове позиције мутирају. Читав овај процес, који је у току, од суштинског је значаја за приступ “Отпору”.

2. Позиција Израела. За Исламски свет, Израел може да представља и већу претњу од Запада, али то није исти случај и за Русију. Русија види Израел као део Запада. Али, геополитичка слика Израела за Русију није слика тоталног агресора, као што јесте за Иран или Либан. Ако је за покрет Отпора Израел непријатељ број један у ужем смислу, за Руску Федерацију и Путина лично, Израел уопште није непријатељ - да не спомињемо да је неки „већи непријатељ“.

У томе је разлика. Дакле, ако бисмо се могли сложити око западне хегемоније и, ако у потпуности делимо забринутост због глобализације, агресивних неоконзервативаца, једнополарности и борбе глобалиста против сваке врсте суверенитета – а, Русија је спремна да се бори против свега овога - онда је наше разумевање улоге Израела веома различито. Важно је разумети како ми, Руси, видимо овај аспект Отпора, и ту разлику обе стране треба да имају у виду. Израел је веома важан фактор у локалној политици, али не и кључни фактор - барем не за Русију.

3. Сунитски и Шиитски ислам. Русија, очигледно, има своје везе са сунитским светом.
“Отпор” не значи исто ни у свим сунитским државама (на пример, у Катару, Турској или Саудијској Арабији) или код шиитских играча (Иран, Сирија, Либан, шиитски део Ирака, Хути у Јемену). Они делимично деле одбацивање Израела и наше заједничко одбацивање западне хегемоније, али мислим да је и њихово разумевање прилично различито. На пример, недавни савез између голфских држава и Израела и њихово усаглашавање са Сједињеним државама је у очигледној супротности са сâмом природом Отпора. Те државе су пре у улози помагача западне хегемоније и империјализма.

Истовремено, Русија (Путин и Кремљ) покушава да нађе нови начин за међусобно разумевање са Саудијском Арабијом, Катаром, земљама Залива и Турском, како би овај сунитски пол изашао из зоне утицаја западног глобализма и хегемонија.
Али, одбацивање радикалног салафизма и радикалних сунитских облика политичког Ислама, као што су Даеш и Ал Каида, још једном уједињује руску и шиитску позицију.
Дакле, блискоисточна игра је вишеслојна.

У сваком случају, Отпор у очима Ирана и шиитског света уопште и у очима Русије се не поклапају.

Не бих да расправљам чије је разумевање исправније, али вас позивам да размислите више о семантичкој разлици у значењу неких кључних геополитичких појмова. Ако имамо у виду позицију Ирана, Либана и шиитског света, али и позицију сунитског света, Русије, ЕУ и других играча, читава слика постаје сложенија. А када ова слика постане сложенија и наше прогнозе се, такође, могу разликовати. Дужни смо да следимо вишеслојну стварност.

Лично бих истакао оно што нас спаја. И, оно што је сигурно у овој борби, јесте жеља да се заустави америчка хегемонија и западниимперијализам. То је заједнички означитељ за све нас. И, то је оно што наше односе може учинити ближим и обухватнијим.
Али, у ужем смислу разумевања појма “Отпор”, ситуација се мења. Зато бих радије да истакнем оно што нас спаја, него оно што нас раздваја.

Будућност Отпора у ужем смислу или у смислу за Иранце, у великој мери зависи од могућности поновног дефинисања овог појма и проналажења других глобалних играча који би (под одређеним условима) могли да подрже овај Отпор. Дакле, Отпору је потребна додатна снага. Мислим да је енергија у локалном смислу готово исцрпљена. Отпор је, у свом раном облику, достигао свој врхунац. Добра је вест да се још увек можете одупрети, али је лоша вест да не можете победити, нити Израел, нити западну хегемонију, ослањајући се само на себе. Да бисмо победили, појам Отпора је неопходно проширити, а то је могуће само ако се има у виду и положај других - пре свега оних држава које политику гледају мање кроз регионалну, а више кроз глобалну перспективу (као што то чини Русија).

Потребно је, такође, укључити Кину у ову борбу против западног империјализма. Стратешка је грешка сматрати Кину само као партнера западне глобализације. Кина је јединствен играч, различит од Русије и Исламског света. Ипак, и Кина покушава да се одупре истом непријатељу - глобализму и западној хегемонији.

Једино стварање нове врсте савеза између различитих сила (локалних, глобалних, регионалних), које се одупиру овој глобалној хегемонији, може нам донети победу. Зато мислим да победа Отпора у конкретном смислу зависи од могућности стављања тог Отпора у шири контекст. Отпор се може надати победи само у контексту многополарног света. Морамо се заједно борити за многополарност против једнополарности и то је главни геополитички услов за победу.
 

Врсте Ислама: шта дели, а шта уједињује Муслимане?

Бабаи Хабиболах: Следи питање о поређењу сунитског, шиитског и салафистичког Ислама. Ако бисте упоредили аспекте ових израза у Исламу, да ли је могуће да је салафистички покрет она верска тежња, која је у стању да се супротстави глобализацији?

Александр Дугин: Мислим да смо тренутно сведоци глобалистичког покушаја да организује нову Фитну, нови грађански рат унутар Ислама, како би се ослабила исламска цивилизација. И, слажем се са тим да у оквиру Ислама постоје три главне струје, како сте споменули.

Постоје 1) шиитски Ислам, 2) умерени сунитски Ислам и 3) салафистички радикални сунитски Ислам. Велике су разлике између умереног сунитског Ислама и салафистичког. Запад је, у техничком смислу, салафисте у прошлом веку користио као своје геополитичко оруђе у исламском свету, против совјетских и националних покрета. Али, након распада Совјетског Савеза и краја „Хладног рата“, када је победио капиталистички блок, Запад је окренуо леђа салафистима. Повремено их је и даље користио за нека техничка решења, попут свргавања Садама Хусеина или Гадафија. Али, опште узев, Запад их је напустио. На пример, Талибански покрет – тачније, његови претходници – прво је био пука алатка Запада у борби против Совјета у Авганистану, а касније, у једном тренутку, постао је главни непријатељ америчке окупације Авганистана. И Пакистан је био главни савезник Сједињених држава, са салафистичким групама које је подржао Запад, али је коначно дошло до потпуног заокрета у пакистанској политици, који је био антизападни.

Јасна је воља шитског Ислама да се бори за многополарност и против америчке хегемоније. И нема сумње о преданости тој борби до краја. То је део шиитског учења, борба против Даџала, зарад повратка Махдија. Све то је део верског и геополитичког идентитета Шиита.

Салафистички Ислам су, напротив, Даџал и Запад злоупотребљавали , и то не само против Ирана, него и против Русије и Кине (случај Ујгура у Синџијангу) и против свих држава у поредака који су изабрали многополарност. Муслиманско братство је, на пример, служило против Насерове независне политике, против египатског национализма и против анти-западних покрета у Арапском свету.
Салафисти су готово увек у савременој историји били главни савезник Запада, иако из Исламског света. Салафистички покрет је Тројански коњ западне хегемоније.

И, морамо да разумемо да је Запад напустио Салафисте након пада Совјетског савеза и да су се сада поново појавили антизападни извори и порекло салафизма. На пример, Муслиманска браћа у Египту били су антизападњаци, бранили су исламску цивилизацију. Оснивачи Муслиманске браће, попут Хасана ал-Бане или Сајида Кутба, били су изузетно критични према модерним западним друштвима, вредностима и политици. У конкретним геополитичким околностима и специфичним историјским условима, њих је Запад искористио, упркос њиховим анти-западним принципима. Салафистички покрет је у основи био анти-западни.

Те стога мислим да бисмо сада могли бити сведоци неке врсте трансформације салафистичког Ислама – и у геополитици и у идеологији. Поново ће се појавити антизападни аспекти, традиционализам и антимодерна стремљења у салафизму - иако не тако јасно као у случају Шиита или традиционалног Ислама.

Салафисти су првобитно били против Запада и данас би анти-западно крило Салафиста могло бити на нашој страни. Али, о томе морамо много више да мислимо. Могло би се рећи да, гдегод да су Салафисти, ту постоје анти-шиитске намере. Фитна, проблеми са тероризмом унутар исламског света, напади на анти-глобалистичке полове и тако даље. Али, истовремено мислим да је западњачки процес напуштања Салафиста веома важан. Морамо то да пратимо и искористимо за наше циљеве. Ради се о стратешкој игри. Рат против Даџала није техничка ствар – то је онтолошки рат и потребно је да промислимо поново и много о силама које сусрећемо и против којих се боримо у овом есхатолошком рату.

Размотрићемо сада и традиционални или умерени Ислам. Такав Ислам у стварности има корене у суфизму. Често су ти Суфи корени врло блиски шиитском путу, какав је био случај са турским редом Бекташи, Алавитима и Јаничарима. Тај традиционални Ислам некад може изабрати Запад, некада Отпор Западу, као што видимо у Ердогановој политици. Морамо поново да промислимо о нашој стратегији која се тиче традиционалног Ислама. Зато морамо да истражимо Суфи корене и шиитске везе са традиционалним Исламом.

Морамо да покушамо да ујединимо све три исламска правца. И да не дозволимо непријатељима Ислама да подстичу сукобе међу исламским правцима, једних против других. Пре свега, требало би да покушамо да створимо заједнички фронт против Запада. То ће бити истински Исламски отпор. Морамо Салафистима, традиционалном сунитском и шиитском Исламу некако да објаснимо стварно значење борбе у коју смо укључени. Морамо објаснити сву неопходност стварања јединственог фронта против Запада.

Могли бисмо да се надамо да ћемо унутрашње проблеме унутар глобалног Отпора некако решити касније, али прво морамо да обезбедимо многополарну независност од западне хегемоније. Када је Запад ту негде, нема никакве наде да може доћи до мирних и складних одлука, заснованих на вери, традиционалним обичајима и правилима и на основу захтева и тежњи стварних друштава и заједница. Цивилизација Даџала одбија било какву трансценденцију, било ког Бога, било коју традицију у својој култури.
То није ни паганство, то је још горе – то уопште и није вера, већ демонска субверзија свих традиционалних вредности. Такав је модерни Запад.

Модерни Запад треба да умре. Морамо да ујединимо све снаге, како бисмо уништили његову хегемонију, како бисмо победили нашег најевећег непријатеља, Великог Шејтана, како је Имам Хомеини рекао.

Више нема Малог Шејтана, нема Совјетског савеза, као раније у двополарном свету. Сада сви треба да останемо уједињени у борб против Великог Шејтана.

Ми смо различити - не само Муслимани, већ и Хришћани, Кинези, Индијци, различите културе и вероисповести, сви који учествују у овом највећем есхатолошком рату против западне хегемоније. То је непријатељ број један. Когод се томе супротстави и каже: „Хајде прво да се боримо против Израела“ или „Хајде прво да се боримо против Хришћана / Салафиста / Шиита“ – тај ради за Шејтана. Само они који јасно и непосредно потврде своје учешће и кажу, „Хајде прво да се боримо против Великог Шејтана, а после ћемо да расправљамо ко је у праву, а ко није“, стварни су борци на божјој страни и против Шејтана / Сотоне.

Ако позивамо Салафисте и традиционални Ислам, као и различите хришћанске деноминације, то је зато што смо сви у истој борби. Има много разлика између нас, чак и међу сâмим хришћанским деноминацијама, али морамо да разумемо где је апсолутно зло.
Сада видимо да су Сједињене државе подељене на два дела и морамо да утврдимо на којој од две стране јасно видимо Сотону. То је страна демократа, глобалиста, Бајдена. И у вези са Трампом, присталицом Израела, који, иначе, није проруски расположен, има толико противречности. Али Трамп је мањи шејтан. Прилично је лош, али не и апсолутно зао.

У Сједињеним државама је у току велика борба. Требало би да утврдимо прави идентитет Великог Шејтана. То су Демократска странка, милијардери, глобална олигархија, промотери родне политике и постхуманизма, власници и господари социјалних услуга и глобалне контроле.

Препреке уједињењу и будућност есхатолошког фронта

Бабаи Хабиболах: Због којих препрека све ове државе не могу да се уједине и боље организују у борби против заједничког непријатеља – западне хегемоније?

Александр Дугин: Препрека има разних. Пре свега, то је историјска инерција. Ако, на пример, погледамо у прошлост, видимо много препрека које спречавају нове савезе и ометају међусобно поверење. Увек постоји неко, ко ће подсетити – „О, па ми смо се борили против Русије/Кине/Турске/Ирана и зато морамо да будемо веома опрезни у пословима са њима, издаће нас.“ Недостатак поверења се заснива на историјском искуству.

А, да бисмо превазишли ову препреку, потребно је да погледамо у будућност, а не у прошлост. Прошлост нас спречава да стигнемо до будућности. Садашњост је тренутак у коме се будућност бори са прошлошћу, а прошлост са будућношћу. Долазак Махдија, Други долазак Исуса Христоса су позитиван есхатолошки сценарио будућности. Прошлост је највећа препрека која покушава да не дозволи да се то догоди. То је и првобитно семантичко значење хебрејске речи “сотона” – препрека.

Истовремено, они који ствари посматрају у уско верском смислу јесу на страни прошлости. Они, на пример, кажу – “Како Хришћани или Кинези могу да се боре заједно са Муслиманима? Они припадају различитим верама и културама и они су претња једни другима, није њима претња Запад.” Много пута сам то чуо и од Иранаца, да су Руси непоуздани, да су представници друге вере, итд. Иста прича је у Русији, у вези са Муслиманима, итд.

Постоје апсурдна, нереална - екстремистичка - очекивања којима се, такође, стварају нове препреке у нашем међусобном разумевању. Неки гаје илузије да јединство може доћи само под условом потпуног преласка у одређену веру (било у Ислам, Хришћанство или у секуларни кинески социјализам).

Кинеска цивилизација је потпуно другачија, није попут хришћанске или исламске – а, Кинези имају исти страх од монотеистичких друштава. Дакле, природна верска ограничења обликују други ниво препрека.

У Последњим временима, у коначној бици, треба да превазиђемо сва ограничења, барем на стратешком нивоу. Потребан нам је неки надљудски вођа, који нас може повести изван ових традиционалних ограничења (историјских, верских, идеолошких, итд.).
Још увек постоји национализам. То значи још један ниво препрека у процесу стварања јединственом фронта Традиције.

Требало би да разумемо Иран, не само као земљу, као државу, већ као цивилизацију, као срж исламског - и, шире, планетарног - буђења у последњим временима. Али, понекад се Иран понаша само као национална држава, а то ограничава домете Ирана и ствара вештачке препреке које не дозвољавају сагледавање универзалне мисије Иранске револуције. Велика Иранска револуција Ајатолаха Хомеинија није био само ирански или шиитски догађај, то је био почетак глобалног буђења, последњи позив (да‘вах) за борбу против Великог Шејтана, против Даџала.

Да бисмо ову мисију учинили универзалном, треба да буде жива, треба да живимо са њом и да је стално изнова тумачимо.
Исто важи и за Хришћанство - Хришћанство треба да буде живо, његова историјска мисија треба да буде отворена ка будућности. Требало би да поседује есхатолошку димензију, а не да буде само подсећање на прошлост и носталгија.

Дакле, као препреке имамо историјска питања, верска ограничења и разне врсте национализама. Овде треба додати Модерно доба.
Модернизација је уграђена дубоко у наша друштва. Из перспективе свете Традиције, Модерно доба је отров, смртоносни вирус. Створио га је Запад. Модерност имамо у начину мишљења, у понашању, у технологији. Модерна наука је затрована западним разумевањем стварности, које је заснива на одрицању постојања Творца, Бога. А, то није стварност, то је илузија.

Те, стога морамо поново да успоставимо свето, духовно, теолошко разумевање бића, стварности, материје, душе, духа. Морамо да ревидирамо нашу науку како бисмо прихватили постојање демона и анђела. Не можемо се борити против Сатане и демона ако оспоравамо њихово постојање. Дакле, морамо да вратимо традиционално разумевање стварности и да одбацимо Модерност и ту изопачену слику стварности. То је још једна препрека која нас спречава да створимо овај фронт, јер овај фронт треба да се заснива на савршеној и исправној онтологији, на учењу о бићу и његовој трансценденталној димензији. Савремена западна наука и њена искварена онтологија то спречавају. Морамо да извршимо ревизију науке и да ослободимо наша друштва од колонијалних и „универзалистичких“ претпоставки.

И, последња препрека: Пета и Шеста колона.

Пету колону представљају они глобалистички модернистички западњаци у нашим друштвима који се отворено боре против више или мање традиционалних, конзервативних и суверених режима. Отворено их финансирају Сорошеве глобалистичке мреже. Они су отворени непријатељи традиционалних друштава. Требало би да се према њима понашамо веома строго, како бисмо уништили ове унутрашње Сотонине агенте.

Међутим, постоји и оно што ми на руском зовемо „Шеста колона“. То су људи формално лојални влади, администрацији, лидеру земље, али нису прави верници. Они не верују у мисију, они су само функционери. Запад их користи као Тројанске коње у нашим друштвима. Ова мрежа је дубоко укорењена и веома је оперативна унутар Русије, Ирана, Кине, итд. Ти људи предано раде против сâме могућности постојања нашег фронта, покушавајући да спрече успостављање нашег заједничког стратешког центра. Користећи хиљаде трикова, покушавају да осујете и дискредитују појаву глобалног седишта есхатолошке борбе против западне хегемоније. Такође, постоји и инертност националних држава као бирократских организација, које ненамерно помажу шестој колони да постигне овај циљ.

Да бисмо превазишли све ове препреке, морамо да успоставимо неформалну интелектуалну структуру, неку врсту глобалне мреже, засноване на духовним групама, не превише ангажованим у формалним структурама власти. Морамо да промовишемо дијалог између интелектуалних духовних вођа, филозофа, мислилаца, културних активиста и уметника како бисмо створили неформално седиште глобалног Отпора против хегемоније. Требало би да се заснива на духовности, богословљу и правој култури, а не само на постојећим бирократским структурама. Западна хегемонија, на овај или онај начин, контролише све постојеће структуре у свету. Оне су и стваране по угледу на западно друштво. Капитализам, тржишна економија, политичке организације - све су то имитације западне либералне демократије. И, све је то исто тако затровала модерна наука.

Морамо створити нову есхатолошку структуру која би требало да промовише глобални есхатолошки фронт против Великог Шејтана. То је будући задатак неформалним интелектуалацима свих друштава.

Пре свега, морамо да промовишемо ово духовно језгро. Потребни су нам генерали мисли, а не војници - војнике већ имамо. Потребни су нам генерали попут Солејманија - он није био само војни генерал, већ и генерал духовности, мудрости, вере. Потребни су нам људи попут њега, храбри и независни, способни да делују на основу дубоког уверења, не само на основу формалних наређења примљених одозго. Потребни су нам слободни борци - не војници, већ ратници.

Величанственост Ирана: борба за Велику светлост

Бабаи Хабиболах: Следеће питање се односи на Иран као цивилизацију. Да ли видите неку заједничку перспективу у будућности у ези са сарадњом иранске и руске цивилизације? Не само у оквиру Ислама, него на глобалном плану? Јел Русија није, у смислу културе и интелектуално блиска Западу и без основа за приближавање Ирану?

Александр Дугин: Иран видим упрао онако како сте описали – као цивилизацију. Иран није само земља, национална држава и није само царство – Иран је цивилизација. Написао сам књигу о иранској цивилизацији – “Ирански логос”.

Мислим да је Иран један од кључних метафизичких елемената у глобалној култури. Иран је заиста потцењени фактор у настанку културе, филозофије, уметности, историје и тако даље. Историјски гледано, ми - Запад и читаво човечанство - традиционално гледамо историју Ирана кроз грчке очи. Грци су били непријатељи Персије. Грци су страдали у нападима Иранаца, Иранци су страдали у нападима Грка. Али, главно тумачење Ирана и његовог идентитета се у прошлости заснивало на грчком тумачењу. Оно је приказивало изопачену слику иранске културе као нечега „варварског“. То се Грцима може опростити због њиховог етноцентризма, али је у потпуности погрешно.

Морамо да вратимо достојанство иранској цивилизацији. Да бисмо то учинили, морамо да превазиђемо сва ограничења - од западноцентричних ограничења и модернистичке традиције у сâмом Ирану. Иран је, такође, погођен овим анти-иранским разумевањем. То нема никакве везе са национализмом, али иранску цивилизацију и сâми савремени Иранци погрешно разумеју. Морамо поново да успоставимо право богатство иранског идентитета. Ирански идентитет је готово непознат. Али, почев од предисламских времена и пролазећи кроз све периоде исламске историје, овај идентитет је толико леп, тако дубок, толико парадоксалан ... И, у свим овим фазама, током свих доба иранске историје, постоји толико занемариваних богатстава ове цивилизације. Ово је пре свега задатак сâмих Иранаца. Али и помоћ правих иранофила, који воле Иран и ирански идентитет, такође може бити од помоћи.

Иранци су створили концепт времена, концепт циља историје. А, сви месијански аспекти западних - јеврејских и хришћанских - традиција вуку корене из древне иранске културе. Иранска мисао је створила шиитску метафизику. Морамо преиспитати исламску цивилизацију како бисмо у потпуности увидели улогу иранског фактора. Аутори, као што је Хенри Корбин, започели су рад на овоме. Треба га наставити.

Стога везе између Русије и Ирана треба да се темеље на метафизичком нивоу, пре свега. Алексеј Хомјаков, један од оснивача славизма (филозофског правца из 19. века који је заступао став о независној природи и посебној мсији руске цивилизације) је написао књигу “Семирамида”, о две врсте цивилизација - кушитске (материјалне) цивилизације и иранске цивилизације. Он је ирански Логос сматрао главним индоевропским обликом вертикалне патријархалне - соларне - традиције. У том смислу, према Хомјакову, Русија је као индоевропска култура део иранске метафизичке парадигме.

Да бисмо успоставили стварно међусобно разумевање Русије и Ирана, требало би детаљно да проучимо наше културе. Присталица сам овог метафизичког савеза, прво и пре свега између вечног Ирана и вечне Русије.

Али, морамо и да прегледамо и поново утврдимо односе између Ирана и Турана у стара времена, јер Туран није био само турски етнички простор. Концепт Турана је много старији од доласка Турака на ову евроазијску територију. Метафизички дуализам између номадских и седећих иранских племена, био је један од главних мотива древних иранских учења. Зато би требало да почнемо од свете географије.

Тако ћемо припремити терен за јасну визију заједничке борбе за многополарност. Тада из ове заједничке мапе морамо да изведемо закључак о нашем заједничком циљу. Радећи по овој мапи, можемо да утврдимо ко су наши стварни партнери у ослобађању више и више простора евроазијског континента од западне хегемоније.

После тога, са виших нивоа се можемо спуштати на ниже и изводити закључке – о економији и пословним партнерствима (али, то би требало да буду последње последице, а не првенствени циљ). Треба започети са веровањима, метафизичким начелима, а не са применом тих начела. Требало би да почнемо са Небесима, а тек онда изводити неке технолошке – овоземаљске – примене.
А, ми сада чинимо потпуно супротно, настављамо одоздо и заборављамо на висине. И, када наиђемо на препреке, одустајемо.
То није обичај иранског или руског Логоса. Потребне су нам перспективе духовне светлости, да не бисмо лако упали у материјалистичке замке. Та борба треба да буде прва - борба против материјалистичких препрека, против сила таме. Да бисмо остварили своју мисију на овој земљи, морамо да се вратимо димензији трансцендентности. Наша борба је борба за Велику Светлост.

 

Иранска револуција: универзална димензија чуда

Сајид Хади: Да ли видите ново лице Ирана? Која је његова цивлизацијска улога? Како видите односе између Иранске исламске револуције и судбине савремен цивилизације?

Александр Дугин: Однос између Иранске исламске револуције и судбине савремен цивилизације видим као духовно испуњење мистерије у историји. Иранска револуција није само још један политички догађај или само ослобађање Ирана од америчког утицаја. Долазак на власт Ајатолаха Хомеинија, усвајање шиитског Устава и успостављање система Вилајат ал-Факих сматрам испуњењем есхатолошких очекивања иранске културе.

Ирански идентитет је увек био усмерен ка будућности. И, једном када је та будућност постала садашњост, тада је био тренутак за Иранску револуцију. Мислим да то није само наставак традиције или само још један елемент у ланцу – више је од тога. У Иранској револуцији препознајем есхатолошки знак Зухура, достизање и испуњење мисије, почетак последње борбе. Када погледамо ово оживљавање духовног савршенства политичког поретка - који никада раније није постојао! - разумемо да је то право политичко, историјско и културно чудо.

Мислим да се ради о нечему универзалном, о почетку Великог васкрсења. Иранску револуцију сматрам знаком тог времена.
Али, након трајања тешког периода, духовни живот је некако почео да бледи. То је био период неког прикривања значења Иранске револуције. Иранска револуција је почела да губи духовност Великог буђења.

Сада је, можда, на делу последњи тест за Шиите, за Иранце - последњи позив да се врате универзалним коренима визије Ајатолаха Хомеинија. Сада морамо да вратимо снагу, моћ, духовни живот Иранске револуције - приближавамо се последњем тренутку када долази Велико Буђење – у Ирану и изван Ирана.

Примећујем одређени раскол унутар иранског друштва - неки Иранци тумаче Иранску револуцију у уском смислу, као нешто што се тиче само Ирана. Али има оних - много мање - који су и даље одани првобитном значењу Револуције. Генерал Солејмани био је један од примера ове друге врсте Иранаца - правих Иранаца.

Мислим да се ближи тренутак правог искушења и морамо да се усмеримо на обнављање или, можда, повратак  потпуно отвореној, универзалној димензији Иранске револуције. Морамо да пронађемо нове речи, појмове, фразе, нову поставку. Не можемо више да користимо оно што је дословно говорио Ајатолах Хомеини. Морамо да пронађемо и скривено значење, да изнова тумачимо и да откријемо његову дубоку семантику. Нама је безрезервно потребан таавил (та‘авил) поруке Ајатолаха Хомеинија.            

Морамо да окрепимо његову мисију, да поново успоставимо стварну димензију Иранског позива (давах) на универзалну револуцију. А то се тиче свих на планети, свих ентитета у целој космичкој структури. То је позив за мушкарце, жене, животиње, биљке, елементе, за анђеле и демоне. То је позив за Велики Зухур и морамо поново отворити ову скривену димензију Иранске револуције.
Сматрам да је то знак Великог буђења - не само за Муслимане - упућен свима нама. Али, свака култура би требало да пронађе одговарајући начин за превођење овог Позива (давах). Не ради се само о дословном преводу - превести Позив (давах) није исто што и превести текст. Иранску револуцију треба да преведемо као догађај (Ereignis) у хајдегеровском смислу. Дакле, имамо Догађај, али нам је и даље потребно његово исправно тумачење.

Иранска цивилизација је открила или створила појам историје. Почетак и крај теже поклапању и мислим да је улога Ирана пресудна - у прошлости, будућности и у садашњости.

Живимо у тренутку када садашњост постаје будућност. Ово је врло посебан тренутак онтолошког преображаја стварности. То није само очекивање надолазеће будућности. То је остварење те будућности.