Приједлози за православну идеологију 21. вијека (Неопходност кретања ка цјеловитом УМУ)

«Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену. И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан.» (Мт. 7, 24-28)

Будући да је наша (српска и руска) савремена мисао у цјелости у раљама западне мисли, неопходно је што ургентније приступити изузетно захтјевној и компликованој «хируршко»-интелектуалној интервенцији, како би се одстранио тај карцином који је довео до обољења и распада не само западног него и источног (православног) ума. Кључ духовне и физичке декаденције наших народа налази се управо у чињеници, да се наша интелигенција поклонила «златном телету» већ распаднутог западног ума. Готово да не постоји ни један аспект нашег друштва, који није, у већој или мањој мјери заснован на западној атеистичко-рационалистичко-материјалистичкој основи. Ова «хируршко»-интелектуална интервенција, први «рез» би требало да направи на „обољелом тијелу“ нашег образовања и просвећености. Већ деценијама, па и вјековима, у нашим школама васпитавају се  (отхрањују) генерације, на плодовима раздробљеног и располућеног западног ума.

Неопходно је засновати нову, православну философију образовања и просвећености. Потребан нам је нестворени и бесмртни темељ и идеал.

Оно мора бити засновано на православној исихастичкој мисли, као што је то био случај са образовањем које су основали и ка којем су тежили великани наших народа Свети Сава, Свети Сергеј Радоњешки, Свети Серафим Саровски итд.. Исихазам је православни монашки начин молитве и живота, чији је циљ сабирање свих човјекових потенцијала у једну тачку (УМ) и призивање нестворене божанске благодати која је једина кадра да ИСЦЈЕЛИ човјека (учини цјеловитим). Ови велики духовни мужеви српског и руског народа управо су на оваквом (нествореном и бесмртном) темељу зидали како духовни живот свог народа, тако и све друге аспекте ондашњег друштва и живота уоште. Познато је да је Свети Сава написао чувени НОМОКАНОН (Законоправило) 1219. године. Законоправило је документ, који је служио као упутство, уз помоћ којег се управљало не само српском Црквом него и српском државом. Иако су многе норме и прописи преузети из византијских извора, Законоправило је била потпуно нова компилација световних и црквених норми. Свети Сава је у Законоправило уткао свој ауторски печат тако што је норме из византијског права прилагодио друштвеном контексту Србије.

Када погледамо садржај Законоправила увидјећемо да је његова основна намјена била за усмјеравање људи да се крећу према светитељском идеалу. Ово се односило не само на духовно-Црквене, него и на државне, политичке, социјалне, просветне аспетке средњевјековне Србије. Све је било окренуто и усмјерено на достизање идеала светитеља. Слична ситуација је била и у Русији. Главни идеал који је покретао средњевјековну Србију и  Русију је било идеал светитеља. Потрeбан нам је идеал испосника и аскете. Идеал испошћен, сув као грана, лаган, лепршав и слободан као пахуља, али духовно јак као гранит и врео као вулканска лава – боголик и христолик. Потребан нам је идеал нестворен и цјеловит. Овај идеал као супротност хедонистичком идеалу, које нам намеће савремени запад. Идеал Светог Саве, Сергеја Радоњешког и Серафима Саровског наспрам идеала Илона Маска, Анџелине Џоли, Дуа Липе, Лејди Гаге, Мајли Сајрус...Идеал живота наспрам идеала смрти. Сједињење са нествореном благодаћу Божијом као истински «хедонизам».

Цјелокупни данашњи живот од политике преко економије, образовања, социологије, па све до најситнијих његових дјелова, заснован је на дијамертално супротном темељу од овог којег смо горе навели. Темељ који се налази у сржи наше мисли и свеукупног живота јесте западни рационалистичко-материјалистичко-нихилистички темељ. Овај темељ у себи нема нестворени и бесмртни потенцијал већ се сав исрпљује у границама материјалног свијета. Ван тог материјалног свијета не постоји ништа. Не постоји апсолутна истина тј. Бог. Све је релативно, промјенљиво и све подлијеже експериментисању и импровизацији. Који су крајњи домети тог ума можемо видјети у свим настраним „достигнућима“ до којих је тај ум дошао: ЛГБТ, агенда, небинаризам, либерализам, глобализам, техноцентризам... Узрок распада и дробљења западног ума налази се далеко у прошлости. Све до 1054. године западани и источни ум  су– тако да кажемо – били једно и тежили су ка стицању нествореног Бога и Његове нестворене благодати. Све је било засновано на овој тежњи и на том темељу.

Године 1054. долази до пада западног ума, јер су западни хришћани, на мјесто нествореног и бесмртног Бога поставили створеног и смртног човјека – папу. Као последица тога, јавља се сумња и одбацивање западних хришћана православног учења о нествореним божанским енергијама (благодати). Према православном учењу божанска суштина је непричасна за створења, али око Бога се налазе његове бесмртне и нестворене енергије (благодати) – дисање Божије - које су причасне и доступне човјеку. Оне су извор исцјељења и освећења. Негирајући постојање нествроених енергија (благодати) Божије, западњаци су почели да негирају и стварно (рус. действительно) и дјелатно присуство Бога у свијету. За њих божанске енергије су створене (lat. gratita – милост).

Бог се дакле у свијету пројављује искључиво на «материјални начин». Тако је и римки епископ – папа - постао «материјална пројава (милост)» Бога у свијету. Он је постао «замјеник сина Божијег» (Vicarius Filii Dei) .Одбацивши учење о нествореној благодати Божијој, дошло је распада и дробљења западног ума. Од тог тренутка он је почео лагано да умире и вене. Његово мјесто заузео је разум (lat. ratio). То се најбоље види у појави рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве, него Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим «Органоном» као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – Чисти акт. Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и касније јављање «деизма» – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мјеша у ствари овог свијета.

Одбацивши нестворени темељ западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на «стерилност» и «мртвило» схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који су заправо представљали ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Из овога даље појављују се друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза) емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелинг, Хегел). Кретења западног ума свој «врхунац» доживљава у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сâм Ниче је рекао да се «људски ум од Коперника креће од центра ка периферији». Екстремне последице нихилизма су биле «нихилизам деструкције», а то је: њемачки националсоцијализам и руски комунистички бољшевизам. Свијет без Бога тежи ка ништавили и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума, а која и дан данас постоји је либерализам. Националсоцијализам и комунизам су се и појавили као реакција на појаву либерализма. Оба су побјеђена од стране либерализма. Нацизам 1945. а комунизам 1991. године. Након тога, либерализам се позиционирао као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његови изданци су глобализам, хедонизам, техноцентризам, ЛГБТ агенда…

Nota bene! Наше данашње образовање и просвећеност почивају на оваквим атеистичким и материјалистичким основама. Код нас у Србији ове идеје су увезене почетком 19. вијека од стране Доситеја Обрадовића, а у Русији од стране цара Петра Великог и царице Катарине Велике.

Потребно је укључивање што је могуће већег броја православних интелектуалаца (како теолога, тако и философа, педагога, социолога, психолога, и других) који би радили на заснивању једне нове философије образовања и просвећености. Треба кренути одатле, а након тога радити и на обухватању свих аспеката друштва и живота. Јер какве су нам мисли такав нам је живот. Каква буде била философија (мисао) на којој ћемо засновати нашу науку, такви ће нам бити и плодови нашег образовања, политке, економије и свеукупног живота.

Ни на који начин не сматрамо, да све што је западно треба a priori одбацити. Требало би да, као вјешти хирурзи одстранимо само она ткива која су захваћена атеистичко-материјалистичким канцером, а да здраво ткиво сачувамо, „превијемо“ и натопимо соковима нестворених енергија (благодати) Божије.