Очување националне културне баштине у условима глобалистичког уништавања националних култура

Увод

Култура данас служи као примарни носилац глобализације и такозваних модерних вредности и чини једну од главних арена где се сучељавају национални, религијски и етнички идентитети. Постоји више различитих дефиниција глобализма, али све се слажу у једном: да глобализам чини потпуна интеграција глобалних економија, информационих технологија и глобалне културе широких маса. Питање културе је од посебне тежине, јер она сâма по себи тeжи да пружи одговоре на фундаментална питања људског постојања у својим различитим манифестацијама, од личног, друштвеног па све до националног. У данашњој ери потпуне свеприсутности и доминације Запада (првенствено америчке културе, енглеског језика и либералног система вредности), поставља се питање да ли је могуће очувати изворну етничку културу и баштину националних држава.

У првом делу текста посветићемо се објашњењу шта је то национална култура и на који начин се она разликује од онога што можемо назвати глобалном културом, док ћемо се у другом делу посветити начину на који глобални утицаји мењају националну културу.

Национална култура и глобализам

Националне културе су живи организми, конструкти, чији су носиоци људи припадници те групе и које имају свој животни циклус. Национална култура никада није статична већ се константно мења и увек се изнова редефинише, тачније изнова ствара кроз медијум друштвене интеракције (Fang 2005, 73). Доминантна пaрадигма посматрања култура се данас заснива на дуалистичком принципу посматрања која сувише ограничава спектар спознаје, сужавајући је на један доминантни аспект и његову крајњу супротност (Masculinum v.s. femininum, религија наспрам науке итд.). Међутим, културе никада нису на једном крају вредносног спектра, оне могу у себи задржати и сучељене вредности које нам споља могу изгледати парадоксално. Разлог је у томе што културе нису одвојене једна од друге, оне дају и примају различите утицаје које формирају пут ка њеном даљем развоју.

Култура се усваја у формативном периоду развоја детета пре уласка у адолесцентске године, а само право на културни идентитет је гарантовано сваком детету чак и од стране Уједињених нација у Повељи о правима детета (AckroydandPilkington 1999, 443). У ранијим периодима историје утицај на овај формативни период детета је био већином локалног карактера. Све до почетка XX века, велика већина људи на планети је проводила цео свој животни век у уском кругу од 15 километара од места рођења, али са развојем технологије и напредовањем глобализације данашња омладина је изложена утицајима као никада у историји људског рода, резултирајући тиме да су деца (што институционално што културолошки) изложена тзв. мултикултурализму који их наводи на прекид са традицијом и културом њихових предака усвајањем нових културних образаца. Оваква ситуација утиче и на кохезију унутар националних држава јер је етницитет често у корену осећаја националне културе из које су настале модерне националне државе. Те различите првобитне заједнице су биле спојене заједничким симболима, ритуалима и обичајима (Stevenson 1997, 47), који се у ери глобализације и уплива нових чинилаца мењају. Угрожавањем националне културе угрожена је и сама национална држава, јер губи контролу над једном од својих основних улога, а то је да споји простор и време и тиме осигура континуитет заједнице кроз организацију колективног сећања (Stevenson 1997, 45).

Глобализација дислоцира традиционалне осећаје идентитета и припадности и мења их великим бројем различитих алтернатива које се све „боре“ за нашу пажњу у контексту новог света који не поседује границе нити познаје културе без непрекинутог континуитета. Резултат је да смо „ми“ као индивидуе присиљени да бирамо и да градимо свој идентитет, што често доводи и до стварања различитих хибридних облика. Оно што се усваја или оно са чим се меша стара култура јесте за сада недефинисани облик глобалне културе коју донекле можемо звати културолошки космополитизам. Његова главна одлика није да нам помогне да разумемо свој идентитет, место и своје обавезе према другима, већ се базира у неукорењеном амалгаму различитих култура, на њиховом неограниченом конзумирању у оквиру потрошачког друштва (Stevenson 1997, 45), и води ка стварању нове идеологије конзумеризма коју покрећу униформна симболика, визуелне представе и естетика, стандардизација „укуса“ и потреба потрошача на глобалном нивоу (Gullen 2001, 253).

Глобализација националних држава

Грубо гледано, сфере културе у оквиру једне државе или културне групе можемо поделити на три дела, а то су: 1. популарна култура; 2. народна или домородачка култура и 3. „висока“ култура (LieberandWeisberg 2002, 281). У данашњем свету у коме доминира капитализам и филозофија неолиберализма, држава као регулатор се све више гура на маргине друштва и има све мање утицаја на формирање културне политике у оквиру државе. Једини директни начин на који национална држава утиче на културу у друштву јесте субвенционисањем великих установа као што су позоришта, галерије и концертне дворане, али тиме једино чува тзв. „високу“ културу или културу елите која обухвата врло мали број људи, а остатак популације (популарна и народна култура) препушта вољи тржишта и свој силини ефеката глобализације (Stevenson 1997, 51). У оваквој ситуацији идеја културе и културне баштине широких маса постаје субјекат подложан економским чиниоцима сведен на просте постулате којима би се на најлакши начин остварио профит (Stevenson 1997, 53). Оваква форма културе врло брзо постаје квалитативно празна и бесмислена, јер служи искључиво задовољавању тренутне потребе тржишта.

Одличан пример утицаја и креирања садржаја су филмови америчке продукције који се производе не само за домаће потребе већ су од почетка прилагођени и страним гледаоцима (више од половине прихода холивудских филмова долази из страних земаља). Из тог разлога је предоминантан концепт акционих филмова популарних управо код младих, у којима доминирају просте форме фабуле (добро против лошег, сцене борбе и насиља) које се лако разумеју, универзалне су и имају врло мало дијалога (LieberandWeisberg 2002, 284).

У оквиру великог спектрума односа између различитих култура за нас је најважнији процес акултурације јер се преко њега највише прихватају утицаји глобализације. Он се укратко може дефинисати као феномен где су групе индивидуа различитих култура у константном непосредном контакту што проузрокује промене у култури једне или свих страна (Berry 2008, 330). Акултурација, сама по себи, је слободан процес и он се увек одвија између одређене културе и њених најближих суседа, али то је и вишедимензионални процес који се не мора увек базирати на слободном избору. У случају да постоји надмоћна група (у сваком облику те речи, физички - сила, економски и културолошки надмоћна), она може индиректно условити и ограничити слободу избора акултурације (Berry 2008, 332). На пример, прихватање страног писма, религије, двојезичности, па чак и промене историјских чињеница на којима се базирају основни постулати националног мита итд. Ови процеси у већини случајева не воде директно ка прихватању стране културе (асимилацији), али воде ка хибридизацији домаће културе.

Да бисмо разумели савремене националне културе и њихов однос са процесом глобализације оне се морају сагледати у глобалном контексту, јер у данашњем времену где нема традиционалних културних граница и где је поимање времена и простора компресовано, начин на који „нас“ види остатак света постаје немерљиво важан (AckroydandPilkington 1999, 449). Управо из тог разлога један од најефективнијих начина промене шаблона понашања индивидуа у оквиру одређене културе јесте индуковање тзв. когнитивне дисонанце (Fang 2005, 83), оно се састоји у томе да се индивидуа услови да се понаша у нескладу са својим усвојеним системом вредности које ће га мотивисати да тражи решење или објашњење за дату ситуацију. Овај процес може бити инициран слободном интеракцијом између култура (нпр. усвајањем нове религије или променом старог политичког система), али такође може и бити инициран манипулацијом контекста (у ери глобализма главну улогу играју медији), према коме се одређена култура  глобално перципира као варварска, нецивилизована итд., и тиме се (временом) утиче на промену личне перцепције јединки које чине ту групу. Занимљиво је да се често на овај начин започиње процес тзв. обојених револуција - агресивном медијском офанзивом којом се унапред дефинишу одређени догађаји тј. контролише контекст у коме се оне перципирају.. Такође, исти систем (контрола контекста) се може користити како би се културолошки или религијски некомпатабилне нове мањинске групе интегрисале у одређени културни миље, јер није довољно успоставити правну једнакост. Индивидуе новог културног спектра морају бити и културолошки и друштвено прихваћене (Stevenson 1997, 42).

Закључак

Култура, као кохезивни елемент националне државе је од пресудног значаја, биће сачувана све док јединке, носиоци те културе, сматрају да она има немерљив значај. Исто важи и за културну баштину, као наслеђени материјални део културе - писани и археолошки остаци претходних периода културе су историјско сећање манифестовано у материјалном облику и, када они нестану, колективно сећање прелази у мит.

Начин на који држава и друштво може осигурати своје трајање можемо сумирати у следећим ставкама:

1. Образовање – систем образовања који не треба да индоктринира јединке, већ да им да оквир и заједнички културолошки систем вредности кроз који ће функционисати у друштву и кроз који ће сâми вредновати утицаје околине.
2. Реализацијом прве ставке, утицаји глобализације и пратећа неизбежна акултурација служиће да обогате друштво и неће водити ка хибридизацији - на пример, култура испијања чаја у Русији и у Британији, у оба случаја је културни импорт из Кине, али са својим посебностима, једним у Британији, другим у Русији).
3. Контрола контекста кроз који себе култура види на глобалном нивоу мора увек бити у рукама државе и надлежних органа10. То је једини начин на који се може мобилисати довољна количина медијских и технолошких ресурса да би се очувао потребан имиџ. Одличан пример је Француска која захтева да најмање 40% телевизијских и радио програма буде домаће производње, и која има посебан систем субвенционисања своје филмске индустрије.

Литература

Ackroyd, J., Pilkington, A. (1999). Childhood and the construction of ethnic identities in a global age: A dramatic encounter. Childhood6(4): 443-454.
Berry, J. W. (2008). Globalisation and acculturation. International Journal of Intercultural Relations 32(4): 328-336.
Fang, T. (2005). From "onion" to "ocean": Paradox and change in national cultures. International Studies of Management & Organization 35(4): 71-90.
Guillén, M. F. (2001). Is globalization civilizing, destructive or feeble? A critique of five key debates in the social science literature. Annual review of sociology 27(1): 235-260.
Lieber, R. J., Weisberg, R. E. (2002). Globalization, culture, and identities in crisis. International Journal of Politics, Culture, and Society 16(2): 273-296.
Stevenson, N. (1997). Globalization, national cultures and cultural citizenship. The Sociological Quarterly 38(1): 41-66.