Глобални рат против тероризма - еуфемизам за одузимање државног суверенитета

Последња деценија двадесетог века донела је епохалне промене које су из темеља потресле биполарно устројени светски поредак створен на равнотежи две суперсиле. Пад Берлинског зида и уједињење Немачке, распад Совјетског савеза и социјалистичког блока, настанак Европске уније, кључни догађаји у том потресу, допринели су томе да Сједињене државе остану једина суперсила – хегемон, и као таква додели себи право да обликује међународни поредак, односе и свет у складу са сопственим вредностима и интересима. САД су деведесете године искористиле за испуњење вакуума моћи који је настао поменутим догађајима, као и консолидовање сопствених снага нашавши се у таквој позицији. Свему томе је претходила и реторика америчких председника Џорџа Буша Старијег и Била Клинтона о потреби стварања „новог светског поретка“ када је стари пропао.

У 21. век, Сједињене државе улазе као неприкосновени лидер међународне заједнице, раније доказавши сву своју моћ интервенцијама у више ратова у трећим земљама, од којих су најпознатији Заливски рат, Грађански рат у Југославији и коначно, агресија на Савезну Републику Југославију. Таква демонстрација моћи послужила је као згодан разлог да се хладноратовском Северноатлантском савезу који је био изгубио сврху сопственог постојања нестанком свог архинепријатеља удахне нови живот.

Нови век за новог хегемона значио је и нове ратове. 11. септембар 2001. - дан када се одиграо напад на симболе америчке моћи и за који је оптужена исламистичка терористичка организација Ал Каида, искоришћен је као окидач и casus belli за амерички „крсташки поход“ на магловите и нејасно одређене непријатеље, који су наводно стајали иза овог трагичног догађаја. Џорџ Буш Млађи је попут његовог оца деценију раније брже-боље сковао нови термин „Рат против тероризма“ који је имао да замаскира са једне, и оправда са друге стране интервенционизам и експанзију утицаја САД на „непослушне“ и „одметнуте“ државе које су још увек биле суверене. Убрзо су уследиле и инвазије, једна за другом, на Авганистан и Ирак, прве жртве „глобалног рата против тероризма“, оптужене да активно подржавају терористичке организације које су стајале иза напада или биле у вези са тим. Многи аутори и стручњаци који су се бавили истраживањем феномена 11. септембра и потоњим „ратом против тероризма“, као и остали упућени у те догађаје, међутим, сматрају да је та метафора рата послужила Сједињеним државама у првом реду као средство за мобилизацију домаћег јавног мњења и западних савезника под кишобраном Северноатлантског савеза за даљу експанзију ка истоку, започету још од времена краха СССР-а паралелним укључивањем бивших социјалистичких земаља Средње и Источне Европе у новостворену Европску унију и НАТО као два крила атлантизма, ЕУ – политичког и НАТО – војног крила.

Потези које су САД повлачиле током Хладног рата, као изразити представник таласократије у геополитици, а нарочито касније када су изашле као победник, могу се подвести под Доктрину анаконде - стезање обруча и окруживање раније Совјетског савеза, а данас Русије, са америчког становишта, још увек потенцијално најопаснијег противника.

Уједињене нације, настале као организација за очување мира и безбедности после Другог светског рата, у периоду после Хладног рата, постају тек пуко средство за остваривање интереса и ширење либералних вредности једине преостале суперсиле, и то ограничавањем суверенитета малих држава неспособних да се одупру моћи хегемона и изађу из његове сфере утицаја. То се најчешће врши одузимањем унутрашњег права националне државе да суверено одлучује у области људских права које се сада поставља у оквире међународног права и тиме даје могућност УН, а у ствари САД, да се било кад и било где мешају у ствари које су раније биле строго у надлежности суверене државе.

Поред ограничења суверенитета, као још један вид успостављања контроле над државама је и инфилтрација и преузимање главних полуга система безбедности националних држава. Овај проблем представља прворазредну претњу за националну безбедност држава, јер би тим оне остале паралисане, немоћне да се одбране како изнутра, тако и споља. Велика сила која би посегла за овом методом дестабилизације држава то може обавити на разне начине: стварањем агентуре у сектору безбедности, тајном применом силе према некој држави, мешањем у њене унутрашње политичке и безбедносне послове, подривањем унутрашњег поретка, као и заменом једне владајуће гарнитуре другом. Све то је сложен и захтеван посао који једино могу до краја изнети веома добро организоване, финансијски обезбеђене, технички поткрепљене обавештајне службе које на располагању имају огромне ресурсе, где се јасно може уочити обавештајни систем Сједињених држава као најсвеобухватнији и најразвијенији. Рат против тероризма као логичан наставак Новог светског поретка и један од инструмената за његово успостављање, који ће по свему судећи остати неизграђен, представља један нови моменат у светској историји. Он је имао да послужи као један трајни, непрекидни, специјални рат против свих који би се нашли на страни супротној од Сједињених држава.

У том подухвату се користе сви могући капацитети: политички, војни, економски и медијски. Иза наизглед праведног и племенитог разлога, као што је борба против тероризма стајали су стварни и скривени разлози остварења конкретних, дугорочних, војних и политичких интереса, ограничења грађанских слобода како својих тако и грађана других земаља, манипулација људским правима, одузимање суверенитета и преузимање контроле над системима безбедности, а све у сврху очувања доминантне позиције хегемона и спречавањa појаве оних који би ту позицију могли да уздрмају.

Недефинисан, неодређен непријатељ је значио да у том рату непријатељ може бити било ко, другим речима то може бити онај кога Сједињене државе одреде као непријатеља. Национални интерес Сједињених држава више није био само ограничен на територију сопствене државе, већ почиње да се проширује на сваку кључну и стратегијску тачку на свету, коју Сједињене државе означе као њихов интерес. Оваквим тумачењем национални интерес је постао веома широк, безобличан појам, који се може обликовати сходно интересу онога који се њим служи.

Интервенције Сједињених држава на Средњем истоку, региону за који је један од оснивача геополитике као науке, Халфорд Макиндер, означио као велики процеп, не само да нису омогућиле САД да успоставе контролу, већ се десило потпуно супротно, тај регион је постао поприште перманентног хаоса и сукоба који и данас трају, успут стварајући нове и озбиљније исламистичке терористичке организације. Док су се Сједињене државе уплетале у мрежу коју су сâме исплеле, у другим деловима света дошло је до наглог јачања других великих сила које нису задовољне недовршеним америчким поретком и својим положајем у њему, тако отварајући могућност настанка мултиполарног поретка који би свакако био стабилнији јер би полови моћи држали једни друге у равнотежи, а не као у случају једнополарног света где би хегемон држао остале у милости и немилости.

На крају се треба подсетити речи Збигњева Бжежинског који је рекао да ће данашња америчка глобална надмоћност у неком тренутку нестати, али да ће се то догодити вероватно касније него што многи желе, и раније него што Американци верују, али да је при томе кључно питање шта ће ту надмоћност заменити.