Почетак краја мултикултурализма

Након слома комунизма и распада СССР-а, амерички друштвени аналитичар и политички коментатор Френсис Фукујама, тврдио је да је либерални капитализам последња фаза у развоју либералне демократије. Фукујама, који је познат по дјелу „Крај историје и последњи човјек“, сматра да постоје три битне категорије: слободно тржиште, парламентарна демократија и слободно и критичко јавно мњење. По њему, као једном од главних теоретичара и апологета „Новог свјетског поретка“,  када се формира такво друштво то ће довести до краја историје. Не у смислу да више неће бити ратова и конфронтација, већ да либерална демократија представља универзални оквир унутар којега ће се кретати свако будуће усавршавање друштва.

За разлику од Маркса, који је заступао идеју да је цјелокупна историја људског друштва историја вјечитих сукоба између класа (капиталиста – власника средстава за производњу и радничке класе – пролетера), амерички политиколог са Харварда Семјуел Хантингтон (1927-2008) сматрао је да фундаментални извори сукоба у свијету након „Хладног рата“ нису ни идеолошки, ни економски, већ примарно културални. По њему, главни сукоби у глобалној политици ће настати између нација и група из различитих цивилизација.

Сукоб цивилизација ће доминирати свјетском политиком и биће истовремено последња фаза у еволуцији сукоба у модерном свијету. У новом свијету локална политика је политика националног, а свјетска политика је политика цивилизација. Ривалство суперсила је замјењено сукобом цивилизација, гдје је идентитет готово увијек одређен религијом. Хантингтон је такође тврдио да ће следеће сукобе западна цивилизација водити, прије свега са исламском и кинеском цивилизацијом, а да ће сукоби различитих цивилизација прво започети на линијама њиховог рзграничења. Све ово Хантингтон је написао у свом круцијалном дјелу „Сукоб цивилизација“ насталом у периоду између 1993. и 1996. године.

Британски историчар и професор на Јејл универзитету, Пол Кенеди, заступа тезу да  исцрпљивање ресурса људског друштва примарни фактор који доводи до сукоба. Кенеди је, између осталог, специјализован за историју међународних односа, економску моћ и геостратегију, а написао је позната дјела „Припрема за 21. вијек“ и „Успон и пад великих сила“. У овом потоњем тврди да су економска снага и војна моћ тијесно повезани са успоном и падом великих нација од 1500. године. Предвидио је распад СССР-а и крах комунизма, али то исто предвиђа и за САД.

„Сукоб цивилизација“ пост-хладноратовског свијета

О свакој од ових теорија, појединачно, дало би се опширно писати и полемисати, али их је све потребно ставити у шири контекст да би се било ближе схватању коријена и фактора који узрокују конфликте у људском друштву, а самим тим и боље разумијела идеологија „Новог свјетског поретка“, као и идеологије мултикултурализма и глобализма као њени неизоставни дијелови.

Нема сумње да узроци друштвених конфликата леже и у идеологији, и у исцрпљивању људских ресурса, и у економији, нема сумње ни да власници крупног капитала, мултинационалних корпорација и остале апологете „Новог свјетског поретка“, мултикултурализма и глобализације, свим силама желе да се у потпуности у пракси спроведе Фукујамина псеудо-хуманистичка теорија, која би брисањем граница заправо да избрише све појединачне идентитете (етничке, расне и вјерске прије свега) и јаке националне државе који су главна препрека таквом „Новом свјетском поретку“. Но, на путу формирања таквог глобалног, друштва утопије, стоје вјерски, етнички и расни сукоби на готово свакој тачки земаљске кугле.

Чини се, да је поред мана и недостатака у својој теорији о „Сукобу цивилизација“, Хантингтон у много чему био у праву. Прије свега, предвидио је рат у Украјини, готово по истим цивилизацијским границама које се подударају са границама „пројекта Новорусије“, а о судару исламизма и западне цивилизације, да и не говоримо. Хантингтон у својој хипотези запоставља значај расе и прави можда превелику диференцијацију између источне (православне) и западне (протестантско-католичке) цивилизације унутар заједничке европске, бијеле и хришћанске цивилизације, такође превиђа и чињеницу да узрок многих сукоба није религија уопште, али је неспорно да је „Сукоб цивилзација“ данас увелико жив и да постоји. Додуше, тај сукоб изгледа више као посљедица по цијело човјечанство погубне политике мултикултурализма, судара између глобалистичко-мондијалистичких снага и оних који им се супротстављају, него ли као узрок самоме себи.

Пакао мултикултуралне Европе

Али без обзира на узроке, тај конфликт је итекако интензиван и без назнака да ће престати. Напротив, биће још жешћи и бруталнији, а жртве му већ јесу невини људи. А у временима која слиједе биће их нажалост све више и више.

Рат више није само у Кабулу, Багдаду или Алепу. Рат је дошао у Европу, у Париз, Брисел, Лондон, Берлин, Келн и друге градове. Када се каже рат, не мисли се само на случајеве као што је терористички напад у Паризу из новембра прошле године, када су припадници ИСИЛ-а на више локација у граду убили најмање 130 људи, не мисли се ни на најновији напад у Бриселу када су припадници исте организације убили 34 особе и велики број ранили.

Својеврсно ратно стање ушло је у европску свакодневницу. Сукоби ниског интензитета већ тињају у четвртима већих европских градова која су се одавно претворила у имигрантска гета у која домицилно становништво, па чак и органи реда не смију ни помислити да уђу. Пљачке, насиље, убиства и различити видови злостављања аутохтоног бијелог, хришћанског, европског становништва од стране афро-азијских имиграната, постали су свакодневница живота у западно-европским земљама.

Прије неколико година, Нигеријац је у Лондону махао одсјеченом главом британског војника узвикујући „Алаху-екбер“. Јавност у Њемачкој, а и шире, била је у шоку након таласа масовних сексуалних напада, силовања, пљачки и различитих видова насиља над женама почињеним од стране сјеверноафричких имиграната током новогодишње ноћи у више њемачких градова, а посебно око жељезничке станице у Келну. Силовању жена у скандинавским земљама од стране афро-азијских имиграната, вриједило би посветити пажњу посебним текстом, јер тако нешто је већ одавно прерасло у праву „епидемију“ и „социолошко-психолошки феномен“.

Глобални и локални „мејнстрим“ медији и „политичке елите“ европских земаља ћуте и забијају главу, као ној у пијесак, пред овим проблемима. И не само то, вођени принципом тзв. „политичке коректности“, кад год је могуће настоје прикрити расни, вјерски или етнички идентитет и поријекло починилаца оваквих злодјела. Они не раде за интерес сопствених народа, они су саучесници и слуге „Новог свјетског поретка“ и вјерни извршитељи глобалистичко-мултикултуралне агенде која предвиђа слабљење националних држава, уништење етничких, вјерских, културних идентитета кроз масовну имиграцију неевропских народа. 

А имигранти су идеална „војска глобализације“ или „војска капитала“ (како их је назвао француски десни филозоф Алан де Беноа), нека врста „корисних идиота“ који ће помоћи у остварењу таквих циљева и пројеката и зато им ваља помоћи и градити њихов позитиван имиџ у јавности и медијима.

Глобализам као генератор „мултикултурализма“

Глобализација је процес, а глобализам је она идеологија која се залаже за свијет без граница, велико слободно тржиште, нови свјетски неолиберални поредак чији је једини и искључиви циљ економски добитак, профит. Носиоци идеје глобализма заправо и нису свјетске силе попут САД-а и Британије. Оне су само непосредни извршиоци. Прави носиоци су велике мултинационалне корпорације које су дале на значају међународним организацијама моћи као што су: НАТО, ММФ, Свјетска банка, СТО итд. „Савезничке снаге“ у Ираку, Авганистану, Либији…су, грубо речено, ништа друго до приватне војске мултинационалних компанија.

Јасно је да је мултикултурализам, као дио глобалистичке агенде, само параван за поробљавање цијелог свијета, јер надају се апологете глобализма, да ће када се измјешају различите етничке, вјерске и расне скупине на тај начин лакше манупулисати безличном гомилом која нема никакав колективни дух и идентитет, односно има само онај који су им креатори такве политике наметнули. А тај идентитет је индивидуалистичке природе, заснован на некаквим псеудо-хуманистичким идеологијама, гдје човјек треба да буде сведен на ниво обичне потрошачке јединке која наводно ужива некаква „људска права“. Такав човјек је по мјери „Новог свјетског поретка“.

Зато су државни суверенитет, национализам, јака национална држава и свијест о заједничкој етничкој, вјерској и расној припадности, највећа ноћна мора глобалиста. Управо су из тог разлога од стране глобалистичког система и „естаблишмента“ форсирају и подржавају имигранти, али и разноразне тзв. „сексуалне мањине“, феминисткиње и сл, јер се преко њих врши притисак и дезинтеграција традиционалних друштава са јаким осјећајем припадности расном, вјерском или етничком колективу. Европа је по многим параметрима најнапреднији континент, зато је Европа убједљиво највише на удару масовне имиграције, те разноразних „џендер“, хомосексуалних, фемиинистичких и других деструктивних анти-цивилизацијских и анти-хуманистичких идеологија.

Национализам као „миљеник“ глобализације

Са Африком и исламским свијетом, рачунају лакше се може манипулисати, такви су често њихове марионете и „корисни идиоти“, па се оно што се намеће европским народима, тамо ни не покушава. У Европи се за манифестацију било каквог критичког или негативног става према афро-азијским имигрантима, Јеврејима или припадницима „сексуалних мањина“, поред већ стандардних медијских лијево-либералних етикета „расисте“, „фашисте“, „нацисте“, може зарадити новчана казна, па и који мјесец или чак која година робије. Истовремено, у исламским земљама, америчким савезницима, попут Саудијске Арабије и њима сличним, хришћани су изложени најстрашнијим прогонима, а о убиствима припадника „сексуалних мањина“, да и не говоримо.

Наведено имплицира да не морају нужно ни сви национализми и „традиционализми“ бити непријатељи глобализма. И сам идеолог глобализма, Збигњев Бжежински, који је његове теоријске основе поставио у дјелу „Између двају епоха“ из 1970., у борби против непријатеља америчке империјалистичке политике (у то доба комунизма и СССР-а) изразито је користио и подржавао национализам источноевропских дисидената и екстремизам исламских фундаменталиста и терориста у Авганистану (чије је наоружавање и обуку лично организовао као савјетник за националну безбједност у админисатрацији Џимија Картера од 1977-1981 године). Нама најближи примјер шовинизма и екстремизма као пријатеља глобализације је случај косовских Албанаца, којима су у име „демократије и људских права“ дозвољени најгори могући екстремизми и најмонструознији злочини.

Сличну улогу, глобални „систем“ намјенио је украјинским националистима, како својевремено на Мајдану, тако и у рату на истоку бивше Украјине. Они су „корисни идиоти“, „топовско месо“ и сјајна пјешадија у рукама САД-а, НАТО пакта и махом јеврејских олигарха. Украјинска криза показала је да „ционисти“ и „нео-нацисти“ могу да раде заједно, ако су на истом циљу и задатку, у овом случају растурању Русије. Док се у Њемачкој за обични „зиг хајл“ може добити и неколико година затвора, дотле у Украјини јеврејски олигарх и губернатор Дњепропетровске области Игор Коломојски главни је финансијер националистичког батаљона „Азов“ који се кити „нацистичким“ рунама и симболиком.

ЕУ као интегрални дио проблема

Етнички, расни, вјерски и културни идентитет европских народа је у великој опасности, на највећем удару још од времена турских инвазија на Европу. Заправо и овдје је ријеч о једној великој инвазији, или „политички коректније“ речено „сеоби народа“, попут оне која се одвијала у раном средњем вијеку, с тим што су се тада на европске просторе досељавали искључиво индо-европски народи, док се сада ради о неким другим, нама страним људима.

Ко може на институционалном плану да заустави ову инвазију? То засигурно није ЕУ бирократија, нити политичке марионете које се налазе на челу већине земаља ЕУ. Они су саучесници овог мондијалистичког пројекта. ЕУ није Европа и та два појма не треба поистовјећивати, као што често чине многи неинформисани и идеолошки недовољно изграђени српски националисти и патриоте, оптужујући „Европу“ за сва зла и недаће које су српском народу током 90-тих нанијеле глобалистичке америчке, ЕУ и НАТО структуре „Новог свјетског поретка“. Европа представља културу, традицију, вјеру, расу и идентитет. ЕУ и НАТО су негација свега тога. ЕУ је организација заснована на економији и трговини, само једна зона глобалног слободног тржишта која почива на идејама мултикултурализма и „људских права“.

У тренутку писања овога текста, у Хагу се изрицала првостепена судска пресуда првом предсједнику Републике Српске, др Радовану Караџићу. Глобалистичке структуре осудиле су га на 40 година затвора. Осудиле су човјека који је међу свим правим слободољубљивим, традиционално и национално орјентисаним Европљанима постао симбол борбе против експанзије радикалног исламизма на европском континенту, симбол одбране свог народа и заштите његовог идентитета, а на неки начин и симбол одбране цијеле Европе од туђинаца.

Исте те глобалистичке, САД и ЕУ елите које су се бориле против Срба и подржавале све њихове непријатеље, данас подржавају радикалне исламисте у Сирији у борби против храброг и непоколебљивог предсједника Асада и његових сународника шиита, алавита, хришћана и умјерених сунита. А кроз подстицање илегалне имиграције, САД и ЕУ структуре су се наметнули као директни непријатељи Европе, њених народа и њене цивилизације.

Тако је мађарски премијер Виктор Орбан оптужио америчког милијардера Џорџа Сороша (поријеклом Јевреја из Мађарске), да кроз организације и фондације иза којих стоји подстиче илегалну имиграцију у Европу и тако ради на уништењу европског идентитета. Истовремено, док се кроз све лијево-либералне „мејнстрим“ медије, због постављања „анти-имигрантские“ ограде на граници са Србијом, Орбан представљао као нови Хитлер, никоме није ни пало на памет да за исту ствар оптужи Израел, која је зидове и ограде поставила дуж граница са својим комшијама да би спријечила имиграцију не-Јевреја у своју државу. Овај податак довољно говори о каквом се колективном лицемјерју и искључиво анти-европском дјеловању ради.

Етноплурализам као рјешење

Треба рећи и да за пакао мултикултурализма у којем се Европа нашла нису само криви неевропски имигранти. Они су дио проблема и његова директна посљедица, а не узрок сам по себи. Један од првобитних узрока била је колонизација којом су политичке и капиталистичке елите појединих европских земаља пљачкале и експлоатисале азијске и афричке земље, а онда и савремени амерички империјалистички ратови које су добрим дијелом подржавале и европске политичке елите.

Но, без обзира на то, европски народи не требају и не смију да испаштају због онога што чине њихови лидери, као што ни српски народ не би требао да испашта због лоших потеза сопствених политичара. ЕУ је тамница европских народа, брод који тоне или надувани балон који ће пред притиском прије или касније експлодирати. То увиђају бројни националисти и патриоте европских земаља који сањају распад ЕУ и сан о Европи, слободних и независних европских нација. А формирање такве Европе, заувијек би сахранило концепт мултикултурализма и на велика врата увело концепт етноплурализма, школе мишљења чијем се највећим мислиоцем сматра Алан де Беноа и која сматра да различити народи треба да живе одвојено, да би се на тај начин сачувала свјетска етничка и културна шароликост.

Такав етноплурализам ће заживјети и на цијелој земаљској кугли  онога момента кад већина народа ослободи глобалистичког јарма и добије право да располаже и живи макар од половине сопственог националног богатства, природних ресурса и сировина, а тада ће фрустрираност и међусобни антагонизми између различитих етничких, вјерских и расних групација бити сведени на много мањи ниво. У супротном мултикултурализам, за креаторе новог свјетског поретка, остаје један од најважнијих стратешких пројеката, а за наивне идеал, романтизам и утопија каква је својевремено био комунизам. Знамо да све утопистичке идеје прије или касније пропадну. Неке, нажалост, крваво.