Каталонија и глобална плутократија

Покушај спровођења референдума о независности у шпанскoм региону Каталонији, постао је лакмус-тест – не само за саме Шпанце, већ и за политиколошку јавност у многим државама. Један део те јавности се залагао за очување територијалног интегритета и суверенитета Краљевства Шпаније, а други део за право житеља Каталоније на самоопредељење. Стремљења Барселоне су најактивније подржали Шкотска и Фландрија (што је природно, јер ти региони теже сецесији), али и Израел. Брисел је заузео уздржану позицију. Судећи по одсуству било какве оперативне информације на сајтовима Државног Секретаријата и Беле Куће, чини се да САД нису нарочито окупиране овом тематиком.

Потпуно је очигледно да су присталице глобално-либералне демократије одмах осудили поступке Мадрида. Такорећи, пендреци и гумени меци су претеривање за европско грађанско друштво. Али, како показује искуство других кључних земаља ЕУ (Немачке, Белгије и Француске), то никако није претеривање, већ уобичајена пракса. Требало би још да се ода признање Мадриду што није користио водене топове, како се то обично ради у Немачкој.

Да бисмо објективно оценили текуће процесе у Шпанији, неопходно је да обратимо пажњу и на одређене историјске чињенице.

Каталонски идентитет као такав се развио у ХIХ веку, у време бујања национализма у Европи. Овај идентитет је имао јавну расистичку црту – ''Каталонци'' су себе сматрали вишом расом, а остале Шпанце нижом расом, која је била дужна да њих (Каталонце) уважава као вишу расу.

Ипак, након 1978., када је донет нови устав земље, овај дискурс се под утицајем политичке коректности променио, и у Каталонији су почели да говоре о културној хегемонији. Чини се да се та ''хегемонија'' сада огледа само у чињеници да је Барселона постала својеврсна ''Мека изопачењака'' ЕУ, у којој су легализовани лаки наркотици (у контексту нарко-трговине која долази из Марока). Каталонски парламент је 2017. донео закон, који регулише рад асоцијација корисника канабиса, односно узгајање и дистрибуција канабиса од стране тих организација (неке од њих финансира Џорџ Сорош).

Уопште, покушаји сецесије су се много пута дешавали и раније. Ипак, пошто је почетно каталонски капитал био тесно повезан са Мадридом (као и баскијски), ови покушаји су се завршавали на нивоу маргиналних група. Очигледно је, да је за последњих сто и нешто година, влада у Мадриду увек давала приоритет развоју Каталоније, а не Кастиље. Радило се о привредном договору либерално-буржоаских елита земље – било је потребно подржавати текстилну индустрију Каталоније, као и металуршки сектор у Баскији.  У време Франка ништа се није изменило. Кад год би се појавили гласови сецесије, регион би добијао више финансијских дотација, и на томе се завршавао сваки покушај отцепљења. Узгред, влада Каталоније је подржала отцепљење Косова од Србије, за разлику од званичног Мадрида који то није признао и који је осудио дејства албанских сепаратиста.

Нови талас каталонског сепаратизма у Шпанији се подигао 2010. године. Упоредо са овом чињеницом, неохподно је приметити и факторе који су јој погодовали – после масовних демонстрација, 15. маја 2011. је формирана политичка партија лево-либералног усмерења Podemos (''Ми можемо'') и њен двојник Ciudadanos (''Грађани''), које су позиционирале себе као ''нове политичке снаге'', способне да значајно измене живот Шпанаца на боље. Међутим, иза обе партије су стајали амерички полит-технолози и средства Џорџа Сороша.

Сорошеви трагови се примећују и у случају Каталоније.

На пример, лидер либерално-националистичке партије ''Демократска конвергенција Каталоније'' и председник Генералитета Каталоније у периоду 2010-2016 Артур Мас је, за промоцију идеје отцепљења (на интернету и у међународној јавности), унајмио фирму под именом ''Независна дипломатска група''. Ова лобистичка група је формирана у Британији и финансира је Сорошев ''Фонд за отворено друштво'', заједно са ''Карнеги корпорацијом Њу Јорка'' (Carnegie Corporation of New York), ''Националном задужбином за демократију'' (National Endowment for Democracy), ''Фондом браће Рокфелера'' (Rockefeller Brothers Fund) и многим другима. 

Масов наследник Карлос Пучдемон је 2016. године ангажовао социолога и писца Џеремија Рифкина, са жељом да он организује конференцију на тему каталонске сецесије, плативши му за то колосалну суму од 50000 евра. Рифкин је стални и главни учесник разних форума ''Фонда за отворено друштво''.

''Центар савремене културе Барселоне'' (CCBC) има тесне односе са Хорди Бејкером, регионалним директором за Европу ''Фонда за отворено друштво'' и ко-директором ''Иницијативе за отворено друштво'' Европе. Бејкер је раније био председник (2008-2012) аналитичког ''Центра за међународна истраживања и документацију Барселоне'' (CIDOB), који је такође добијао новац од Сороша.

Прикладно је поменути и друге познате сепаратистичке делатнике.

Предузетник Карлос Виљаруби Карио је вице-председник ''ФК Барселона'' и ''Ротшилд банке'' у Шпанији, али и председник ''Каталонске академије гастрономије и исхране''. У време Артура Маса ова организација је стекла статус субјекта јавног права. Осим тога, Карлос Виљаруби је члан сепаратистичког фонда ''CATmón'', који рачуна Израел, САД и Немачку као главне савезнике независне Каталоније.

Ожењен је са Сол Дауреја Комадран (председницом европског огранка ''Кока Коле'' и акционарком банке ''Сантандер''). Она је до 2017. године била чланица консултативног савета групе ''Диплокат'', која је имала задатак да промовише питање Каталоније у међународној заједници.

Важна фигура, која је стајала иза сепаратистичког процеса током многих година, јесте Давид Мади – унук каталонског бизнисмена Хуана Батисте Сандроса, оснивача културно-сепаратистичке асоцијације ''Omnium Cultural''. Ту организацију су направили крупни предузетници Каталоније и међу њеним оснивачима је био Луис Каруја (представник интереса Рокфелера у региону). Давид Мади је члан ''Демократске конвергенције'' Хорди Пујола и аутор је слогана – ''право на одлучивање'', који је дао нови ветар у леђа сепаратистичким тежњама. Док је био у влади, Артур Мас га је сматрао за једног од својих омиљених саветника. Мади је близак и Татсу Бенету, који је десна рука Хајме Руреса из компаније ''Медиапро'', док је сам Хајме Рурес бизнис-партнер британске групе ''WPP'' и ''Гала Капитал'' Џорџа Сороша.

Поред подршке косовском сепаратизму, каталонски политичари су били најдоследнији спроводници израелских интереса, атлантистичке (проамеричке) стратегије и неолибералне политике у Шпанији.

На пример, ''Мосос д' Есквадра'' – аутономна каталонска полиција, добијала је подршку и савете од Мосада. ''Агенција за конкурентност генералитета Каталоније'' (ACCIÓ) је потписала уговоре са израелским партнерима. У својству међународног посматрача референдума, допутовала је посланица израелског Кнесета Ксенија Светлова – чланица ''Ционистичког савеза'' (политичког покрета левог центра), који се налази у опозицији Нетанијахуовој влади.

Ма шта писали каталонски или инострани медији о (не)одржаном покушају одржавања референдума, претераној употреби силе од стране полиције и гарде (а на основу одлуке Врховног Суда Шпаније) и демократским правима – тешко да се интереси простих грађана Каталоније поклапају са интересима политичке елите тог региона. Док сепаратистичка пропаганда довољно јако подсећа на украјински случај (од осећаја хегемоније па до уверености да ће Каталонија ван Шпаније да процвета), сами политичари имају конкретне, прагматичне интересе. Један од њих је – аутономније регулисање миграционих процеса, које ће омогућити искоришћавање новопридошлица (углавном из Марока) у својству јефтине радне снаге. Тешко да је у интересу традиционалних Каталонаца губитак радних места, али бизнис-елите, наравно, неће унети ту ставку у агенду своје агитације. Сами мигранти се интегришу у локалну политику и подржавају сепаратистичке тежње. Индикативним се јављају акције организације ''Нова младост Каталоније'', чији су пуноправни чланови мигранти из Африке, Азије и других региона.

Чак и ако се њихов сценарио не оствари, каталонски политичари-бизнисмени ће, највероватније, остати у добитку, јер ће ради смиривања региона Мадрид бити принуђен да пошаље у Каталонију допунске инвестиције, а што се већ догађало не једанпут. Глобална плутократија ће преко својих локалних сепаратиста настављати своје пројекте, ослањајући се на међународне везе са другим неолибералним олигарсима.

са руског превео Марко Пејковић