Рат за Логос

“У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос.  Oн беше у почетку у Бога. Све је кроз Њега постало, и без Њега ништа није постало што је постало.  У Њему беше живот, и живот беше видело људима. И Видело се светли у тами, и тама Га не обузе”. 

 

Реченица у којој се крију све тајне васељене и људског микрокосмоса и у којој је сакривен смисао тока историје, њеног почетка и њеног краја. У тренутку када време није постојало, Реч је ушла у вечност и покренула точак људске историје. Свет је настао посредством речи, односно како натпис у цркви у Едфу каже: „Све што постоји настало је од Његове речи“. Дакле, тада је људска историја  почела да се окреће око једног центра, једне тачке, једног ослонца – Речи, Логоса. А човек као тајанствени носилац Речи и као једино биће којем је даровано да Реч живи у њему, у Логосу је добио путоказ свог почетка и краја, своје Алфе и Омеге. И управо смисао човековог постојања, јесте да од почетка до краја, сачува Логос у суштини у којој је Логос створен, јер је човеку подарена судбина да чувајући Логос сачува себе. 

 

Међутим, у добу давно пре него што је време почело да се мери, десио се судбоносан догађај који је уздрмао поредак установљен првим очитовањем Речи и објављен је рат самом Логосу, самој суштини и самој Истини Васељене. Тај догађај одиграо се на самим небесима и у светим списима описан је овако:“ И поста рат на небу. Михаило и анђели Његови ударише на аждаху. И би се аждаха и анђели њени. (Дан 10:13, Отк 20:2). И не надвладаше, и више им се не нађе места на небу. И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, која вара сав васиони свет. (1 Мој, 3:1, Лк 10:18, Јн 12:31, 2 Пет 2:4, Јуда 1:6, Отк. 9:1, Отк. 13:14, Отк. 20:2, Отк. 20:8). Лаж се побунила против Истине и људску историју ушао је рат.

 

Непрекидан рат и непрестана побуна против Логоса, Закона и Поретка установљеног на самом почетку. И овде се посебно мора истаћи да је његов корен у духовној равни, да је он невидљив људском оку (али не и срцу). То сазнање да је рат пре свега духовна категорија, можемо пронаћи већ у изгубљеним традицијама старог и средњег века у којима је рат сматран за нешто сакрално и који само физички манифестује борбу која се одиграва у нематеријалном свету. Тако за Нордијце ниједан култ ни обред није био више по вољи врховном богу нити је био богатији натприродним плодовима колико онај који прославља хероја који пада на бојном пољу. Овакво схватање покреће идеја да је ратник херојском смрћу прешао са равни земаљског, матерјалног рата на степен борбе универзалног и трансцедентног карактера. Поред овога, посебан пример сакралног схватања рата носи и исламска традиција која разликује „Мали“ и „Велики“ Свети рат, па тако „Великим светим ратом“ назива човекову борбу с непријатељима које човек носи у себи, а „Мали Свети рат – Џихад“ приказује као пут достизања „Великог Светог рата“. Узмемо ли примере и из хришћанске традиције, такође ћемо наћи упућивање да се једини истински рат води у људским срцима, између духовних сила добра и зла, о чему пише Св. Никодим Агиорит у „Невидљивој борби“.  

 

Дакле, на духовном бојишту нападнут је сам Логос и објављен је непрeкидан рат против човека и људског рода. Међутим постмодернистички, постхуманистички човек није у стању да препозна да се налази у борби сваког трена јер  се у наше време она води помоћу оруђа опаснијих од свих која су им претходили. Технологија, односно напредак у науци која управо тај рат дефинише под еуфемизмом „неуролингвистичко програмирање“ удара на саму суштину људског бића, на његову бит, оно што Хајдегер назива „Sein“ (битак). Ударом на Реч - Логос, променом њеног смисла губе се онтолошке разлике између Добра и Зла, Истине и Лажи, Правде и Неправде, Вечног и Пролазног. Свакодневно се остварују, у оно време, фантастичне сцене описане у дистопијском делу Ерика Артура Блера, алијас Џорџа Орвела – „1984“ и тада свету представљене синтагме „новоговор“. У питању је језик који има ограничен број речи, које опет са друге стране не носе никакво онтолошко значење. Оне служе само задовољењу основних конверзацијских потреба. „Новоговор“ је данас постао стварност. Речи губе смисао и оне се претварају у празне љуштуре које се своде на знакове, без дубине, значења и симбола. Бела Хамваш пише: „Савремени човек језик разуме исто тако периферно, као и свет. Очи замагљене за виђење праслика не могу да докуче ни стварност језика. Видети само спољни омотач језика, а оно што је унутра не разумети, проклета је омамљеност. И заиста, погледајмо свет око нас. Никада се више није говорило и никада се више није писало него данас, па опет никада мање Реч и Слово није имало смисла. Реч је изгубила своју „тежину“, постала је мехур од балона који пуца јер не може да издржи своју празнину. А последице „празне“ Речи осећа и човек. Човек, који је данас у могућности да се у једном дану сусретне са више речи, него што је некада могао за цео живот. Па опет, нема Речи, нема Логоса, нема смисла. Савремен човек више не говори истом Речју као и његови преци. Његов Логос није исти, он не размишља о истим појмовима и категоријама бити. Његово поимање Добра и Зла, Истине и Лажи, Јунаштва и Издаје, није исто. Његови путеви Истине и Живота су затворени, његово срце не може да их пронађе. 

 

Дакле, Реч је нападнута на свим фронтовима и због тога „свет сав у злу лежи“ (1. Јован. 5,19). Можда као никада до сада људски род се налази у опасности да буде збрисан са лица земље. Али не толико на материјалном плану, колико на духовном. Говорећи језиком технике, човеку највећа опасност прети од информатичког друштва које плете глобалну мрежу, а чији је он главни плен. Перфидно се удара на саму суштину човека као јединог словесног бића, намећући му правила мишљења, говорења и писања. Чињеница да се широм света појмови, а много више симболи, као што су „отац“ и „мајка“ замењују техничким терминима „родитељ 1“ и „родитељ 2“ и чињеница да се широм света уводе нови родови поред мушког и женског, говоре да је у току сукоб васељенских размера. Без испаљеног метка нестаје људски род, нестаје човек. Прво бојиште овог невидљивог рата јесте људски ум. Помоћу њега човек опажа свет око себе, расуђује и доноси одлуке. Ум је пирг – бранич кула Логоса из које човек мотри над собом и светом око себе. Друго бојиште јесте људско срце. Помоћу њега човек интуитивно осећа титраје своје душе које срце претвара у жеље, хтења, намере. Срце је тврђава која чува и у којој се чува унутрашњи микрокосмос човека. Треће бојиште јесте људска душа. Она је носилац самог Логоса и саме суштине човековог бића. Она је тајанствена ризница која се налази дубоко иза зидина тврђава и која чува неког за кога је Св. Владика Николај овако говорио: „има неко у дну душе моје; пружим руке да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега, ко сам ја?" 

 

 Душа, срце и ум јесу бојишта на којима се брани Реч и на којима се води рат за Логос. Тако, пут ка победи, вечности и Истини води кроз одбрану ума, срца и душе од непријатеља који води непрекидну борба. Сваког трена у људском уму, срцу и души води се борба за вечност. Сваког трена води се борба између Добра и Зла. И зато је рат за Логос највећи и највеличанственији рат који се водио, који се води и који ће се водити док се буде мерило време и сваки човек је дужан да у њему учествује. А учествовати у њему значи „служити слави Божијој и спасењу света оним што ми је дала моја судбина, стрпљиво очекујући да се изврши суд Божији нада мном и над светом, настојећи кроткошћу и благошћу да ублажим туђе зло, а да га не увећам својим“ (Владимир Соловјев). Са таквом војском Логос мора победити, јер је он „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Који јесте и који беше и који ће доћи, Сведржитељ“ (Откр. 1,8).