Улога Евроазије у многополарном свету

"...10. А гле, слон, којега сам створио с тобом, једе траву као во;
11. Гле, снага му је у бедрима његовијем, и сила му је у пупку трбуха његова;
12. Диже реп свој као кедар, жиле од јаја његовијех сплетене су као гране;
13. Кости су му као цијеви мједене, зглавци као полуге гвоздене.
14. Он је прво између дјела Божијих, творац његов дао му је мач.
15. Горе носе му пићу, и све звијерје пољско игра се ондје.
16. У хладу лијеже, у густој трсци и у глибу.
17. Граната дрвета заклањају га сјеном својим, и опкољавају га врбе на потоцима.
18. Гле, уставља ријеку да не тече, узда се да ће испити Јордан губицом својом.
19. Хоће ли га ко ухватити на очи његове? замку му провући кроз нос?
20. Хоћеш ли удицом извући *крокодила или ужем подвезати му језик?..."

 Књига о Јову 40,10-20, Превод Ђуре Даничића

Ако у претходним редцима, реч „слон“ заменимо речју „Бехемот“, добићемо опис митског старозаветног бића, које је као симбол, онтолошки везано за Евроазију. Ако Бехемота из старозаветног предања повежемо са Евроазијом, добићемо метафизичку слику пра-корена сукоба између Цивилизације копна и Цивилизације мора. Међутим, што је још значајније, добићемо оквир у којем треба тражити позиционирање идеје „великог простора“, идеје Евроазије.

Да бисмо разумели шта представља Бехемот, морамо разумети шта представља Левијатан. Ова два митска бића стоје једно насупрот другог, Бехемот, као биће које влада копном и Левијатан, као биће које влада морем. Њихов међусобан однос описује један средњевековни мит који каже да Бехемот настоји да растргне Левијатана зубима и роговима, док Левијатан са перајама затвара чељусти и ноздрве копнене животиње тако да ова не може да дише и једе. Дакле, ради се о сукобу два пола, два бића, два смисла, две метафизичке природе, која свака има своје законе, филозофију, своје импулсе и правце развоја, своје Логосе. Односно како примећује Карл Шмит: „у митском језику, земља је постала позната као мајка закона. Закон је везан за земљу и односи се на земљу. С друге стране море не познаје такво очито јединство простора и закона, реда и оријентације“.

Овај дуализам и супротстављеност стоје у корену свих великих историјских догађаја, а представници или боље речено „поштоваоци“ једног или другог бића детерминисали су најзначајније геополитичке теорије. На овом месту посебно треба истаћи утемељивача модерне идеје таласократије Халфорда Макиндера, који је на почетку 20. века у свом делу „Географски стожер историје“, ударио темеље геополитичким тежњама англо-саксонске цивилизације као водеће и аутентичне цивилизације мора. И он је сам препознао простор Азије  (Сибир и Централна Азија) и источне Европу као „средиште земље“, односно „Hearland“ – простор који се налази у средишту Светског острва (Евроазија и Африка) и чија контрола отвара могућност за успостављање светске владавине. Зато, не без разлога, често се цитирају његове речи да: „Ко влада источном Европом влада Средишњом земљом; ко влада Средишњом земљом влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада светом”. Насупрот Макиндеру, стоје представници идеје телурократије, представници цивилизације копна, од којих треба истаћи пре свега представнике немачке и руске геополитичке школе. Карл Хаусхофер, Карл Шмит, Николај Трубецкој, Петар Савицки, Венијамин Петрович Семјонов-Тјан-Шански, су аутори који своје идеје о геополитици простора, заснивају на недељивости евроазијског пространства и његовом неминовном конфронтирању са простором мора. Тако, већ цитирани Карл Шмит, наводи историјске примере као што су ратови Атине и Спарте, Рима и Картагине, Британије и Француске, када жели да нагласи континуитет у сукобу цивилизације мора и копна. Јер он у мору види станиште које је непријатељско према самом човеку. Човек је копнено биће, он по земљи хода и живи, док је море за човека непознаница и као таква, опасна средина. Када објашњава, ову тезу он метафорички користи причу о броду и дому. Разлика између брода и дома је у кретању и мировању, између природног и вештачког окружења у које је човек дошао уз помоћ технике. Морско станиште се стога обликује путем технолошког усавршавања и захтева константу агресију и динамизам, док се копнено становиште обликује социолошким техникама, пре свега законима. У томе види још једну предност у корист копна, јер на мору постоји један универзалан закон или га уопште нема, море је ајуридистички простор, на њему је све дозвољено. Раније споменути аутори су формирали одређене принципе, евроазијског континенталног погледа на свет, чије су идеје глобална алтернатива идејама и поретку атлантизма. И управо у идејама аутентичних евроазијских представника треба тражити место позиционирања Евроазије у стварању новог мултиполарног света, као противтеже силом наметаног униполарног поретка.

Народи Евроазије, пре свега морају да започну борбу, духовну борбу, за повратак наслеђа и баштине евроазијске културе, која је аутентична али и комплексна управо захваљујући богатој традицији древних евроазијских народа (словена, германа, туранаца...). У том повратку својим традицијама народи Евроазије морају избећи замку коју са собом носи девиза „крв изнад тла“ и да ствари поставе на матрици „крв или тло“. Реч је о избору између признања првенства „расе“ или „геополитике“ (државног начела, културе). Велики руски геополитичар бирао је друго, односно начело „геополитике“ које би неминовно довело да стварања великог руско-немачког цивилизацијског блока, који би постао темељ великог Евроазијског блока. У времену у којем живимо отвара се можда и последња шанса за стварање једне такве противтеже морском блоку, на чијем челу се налази Беконова „Нова Атлантида“. Евроазија мора изнедрити појединце, војнике геополитике који ће бити кадри да „стану на чело револуције“, са конзервативним предзнаком. Ту шансу Евроазија, као монолитни простор и центар светске историје не сме пропустити, јер ће у супротном есхатолошка борба Бехемота и Левијатана бити при крају.

Евроазија мора бити простор који ће гајити жељу за досезањем вечне истине кроз повратак на почетак, а не на старо. Евроазијац мора веровати у Еден, у Златно доба, у савршени систем какав је постојао на почетку времена. Евроазија се противи техницизацији јер у њој види човеков духовни пад. „Власт машине разлаже целовити човеков лик“, пише Берђајев. Темељ стваралаштва у границима Евроазије мора бити породица, као што је и сама Евроазија, јер у породици Евроазијац види континуитет између прошлог и будућег. Он зна да су традиционалне вредности, његова тврђава, јер само у том систему долази до преноса (traditio) са колена на колено,онога што је битно („Само оно што је битно има вредност“ – Владика Николај). Евроазијско поимање слободе мора бити концептуално супротно од поимања слободе либерала. Евроазијац  тражи слободу „за“ а не слободу „од“.  Он тражи “freedom” а не “liberty”. За њега је слобода категорија која се осваја жртвом, а не конформизмом... Дакле Евроазијац је човек који схвата свет у другачијој слици од оне које долази са ТВ екрана. Проналажењем пута, за овако схваћену идеју евроазијства отворићемо нове перспективе у позиционирању евроазијске идеологије у пост-модернистичком добу.

Евроазија има прилику да изнедри „наш“ концепт уређења света, који ће почивати на „сарадњи цивилизација“ а не на „сукобу цивилизација, који ће бити усмерен у дијаметрално супротном току у односу на онај којим се сада креће, који ће бити аутентичан одраз примордијалних традиција великих народа, који ће бити свет вечног Начела а не пролазног. Јер постоји само један пут, односно како је говорио Артур Милер ван ден Брук: „Постоји само једно Царство, исто као што је једна Црква“. Са тим у вези, а парафразирајући Александра Дугина, будимо свесни да је то „наше Царство“, односно „наша Евроазија“.