Матерњи језик као један од стубова идентитета националне културе

Појам матерњег језика означава језик с којим се особа идентификује. Потиче из латинског – lingua maternal, што значи „језик мајке“.

Српски језик припада веома развијеном стаблу индоевропских језика. Како научници претпостављају, према доказима, после Велике сеобе народа, настале су три групе словенских језика – источнословенска, западнословенска и јужнословенска. Српски језик, поред хрватског, македонског, бугарског, словеначког и старословенског, спада у јужнословенску групу.

Језик је најмилија емоција, али и најоштрија сабља. Речима су се започињани ратови, склапали се мирови... Језик је енергија и невидљива маса променљиве природе, увек једна, увек „та“, али и супротно томе, увек нова, увек другачија; одређена и обликована, али и са безброј пора које постоје кроз које улази и 'нешто са стране', бива упијено, прилагођено, постаје део одређеног језика.

Српски језик је специфичан према свом положају у свету и према својим особинама. Дијалекти који постоје, подељени према старом гласу „јат“, затим настанак глагољице, а потом и ћирилице, која је добила посебних  четрнаест слова за гласове којих нема у грчком, редакције кроз историју, рад на сваком слову азбуке, преписи богослужбених књига, приношење књижевног језика народу који није знао нити да пише, нити да чита, ратови, патња, претња да оно што је наше заувек буде угушено, отето, исправљено према туђој мери, као и коначан облик данашње ћирилице и књижевна норма – све је то обележило и и даље обележава наш идентитет, идентитет Срба и свих оних који су прихватили српско као своје.

Као држављанину Србије и непоколебљивој присталици ћирилице, тешко је уопштено говорити о сâмом појму матерњег језика, а да се не позовем на свој, српски језик. Мање или више, све у вези са значајем очувања језика као најважнијег за опстанак, важи за сваку земљу и за сваки народ на планети. Српски језик почива на два прихваћена писма: ћирилици и латиници. Латиница се стално намеће, у модерном свету тешко је одбранити се од утицаја западне културе. Са порастом броја људи који напуштају земљу, са развојем технологије, када све постаје доступно и на дохват руке, умањује се вредност једног од савршених писама – ћирилице. Иако се она вековима одржава на ветру свих народа који су харали овом земљом, почиње да попушта под пасивним утицајем латинице, не сабљом под грло као некада, већ прихватањем технологије као примарног извора забаве и сазнања. Да бисмо сачували језик као јединствен, требало би да чувамо наше изворно писмо и тако сачувамо и национално самопоштовање. Упијајући туђ, снажан утицај преко најважнијих институција, ми пресуђујемо, корак по корак, српском језику, не дајући значај правопису, правилном изражавању, читању... Само замислите да ли би се човек који је управљао авионом из којег је излетела бомба са натписом „Срећан Ускрс“ (април, 1944,) руковао и срдачно изгрлио с једним српским сељаком – готово да је немогуће. Још од тада, а можда и раније, тежи се неравнотежи између српског језика и националног идентитета Срба.

Култура је оно што нас чини онима што јесмо, оно што нам помаже да се се изградимо, да будемо свесни своје историје, језика и стваралаштва. Како рече наш академик, угледни професор др Предраг Пипер: „Језик је живи музеј културне прошлости једног народа.“, са чим се слажем у потпуности, овим је у осам речи изнео врло јасно и гласно значај језика, тачније матерњег језика, за сваког појединца једне државе или националности. Српски језик пролазио је кроз многобројне фрагментације, остављајући за собом на сметлишту историје део по део исконске вредности.

Јасно је, на пример, зашто је почео Први светски рат - наводно је Србија крива јер је одбила један услов наметнутог ултиматума. Њен геополитички положај врло је пожељан за све светске силе и последица овог крвавог рата био је огроман губитак живља, што је повезано са рушењем српских породица, сиромаштвом и глађу. Тиме се успорио развитак културе, процес је готово стао на одређено време, био је потребан опоравак... У односу на тадашњу Србију, разрушену материјално, социјално, културолошки и психолошки, врло је јасно да су се светске силе „насладиле“ свим нашим губицима. Угрожен идентитет изнедрио је, на сву срећу, ако се то срећом може назвати, многа књижевна дела, која су споменик страдања, али и опоравак од боравка у јами историје.

     Ако погледамо на народну књижевност, ако сагледамо савршене редове речи, које су се низале у правилном ритму, а и осетимо шта је њима исказано, увидећемо колико је српски језик, наш матерњи, био важан и онда. Ауторе свих тих дела не знамо, нити ћемо икада сазнати ко су били, али знамо шта ту пише, шта су они уз гусле певали, за чим су плакали, кога су волели, са ким су се борили... Једини излаз из свих мука била је ватра српског огњишта, биле су звезде изнад њихових глава, сува погача, изворска вода и песма. Ни песме не би било да није било речи, а речи не би било да није било мисли и језика. Да ли би „Стари Вујадин“ заиста био он сâм, један, опеван, да није било српскога језика? Да ли би „Ђевојка је своје очи клела...“ звучало исто да нисмо одолевали душманима, да су нам забранили наш језик?

Нажалост, данашњи интереси јесу повезани са упадањем у „машину“ светске колотечине, али узрочно-последично то значи да је трчање ка модерном заправо удаљавање од свега онога што смо градили. Култура није само оно што је иза нас, она се сваке секунде ствара и данас, као што ће се стварати и сутра. Баш због тога, све већим упијањем западне културе, ми стварамо један нови облик прошлости за наше потомке. Ако је данас тако, ако је, хајде да кажемо, и сутра тако, како ли ће бити за педесет година? Хоћемо ли постати нова Америка, мала Америка, хоћемо ли носити њихову заставу на својим прсима док у Кнез Михаиловој пијемо кафу у раним јутарњим часовима, отпоздрављајући пролазнике енглеским речима, које су се „неприметно“ уплеле током минулих година? Све ово је блага верзија будућности која нас чека ако своју свест не усмеримо ка јединствености и очувању. Данашњи људи нису свесни да су јасан став, сопстевни језик, сопствена култура и самопоштовање, заправо, степеник више ка општем поштовању.

   Опет бих се позвала на академика др Предрага Пипера који каже: „Ко се боји или стиди да открије свој идентитет, тај је само на корак да га заувек изгуби.“ - констатација која онима са жељом да промене себе на боље отвара очи и уши. Ко ће говорити нашим језиком ако ми не говоримо? Зашто онда уопште постоји? Сви озбиљни светски научници се одувек диве складу гласова и слова у српском језику, а ми све то поседујемо, усађено нам је откако смо прву реч проговорили, а не знамо да ценимо. Сви знамо да је нашу поезију, наше устаљене изразе и генерално многе наше речи врло тешко превести на неки други језик и прилагодити их некој другој лексици.

Са етимолошке стране, српски је врло богат и комплексан. Фонетика је сложена за странце. Уопштено - систем који у себи садржи непроцењиве вредности...

Ако желимо да га сачувамо, да стоји на темељу од костију наших предака, наш језик морамо да чувамо. Обујмо му опанке, обуцимо му јелек и покријмо га пиротским ћилимом, можда тако успемо да га спасимо од губљења у хладној магли западног утицаја.