Улога НАТО пакта после распада Варшавског пакта

Увод

Да ли НАТО (Северноатлански савез) данас испуњава циљеве због којих је основан? Да ли је НАТО остао одбрамбени савез? Да ли је НАТО и даље савез који се идеолошки бори против комунизма и социјализма? Да ли је и даље његова главна мисија спречити продор СССР-а у западну Европу? Две хиљаде седамнаесте године просечан грађанин било које државе света, имаће одговор на ово питање. Просечан грађанин рећи ће све, али никако неће НАТО савез описати као одбрамбени. Просечан грађанин знаће, чак и да никада није ишао у школу, да комунизма више нема и да је самим тим, у најмању руку чудно борити се против апстрактне ствари која самим тим што не постоји, не може да прети продором и покоравањем. Просечан грађанин света, који има завршену бар основну школу, знаће да се термин СССР више не спомиње, бар да га нема у новинама. Они мало образованији знаће да је Совјетски Савез престао да постоји 1991 године, и са правом ће се запитати зашто се тада није повукао и неко створен као елемент заштите од њега?

О НАТО пакту и Варшавском пакту

НАТО пакт настао је у Вашингтону 1949 године, само годину дана након блокаде Берлина и званичног избијања Хладног рата. Званичног, јер мислим да Хладни рат у свом најсуровијем облику траје и данас. Аргументи за ову претпоставку су једноставни, заснивају се на томе да пре свега, Хладни рат траје јер трка у наоружању траје. Затим да Хладни рат траје због подељености која и даље постоји између, грубо речено, Истока и Запада. На крају, као најважније за овај рад, Хладни рат траје јер један од његових главних елемената – НАТО, данас постоји, и активно делује.

Да бисмо аргументовано расправљали о исправности акција и ''правди'' коју данашњи НАТО спроводи, веома је важно да га дефинишемо и видимо како се представио, шта га то одређује, ко је он?

НАТО пакт заснован је на Северноатланском споразуму. Означен је као војно, међународни савез што је остао до данас. Главни део споразума јесте Члан 5 који обавезује земље чланице да напад на једног члана савеза сматрају нападом на све њих. Односно, све земље чланице пристају на међусобну одбрану у случају напада на неку од њих. У овом смислу, акценат стављам на његову одбрамбену функцију, која се, пак, није задржала до данас. ''Да задржи Русе напољу, Американце унутра, Немце спутане.'' речи су Генералног секретара НАТО-а по сâмом његовом оснивању. (напомена аутора: избегаваћу имена личности јер суштински за ову тему нису битна, фокусираћу се на пакт као творевину више држава а не једне личности, што и јесте, са тим изражавам моју наду да у будућој владавини права за оно што НАТО пакт предствља данас, последице не сноси једна особа, већ више њих.)

Што се тиче деловања НАТО пакта до 1991. године, сагледаћемо га кроз пар интервенција. На првом месту био би Корејски рат, који је почео 1950. године, односно само годину дана након стварања пакта. Корејски рат значио је опасност за читав Западни свет, победа у Корејском рату нужно је повлачила победну комунизма на тој територији. То се савршено поклапало са приликама у Кини и победом комуниста у Кинеском грађанском рату. Ту је НАТО видео прилику за своју прву акцију. Ово мешање у рат у Кореји - да сам живела 1950. године и пред собом имала оно за шта се НАТО представља, сматрала бих оправданим. У том случају, НАТО је ишао за својом прописаном мисијом, борио се против онога због чега је формално и настао, борио се против продора комунизма. Као одговор на ове интервенције, као одговор на могући напад НАТО пакта, оснива се Варшавски пакт - настао 1955. године као уговор између држава Средње и Источне Европе, које су биле под утицајем Совјетског савеза. Варшавски пакт представља још један елемент Хладног рата, други по величини и јачини. Тако формирана два блока, две стране које је делила Черчилова ''гвоздена завеса'' постали су званично главни актери у сукобу без крви, или барем без крви на њиховим територијама. Сукоб се огледао у остваривању политичких, економских, послератних и идеолошких циљева. Са једне стране капитализам, са друге социјализам. Са једне стране Исток, са друге Запад. Наоружавајући друге земље и покрете, на туђим пољима водили су своје битке -  идеалан пример је Кубанска ракетна криза. Као победник из ове кризе изашле су Сједињене државе,, најзначајнија чланица НАТО пакта, опет представљајући ово као одбрану од продора Совјетског поретка на своју територију. Још увек се те 1962. године НАТО држао својих главних начела, и делао у складу са њима.

Услед разних промена на политичкој сцени Совјетског савеза, и почетком колапса који је комунизам убрзо доживео, државе чланице Варшавског пакта полако се расипају, а 1991. године, пакт се званично распушта.

Пре и после 1991. године

Од оснивања, преко распада Варшавског пакта, до данас, НАТО је задржао сва своја обележја. НАТО се данас, представља онако како се представљао 1949., када је основан. Говори о истим мисијама, говори о људским правима, представља се као заштитник, спасилац, бранитељ. Представља се као рука правде. Управо из овога бих желела да изведем главну тезу свог рада. То би била чињеница да је НАТО за само пар година дошао од одбрамбеног до нападачког тј. интервенционистичког савеза. Од онога да брани свет од продора Совјетског поретка, дошао до наметања свог поретка. Од онога да брани своје територије, до тога да слободно делује на туђим. Деловање на туђим територијама било му је својствено и пре 1991., међутим велика разлика је у томе да је тада имао противника. Тај противник је био уобличен и дефинисан политички, економски, државни, идеолошки. Данас, тај велики противник (СССР) не постоји, а заменио га је свако мали, сиромашан, недовољно моћан и онај ко не игра по неписаним правилима овог пакта. Осврнула бих се на цитат генералног секретара НАТО, који сам  раније навела без објашњења. Говори се о томе да је циљ овог пакта задржати Русе напољу - данас су Руси прилично ''напољу''. Односно, руски и западни поредак данас не могу да се пореде, те тако ни не могу да се стављају у исти кош. Пошто су многи склони да европски поредак поистовећују са Западним, јер је Европа наравно највише њиме захваћена, у том смислу, Руси су ван Европе. То да су напољу, још може значити да Русија данас, нема везе са сферама утицаја некадашњег СССР. Русија данас, није нити по једном важном елементу, идеолошком, вредносном, економском, политичком, држава која је био СССР. Русија представља велику светску силу, али није освајачки настројени према мањима. И да јесте, руски систем вредности био би прихватљивијии од либералног система Запада, међутим то није наша тема. Зато, 'Руси су напољу' и чисто сумњам, да уопште постоји жеља да буду унутра. Затим, 'Американци унутра' – објашњено је у претходних пар реченица. Колико су Руси напољу данас, толико су Американци унутра. Под тим се подразумева мешање у унутрашња питања мање утицајних, сиромашнијих земаља, постављање својих марионетских влада у тим земљама, укратко неоколонијализам под маском демократије и људских права. 'Немци спутани'- трећа ствар коју је генерални секретар НАТО-а навео као циљ, а који је био испуњен можда још у првим годинама Хладног рата. Прихватање уједињене Немачке, (створене 1990.) у НАТО пакт који је по себи војни, већ говори о томе колико је тај пакт заиста желео да Немачка буде спутана. Такође, прихватање Немачке 1990. године, када је комунизам на ивици пропасти, када се у свету  успоставља нови поредак, СССР се расипа, године када не постоји ниједан чинилац на светској позорници који би западни свет могао да угрози, НАТО се не повлачи, већ постаје богатији за члана.

Прихватање нових чланова, као и бивших чланова Варшавског пакта активно се наставило у периоду од 1999. до 2004. године. Данас, НАТО пакт има 29 држава чланица, последња је примљена ове године, и још много њих тежи да постане члан. О његовој моћи говори то да су 70% светских трошкова заједнички војни трошкови држава чланица. Као своје савремене задатке НАТО наводи борбу против тероризма, оружја за масовно уништење, сређивање односа у малим и недовољно моћним државама. Уствари, данас НАТО жели да нам се прикаже као неко ко штити нашу безбедност, тврди да је то одувек и радио.

Интервенције

Да ли је заиста тако? Шта је на Балкану направио Дејтонски мировни споразум? Године 1995. године НАТО снаге, предвођене Сједињеним државама извршиле су војну интервенцију у Босни и Херцеговини. Наравно да није било тешко, у сâмом вртлогу рата, наћи званични разлог због ког би се кренуло у ''војну, мировну, безбедносну'' мисију. Далеко моћнији, опремљенији и бројнији НАТО војници, међу којима је највише било Американаца, потукли су успешно Војску Републике Српске. На ширем плану, ствари су биле врло јасне. НАТО пакту (читај Сјединњеним државама) одговарао је распад Југославије. Последње јако упориште комунизма у Европи, морало је бити растављено. Затим, чињеница је да је лакше управљати исцепканим државама Балкана, које су прошле кроз неколицину грађанских ратова, етничких чишћења, јачање национализма и слом једног дотадашњег система. Те сломљене и недовољно јаке државе, биле су довољно геополитички важне да би постале интересовање НАТО пакта. Тако је НАТО умешао своје прсте, под паролом људских права, а кршећи их, под паролом решавања проблема, а уствари вођен сопственим интересима.

Дејтонски споразум, о крају рата у Босни и Херцеговини, потписан је у америчкој држави Охајо. Битке се воде на једној територији, људи гину за једну идеју, ратови се воде због међунационалних неслагања. Док се далеко од ужаса рата, у удобним фотељама, моћнији и утицајнији, питају који је најкориснији исход, коме дати подршку, на чију страну стати, и то не по принципу праведности већ једино по принципу корисности за тог великог. Као што се о исходу рата нису питале сукобљене стране, тако су и мировни споразум потписале под будним оком оног ко је рат у доброј мери креирао, а то су у овом случају били Амерички посредник и генерал (напомена аутора: без имена). Босна и Херцеговина после овог споразума све до дана данашњег остала је исцепкана држава.

Још једна интервенција на Балкану дешава се четири године касније услед рата на Косову и Метохији.1999. године НАТО пакт бомбардовао је Савезну Републику Југославију и то је било друго антисрпско деловање НАТО пакта после интервенције против босанских Срба. То, да је ово бомбардовање Југославије било апсолутно у интересу једног, а против другог народа говори чињеница да су бомбардовани привредни и цивилни објекти. Мисије у којима живот губе недужна деца, где се гађају школе, болнице и цркве не могу се означавати као мировне, неопходне, и бесмислено их је називати спасилачким и у складу са правом. А, да ли је ова интервенција била у складу са међународним правом, говори чињеница да је почела без резолуције Савета безбедности. Целокупна ситуација која је претходила бомбардовању говори о чврстој решености НАТО пакта да окупира територију Србије. Србија је имала избор, између потписивања споразума који би директно допустио НАТО трупама да се крећу и окупирају територију земље, и одбијања истог. Неприхватање споразума, уз изговор да Србија врши агресију над, иначе бројнијим албанским становништвом на Косову и Метохији, донели су јој казну дугу 78 дана.

Право је време да станемо и запитамо се да ли је овај НАТО исти као онај пре распада Варшавског пакта. Овај НАТО је дефакто све оно што никада није прописао, чак наговестио да ће бити. Овај, не више одбрамбени, него интервенционистички пакт је напао суверену земљу која претходно није напала ниједну чланицу пакта. Како је све ово могуће, превише је једноставно питање јер је у време масовних, зависних медија, нажалост не само могуће него и ефикасно креирање слике и одређеног осећаја према једном народу у јавности. Наравно то је важно, јер за све што се спроводи потребно је расположење у јавности да то тако и треба да буде, и да је исправно. Последица овога је проглашење независности Косова и Метохије 2008. године. Остављајући националне емоције по страни, означићу ово као још једну исцепкану, отргнуту територију на Балкану за шта је заслужан НАТО. За крај приче о Балкану цитираћу Курта Грича, италијанског историчара и истраживача који каже да се :''...од тада (нап. аутора - рата на КиМ) западне војне интервенције широм света више се и не пропитују.''

Следећи аргумент о томе како је НАТО стигао до нападачког и интересима вођеног савеза односи се на Блиски исток. Рат у Ираку који је почео 2003., године и претходна мисија у Авганистану која је почела 2001., а трајала чак 13 година, говоре о наставку спровођења нове америчке политике интереса. Оличеној у њеном најјачем оружју, НАТО пакту. Оптуживање Ирака да поседује оружје за масовно уништење, као и борба против тероризма дали су НАТО пакту зелено светло у очима јавности за изазивање нереда у Ираку. Што се тиче оружја, оно никада није пронађено, а што се тиче тероризма, како оружје, тако и наводна веза Садама Хусеина са Ал-Каидом, никада није доказана. Зашто је баш Ирак био територија која је окупирана, није наша тема, али можемо навести да су разлози за изазивање напада увек слични, а то су моћ, жеља за управљањем, и наравно новац. Да ли је ова акција била у складу са међународним правом говори нам и то да је председавајући Уједињених нација поднео оставку одбивши да подржи инвазију. Наравно, све ово, НАТО и Сједињене државе раде под маском демократије. Уколико све наведено није довољно за стварање слике последица које је Ирак имао, поменућемо велики број жртава и још већи број избеглица. Блиски исток је до данас на свим пољима, постао тотално разорена и уништена територија, и тај процес разарања, неоколонијализма, траје и даље. Ово је само један од бројних примера кроз који можемо да сагледамо функцију НАТО пакта као ефикасног оружја америчке политике које не мари за људске животе.

Закључак

Ако се вратимо на питања са почетка, схватићемо колико је НАТО далеко отишао. Далеко у смислу кршења основних људских права, манипулације, ширења квантитативно, и ширења утицајно у односу на друге, мање земље. Нажалост све више се показује да живимо у свету где велики и јаки одређују политику сваке мање земље. Где велики под паролом хуманости и људских права посредно управљају малим државама и одређују њихову судбину. Где се званично велича сувереност у правном поретку, а незванично, суверених је мало.

За крај: деловање НАТО пакта са свим извршеним интервенцијама, нападима, упадима, бомбардовањима, од почетка деведесетих година двадесетог века до данас, оценила бих, пре свега, неморалним. Затим немарним, себичним, субјективним, пристрасним и злочиначким. Као и низ примера интервенција, тако би и низ придева уз НАТО пакт, који данас ремети међунационалне односе, могао да буде дуг.