Њемачка геополитика на раскршћу

Њемачка тражи излаз из ћорсокака у који су је довели глобалисти и Бајденова политика.

 

Дугорочно гледано, иако је формално успостављање Њемачке као националне државе релативно недавно завршено, њени претходници и претходни ентитети су вјековима играли значајну улогу у европским пословима. У бици код Теутобуршке шуме, коалиција германских племена разбила је римске легионаре, разбијајући наде царства да ће освојити Њемачку и проширити се на сјеверну Европу, што је импресивна побједа с обзиром на асиметрију моћи.

 

Вјековима касније, Свето римско царство – под вођством њемачких владара који су били насљедници Карла Великог – било је најмоћнија западноевропска држава средњег вијека. У Леденој бици, сукобу који је наговијестио Наполеонове и нацистичке походе на освајање руских земаља, Тевтонски витезови су напали Новгородску републику (држава православних Словена), али је тај покушај одбио руски кнез Александар Невски, државник чије насљеђе још увијек поштују савремени Руси.

 

У 19. вијеку, легендарни Ото фон Бизмарк је предсједавао стварањем уједињене Њемачке кроз смјелу комбинацију чврсте моћи и дипломатске вјештине. Њемачка држава постала је озлоглашена по свом активном учешћу у смртоносној игри европске политике моћи, опасном подухвату који је захтијевао свјетску мудрост у смислу прагматичног државотворства, снажне политичке одлучности и материјалне способности да се одупре моћним и богатим ривалима. Паралелно, неортодоксне теорије националистичког економисте Фридриха Листа инспирисале су њемачку индустријализацију као пут ка просперитету и националној снази. На крају, успон Њемачке као силе на коју треба рачунати, одредиће ток историје у наредном вијеку, што ће резултирати тектонским геополитичким помјерањима и обилним крвопролићем.

 

Разумијрвање проблематичне прошлости Њемачке

 

У мултиполарном окружењу у којем су владали међусобно неповјерење и непријатељство, Британија је видјела брзи успон Њемачке као пријетњу, посебно имајући у виду да би њемачка снага и ревизионистички програми могли да поремете успостављени статус кво (тј. Pak Britannica). Ове реалности су довеле до Првог свјетског рата, у коме је Њемачка поражена. Штавише, посљедице ове конфронтације довеле су до колапса већине европских империја и прекрајале мапу континента. Међутим, главне противрјечности нису разријешене, па је освета била питање времена. У каснијој Вајмарској ери, токсична комбинација народног незадовољства и обесправљености, политичке поларизације, реваншистичких осјећања, идеолошког екстремизма, економских тешкоћа, друштвених агитација и широко распрострањеног финансијског преокрета створила је атмосферу коју је Нацистичка партија искористила да оркестрира освајање власти са најпогубнијим посљедицама. Под владавином Адолфа Хитлера, нацистичка Њемачка је водила агресивну спољну политику и, тражећи да оствари своје империјалне снове о свјетској доминацији, покренула је освајачку кампању. У раној фази Другог свјетског рата, Трећи рајх је желио да нокаутира Француску и Британију како би поравнао старе рачуне и ослободио се могућих ривала, али су на крају његове најважније амбиције лежале на Истоку. Хитлерови стратези су хтјели да униште Совјетски Савез како би повећали Lebensraum њемачке државе, контролисали плодне земље Украјине и Западне Русије (чернозем) како би постигли самодовољност храном и заузели нафтна поља Каспијског мора, за гориво њемачке ратне машинерије. Војна сила, геноцид, насиље и масовна глад били су алати за постизање ових циљева.

 

Године 1940. чинило се да би нацистичка Њемачка могла побиједити. Међутим, пораз Вермахта у судбоносној бици за Стаљинград био је прекретница. Њемачке трупе никада нису успјеле да се опораве од таквог пораза и ток догађаја се преокренуо. Савезници су поразили Њемачку, а уништење Трећег рајха најавило је успон САД-а и СССР-а као суперсила у биполарном односу снага. Њемачка је била окупирана и подијељена на дјелове. Важно је напоменути да је послератна Њемачка практично престала да постоји. Моргентауов план – који је замислио Хенри Моргентау млађи, амерички министар финансија – предложио је демилитаризацију Њемачке, пресељење локалног становништва, територијално распарчавање и елиминацију њемачког индустријског потенцијала, како би привреда земље преузела пољопривредни профил.

 

Иако је план у почетку добио извјесну подршку, Њемачка је избјегла тај метак пошто је Вашингтон закључио да би просперитетна, реиндустријализована и јака Западна Њемачка била далеко кориснија као штит — а можда чак и потенцијално врх копља — против совјетског блока.

 

У том погледу, стварање НАТО-а је такође била важна прекретница. Како је тврдио лорд Хејстинг Исмеј, први генерални секретар трансатлантске војне алијансе, његов циљ је био да држи „Русе подаље од Европе, Американце у Европи и Њемце под контролом“. Ипак, упркос свој својој потчињености, Западна Њемачка је учинила све што је могла. На крају крајева, није морала да троши на одбрану, пошто су трошкове углавном покривали Американци, па је могла да усмјери ресурсе на оживљавање домаће индустрије. Исто тако, Њемци су имали користи од доступности средстава које су обезбиједиле САД, приступа западним потрошачким тржиштима и могућности да слободно учествују у међународној трговини, што је услуга коју је пружала америчка морнарица. Међутим, било би погрешно тврдити да је Њемачка током друге половине 20. вијека била чврсто атлантистичка држава. Схвативши да би, ако би избили сукоби између Американаца и Совјета, она могла бити буквално уништена или нешто још горе, она се такође ослањала на Остполитик да стимулише детант против блока предвођеног Москвом. Заузврат, Источна Њемачка је била совјетски сателит, али је била једна од најпросперитетнијих и највише индустријализованих држава Варшавског пакта (животни стандард у ДДР-у је био чак и виши него у самом СССР-у), и имала је немилосрдну обавјештајну службу . Другим ријечима, обје њемачке државе су биле довољно значајне за своје блокове, иако су остале под влашћу страних држава.

 

Занимљиво је да историјска анализа показује да су се стратешки ставови Њемачке у различитим степенима колебали између оријентације на запад и Drang nach Osten („притисак на исток“). Међутим, ово није недосљедност. Напротив, како тврди амерички писац Роберт Каплан, ова очигледна контрадикција је одраз геополитичког стања земље у транзиционој зони између Картланда и обале. Сходно томе, западни дио Њемачке – углавном католички – има индустријски профил и меркантилни начин размишљања, а такође се придржава космополитског атлантистичког погледа на свијет. Насупрот томе, источна половина Њемачке, која отприлике одговара историјској Пруској, има дугу историју националистичких осјећања и спартанских врлина. Регион је такође познат по војним традицијама и борилачком духу још из времена Фридриха Великог. Можда су Њемци до сада успијевали да комбинују оба ова аспекта у складу са промјенљивим околностима. Међутим, може се предвидјети да ће помирење супротних геополитичких опредељења у ери када се руски бехемот сукобљава у многим областима са америчким блоком који предводи левијатан бити тешко. Не постоји лак начин да Берлин мајсторски балансира суочен са великом системском кризом која ће вјероватно редефинисати европску безбједносну архитектуру.

 

 

Поново уједињена Њемачка као камен темељац ЕУ

 

У посљедњој деценији 20. вијека, поновно уједињење Њемачке изазвало је стратешку забринутост која није била сасвим неоснована. Познато је да заправо и Маргарет Тачер и Франсоа Митеран нису жељели да поздраве оно што су вјероватно видјели иза кулиса као неку врсту Аншлуса 2.0, па су чак покушали да се приближе совјетском премијеру Михаилу Горбачову да то спријече. Штавише, амерички реалиста Џон Миршајмер је 1990. примијетио да ће одлучна Њемачка вјероватно настојати да набави сопствено нуклеарно оружје у стратешком окружењу у којем би колапс биполарности створио еру невоља и појачане тензије између ривалских сила. Деведесетих година прошлог вијека амерички милијардер Џорџ Сорош, ватрени присталица атлантизма, изразио је бојазан од трансформације уједињене Њемачке у велику силу чији би утицај могао да покрије већи дио источне Европе као њен лебенсраум, и чак је директно радио на поткопавању њемачке марке.

 

Међутим, како Стивен Сабо убјрдљиво тврди, Њемачка је током постојања Бундесрепублике могла да се поново створи као жива геоекономска сила. Њена национална снага није била подржана конвенционалним војним капацитетима или оружјем за масовно уништење, већ стратешком политиком комерцијалног реализма која је искоришћавала њемачку индустријску снагу и њене различите компаративне предности. На крају крајева, с обзиром на продуктивност њемачке привреде, требало је да обезбједи потрошачка тржишта на која би њена произведена роба могла да се извози. Заузврат, такође је био потребан поуздан приступ енергији и сировинама.

 

То је урађено кроз обострано корисну сарадњу, трговину и пројекцију утицаја кроз нетрадиционалне векторе, као што је ширење интереса њемачког приватног бизниса.

 

Није изненађујуће да се њемачка држава позиционирала као камен темељац Европске уније, иако је блок укључивао и друге снажне државе као што су Француска, Италија и, донедавно, Велика Британија.

Њемачка је постигла меркантилним средствима оно што раније није могла постићи чистом принудом. Проширење ЕУ довело је до формирања економског блока чији територијални обим превазилази Свето римско царство (њемачке навије, прим. прев. ) Под њемачким вођством, процес европских интеграција је напредовао до те мјере да ЕУ дијели не само заједнички економски простор, већ и заједничку валуту, која је, у ствари, ребрендирана верзија њемачке марке.

Међутим, ЕУ није наднационална конфедерација са јединственом политичком структуром моћи. То је структура чији су чланови суверене националне државе, па стога постоје асиметрије, неравнотеже, дивергентни интереси и подјеле. На примјер, нема проблема да се конкурентном њемачком робом високе класе – као што су луксузни аутомобили – тргује на међународним тржиштима преко валуте са високим курсом, јер се купује због свог изванредног квалитета и додатне вриједности, а не зато што су јефтини... Исто се не може рећи за примарне производе које извозе мање развијене чланице ЕУ. Заиста, њемачка доминација у ЕУ често је љутила друге земље, посебно од глобалне финансијске кризе 2008. године, економског пада који је доживјело неколико медитеранских чланица ЕУ и оштрог приступа Берлина кризи државног дуга Грчке.

 

Проблеми са навигацијом

 

Као резултат специјалне војне операције у Украјини, Њемачка се нашла у веома незгодној и непријатној позицији. После ове кризе, у којој је глобална равнотежа снага у питању, критичне рањивости Берлина су разоткривене и експлоатисане. Прво, пошто је Њемачка практично ставила своју одбрану и националну безбједност под амерички нуклеарни кишобран још од Хладног рата, она не може аутономно да се бави безбједносним питањима у свом региону. Стога, Њемци немају другог избора него да слиједе стратешки план Вашингтона, чак и ако то значи да се неки од њемачких националних интереса игноришу. С друге стране, пошто тевтонска нација није самодовољна у области енергетике, њемачка индустрија у великој мјери зависи од руских снабдјевања природним гасом. Сходно томе, спољна политика Берлина не може себи да дозволи да се отуђи од Москве, вољела то или не. Остаје да се види да ли се ове противрјечности могу помирити у тренутној атмосфери.

 

И Американци и Руси су свакако свјесни компромисног става Њемачке.

Треба запамтити да је у складу са геополитичким размишљањима англо-америчких аутора (како класичних тако и савремених) неопходно спријечити развој руско-немачког партнерства.

Комбинација руског оружја, радне снаге и природних ресурса са њемачким богатством и технологијом има потенцијал да промијени глобалну равнотежу снага, контролише такозвано евроазијско „срце“ и чак изазове моћ поморских сила из региона познатог као „спољни полумјесец“.

 

Значајно је да пензионисани високи њемачки официр Јохен Шолц тврди да је један од кључних фактора америчке спољне политике према Европи била жеља да се избјегне настанак осовине сарадње Берлин-Москва. Стога, изазивање америчких преокрета и геополитичких тензија у Источној Европи и неким државама постсовјетског простора може се схватити као намјерни напор да се елиминишу потенцијални мостови који би могли да помогну у јачању веза између Русије и Њемачке. Ако је ова хипотеза тачна, онда текући сукоб у Украјини пружа Американцима прилику да искористе да поткопају изгледе за руско-њемачку сарадњу.

 

Штавише, покојни Збигњев Бжежински, бивши савјетник за националну безбједност Картерове администрације и геополитичар, објаснио је да су Њемачку послије пораза у Другом свјетском рату у суштини кооптирали Американци као млађи партнер. Заиста, стално присуство америчких трупа и стратешких војних објеката као што је ваздухопловна база Рамштајн је снажан подсјетник на подређени статус Њемачке САД. Такође је значајно – али није изненађујуће – да је на основу открића Едварда Сноудена, бивша канцеларка Ангела Меркел била под директном присмотром НСА. Иако овај инцидент заслужује истрагу, из политичких разлога ништа се није могло учинити по том питању. Другим ријечима, њемачки суверенитет је у извјесној мјери угрожен овом асиметријом.

 

С друге стране, Руси су исправно идентификовали Њемачку као кичму и мотор ЕУ. Због тога су потрошили много средстава, времена и труда да Њемачку избаце из геополитичке орбите САД. Са руске тачке гледишта, без Њемачке не може бити смисленог трансатлантског консензуса, а Москва истовремено сматра да Њемачка нема довољно капацитета да самостално контролише већи дио Европе – гвозденом песницом ако је потребно – као регионални хегемон. Дакле, развијајући инфраструктурне пројекте (мреже цјевовода) за снабдјевање значајних количина руске енергије њемачком потрошачком тржишту, Кремљ обезбјеђује да Берлин не заузме конфронтациону позицију према Русији. Такве залихе нису само извор тешког новца, већ и стратешки и политички инструмент утицаја.

Пријетећи поремећајима, Кремљ би могао да повуче окидач да уништи њемачку економију. На примјер, недавно оштро смањење снабдјевања Гаспрома преко Сјеверног тока званично је приписано разлозима одржавања, али пошто се за санкције Запада окривљују наводне техничке потешкоће у обнављању пуног капацитета, ово је највјероватније очигледна политичка демонстрација како енергетски токови могу да се користе као оружје.

Ако Њемци више не желе да буду таоци свог ослањања на руска фосилна горива, они немају слатку алтернативу у кратком року: све што могу да ураде је или да се ослоне на угаљ или оживљавање нуклеарне енергије, или да буду свједоци потпуног колапса свог индустријског потенцијала. Осим тога, Руси су схватили да, пошто њемачким интелектуалним свијетом у великој мјери доминира поглед на свијет заснован на либералном интернационализму, па чак и на постмодерним идеологијама, општи недостатак оштроумности у погледу макијавелистичког државотворства и неспремност за борбу представља слабост која се може да се стратешки искористи да се надмудре Њемци на немилосрдној реалполитичкој шаховској табли.

 

Коначно, док је понашање геополитичких сила у великој мјери детерминисано безличним факторима, треба имати на уму да је и сам Владимир Путин, још од својих дана у КГБ-у у Дрездену на крају Хладног рата, дубоко свјестан важности Њемачке за руске националне интересе.

 

До сада у Њемачкој постоји амбивалентан однос према Русији. Они који се држе милитантног атлантизма оштро су непријатељски расположени према Русији. На примјер, политичари као што је њемачка министарка спољних послова Аналена Бербок и специјализовани коментатори као што је Флоренс Гоб очигледно мрзе Русију и све оно за шта се она залаже. Насупрот томе, реалисти вјерују да је непријатељство према Русији неразуман начин дјеловања. На примјер, прошлог јануара, вицеадмирал Каи-Ахим Шонбах је рекао да Русију треба поштовати као силу са којом треба рачунати и да се чињенице на терену као што је преузимање Крима не могу преокренути. Коментари су били толико контроверзни да није имао избора него да поднесе оставку.

 

Још један развој догађаја који треба узети у обзир је да Кина види Њемачку као кључну државу за своје амбициозне дугорочне геоекономске планове. Захваљујући својој логистичкој инфраструктури, Њемачка је платформа за приступ већини европских тржишта. Поред тога, напредни профил њемачке привреде чини је атрактивним партнером за Пекинг. Ово објашњава стварање теретних жељезница као копнених коридора за промовисање економске међусобне везе између Кине и Европе у оквиру Иницијативе Појас и пут. Штавише, Кина је један од највећих њемачких трговинских партнера и за извоз и за увоз, а Њемачка је такође пуноправна чланица Азијске инфраструктурне инвестиционе банке (АИИБ), развојне банке коју води Пекинг, која је највећи мултилатерални институционални пројекат икада или покренут од стране средњег царства. Поред тога, имајући у виду врхунско знање Њемачке и престиж свјетске класе у области финансија и банкарства, као и интересовање Кине да развије своју пројекцију финансијског сектора и убрза процес интернационализације јуана, постоје знаци новонастале кинеско-њемачке финансијске сарадње. Званичници Дојче Бундесбанк, њемачке централне банке, рекли су да су спремни да допуне своје девизне резерве средствима у кинеским јуанима. На овај начин Кина пружа Њемачкој драгоцјену прилику за диверсификацију партнерстава и проширење пословних могућности за еемачке компаније. Примјетно је да кинеска спољна политика није ревизионистичка када је у питању Европа; сфере утицаја обје земље се не преклапају, а Кина је предалеко да би угрозила националну безбједност Њемачке.

 

Без сумње, Кина је главни амерички стратешки конкурент, али није у националном интересу Њемачке да аутоматски копира ривалство Вашингтона.

 

Штавише, Њемачка се суочава са друштвеним проблемима, као што је пад наталитета, који представљају изазове. Са стопом наталитета од 1.607 по жени 2022. године, Њемачка је већ испод нивоа замјене – што је реалност која баца разумну сумњу на њену дугорочну одрживост као водеће силе – а апсорпција и асимилација имиграната не иде тако глатко како се очекивало.

Као резултат тога, дошло је до истовременог пораста милитантног исламизма и тврдокорних националистичких снага у Њемачкој. Ове унутрашње противрјечности неће ускоро нестати. Штавише, суочени са економским потешкоћама, њихова снага ће се вјероватно повећати. Осим тога, Берлин мора узети у обзир растући утицај Турске као кандидата за велике силе са амбициозном неоосманском агендом.

На примјер, још 2017. године, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган позвао је турске имигранте у Њемачкој да гласају против Меркелове и традиционалних мејнстрим партија на националним изборима јер наводно представљају „непријатеље турске државе“, што је еклатантан чин мијешања који је разбијеснио њемачке политичаре.

 

Иако ситуација није ескалирала, овај инцидент показује да кроз отворену мобилизацију заједница дијаспоре стране државе могу бар покушати да обликују њемачку политику према сопственим преференцијама.

 

Завршне напомене

Укратко, Њемци су пред тешком дилемом. Они не могу да поврате своју стратешку независност од Сједињених Држава јер немају своје аутономне снаге нуклеарног одвраћања, као ни моћне војне снаге. Исто тако, ослобађање од руских залиха енергије биће проблематично, а потенцијалне замјене су несавршене, скупе и дјелимичне. Наравно, Њемачка је индустријска сила, па ако жели, има све што је потребно да развије програм нуклеарног наоружања, снажнију војску и разноврснију енергетску инфраструктуру. Међутим, рат у Украјини и његови ударни таласи буквално убрзавају ток историје, а Њемцима је остало мало времена.

На примјер, Велика Британија промовише идеју о стварању новог безбједносног савеза европских држава које имају три заједничка именитеља: жестоко противљење Русији, снажну атлантистичку стратешку оријентацију и неповјерење према Немачкој.

 

Одлуке се морају доносити, мора се суочавати са изазовима и, на овај или онај начин, треба платити. Берлин треба да процијени ситуацију и мудро одигра своје карте. Ако превлада инерцијална путања, могућа је катастрофа слична вајмарској. Сада када се историја вратила, Њемачка може имати или америчку гаранцију безбједности или удобност богате индустријализоване привреде; али она више не може да ужива обоје истовремено. Таква погодност се више не може узимати здраво за готово. У ствари, статус кво који је донедавно био користан Њемцима је нестао, а постојећа партнерства неће помоћи. Пошто превелика зависност од других може да се обори, Њемци ће сада бити практично сами. Стога би најбољи потез за Берлин био да преузме независнију, активнију и асертивнију улогу на свјетској сцени, у складу са пуном тежином своје националне моћи. У супротном, биће заборављен, јер ће његову судбину одредити спољни актери. Бити препуштен на милост и немилост је очигледно опасно за сваку разумну државу, посебно у тешким временима. Стога ће Њемци вјероватно ускоро доживјети грубо буђење, чије ће последице осјећати генерације које долазе.

Вријеме тече.

 

* Рођен у Мексику, Хосе Мигел Алонсо-Трабанко је професионалац за међународне односе који је магистрирао националну безбједност и стратешку обавјештајну делатност. Има искуство као аналитичар, истраживач, извршни савјетник, консултант, професор, предавач и аутор академских радова. Тренутно је на докторским студијама из области одбране и безбједности на Универзитету Масеи, Нови Зеланд. Његове области стручности обухватају геополитику, безбједност, управљање државом, природу националне моћи, међународно ривалство, сукобе, хегемонију, велику стратегију, нове арене стратешког надметања и све већи значај финансијских и монетарних послова за геополитичку реалност у 21. вијеку.

 

(Извор: geopoliticalmonitor)