Брак као стратегија српске средњевековне државе

Увод

О браку српских владара нема много књига и научних радова. У оскудној литератури посебно недостаје бављење овом темом, на један специфичан начин и из једног специфичног угла. Мало је оних који су о овој теми писали са становишта које ћу овде представити. Желела бих да, на већ поменути начин, ову тему представим са другачије тачке гледишта. Не са тачке гледишта на брак кроз: љубав, децу, породицу, већ са гледишта на брак као политичку компоненту, у политичкој сфери деловања, склапања, утицаја и политичке користи. Циљ ми је да брачне споразуме средњовековне Србије сместим на место које у историографији имају војска, године, битке, личности и тако даље.

Положај средњовековне Србије

Као значајан темељ овог рада, представила бих и важан геополитички контекст у коме се средњовековна Србија налазила. Сматрам да је од великог значаја схватити положај и моћ царстава која су Србију окруживала, јер је управо од њих зависио положај и деловање сâме Србије. Највећи утицај на Србију у овом периоду имала је моћна Византија; утицај је био условљен, пре свега, истом православном вером која је чинила темељ њихових односа. Увек је прихватљивије за народ, а тим лакше за сâмог владара, уколико је савезник државе моћно царство исте вере као и та држава. Стога су савези са Византијом и Бугарском као православним земљама, имали бољи темељ и самим тим били чешћи, што не значи да других није било.

Са севера је Србију притискала Угарска, као и њена јака и строго католичка вера, што је Србији ретко кад доносило нешто што нису непријатељски односи – из овога можемо закључити колико је вера била значајна и утицајна.  Са запада се, поред српске земље Босне, са којом српска држава није имала значајнијих брачних савеза, налазила и много важнија и утицајнија Млетачка републиика. Млетачка република уздиже се на виши ниво на светској позорници сила падом Цариграда 1204. године - видећемо како су у односу на њено уздизање реаговали наши владари. На истоку је била Бугарска, која после пада Цариграда такође јача. У бугарско-српским односима било је највише различитих потеза, њу можемо описати као суседа на сталној релацији пријатељ-непријатељ. Касније Византију замењује ново, моћније, Османско царство, које српској држави доноси нове прилике, и један дуг период ропства, са чијом појавом, долази крај средњовековне Србије и онога што је била.

Пресек историјских прилика у доба Стефана Првовенчаног

Шта је утицало да Стефан Немања за свог наследника изабере Стефана Немањића Првовенчаног, а не свог најстаријег сина Вукана, како је то обичајно право прописивало? Прва жена Стефана Првовенчаног, удата за њега док још није ступио на престо, била је Евдокија (Јевдокија), ћерка византијског цара Алексија III Анђела.  Како Стефан Немања у свом најстаријем сину није видео наследника, што због његове везе са женом пореклом са Запада, која је на њега имала велики утицај, што због сâме његове личности, Немања престо оставља свој средњем сину Стефану Првовенчаном, који је својом женидбом створио темељ за јаку и чврсту владавину и добио чувара леђа на истоку (Византију). Важно је имати на уму оно што је, претпостављамо, Немања имао када је престо остављао Стефану Немањићу, а то је политичка превласт Истока над Западом у том периоду. Стефанова женидба је за тек оформљену српску државу под династијом Немањића била веза од пресудног значаја. Србија, Стефановим доласком на престо, добија јаког политичког савезника, обезбеђен браком. Овај брак је, поред тога, био и чин измирења између за време Стефана Немање, сукобљене Византије и Србије.  Према речима Руже Ћук, после раскида овог брака Стефан губи ослонац у Византијском царству, које је слабило, и окреће се папству.

Следећа Стефанова жена Ана Дандоло, била је унука млетачког дужда Енрика Дандола. Стефан и Ана у брак ступају 1217. године. Да би се спољнополитичка ситуација боље разумела, неопходно је у овом тренутку споменути положај Бугарске. Бугарска је за време Калојана (1197-1207.) била у успону, услед његових реформи царства које за нас нису посебно важне, Бугарска постаје веома утицајна држава на Балкану, што је пак, за нас, као њеног првог суседа, важније. Због ранијих прилика на овом подручју, Византија је постала велики бугарски непријатељ, и стварајући себи све више непријатеља, међу којима су сада била велика царства попут бугарског, прилично слабила. Уследили су Крсташки ратови и пад Цариграда 1204. године. Статус Бугарске се - слабљењем њеног непријатеља Византије - побољшава, и она се на политичкој карти Балкана још више уздиже. Са друге стране, ствара се простор за јачање још неких држава - Млетачка република постала је велика поморска сила, што је свакако допринело њеном политичком јачању. Сви ови успони и падови великих царстава дешавају се у првој деценији 13. века, повезујући ова дешавања са другим Стефановим браком и годином кад је склопљен, можемо закључити у којој мери се Стефан ослањао на велике силе, и на који начин је склапао та савезништва. Такође је нови пријатељ Србије, Енрик Дандоло, постао нови непријатељ Византије који је желео њен слом.

Са сигурношћу можемо рећи да је овим спољнополитичким приликама био условљен брак између Ане Дандоло и Стефана Првовенчаног. Као и, самим тим, Стефаново окретање западу, баш у годинама када је Византија била у паду. Наравно, то окретање било је исказано првенствено тим  браком. Овај брак није одговарао само Србији, већ и другој страни, Млетачкој републици. Како је Србија земља која географски стоји између истока и запада, у том тренутку Бугарске и Млетачке републике, Млецима је била потребна њена наклоност, управо због јачања Бугарске после пада њеног великог непријатеља, Византије. Објаснивши спољнополитичке прилике у источној Европи, и повезивајући их са приликама у Србији, овак брак добија на значају.

Антић, Рајић и Ћоровић, сматрају да је, Стефан 1217., од римског папе Хонорија III добио круну, што је прихватљива теорија када сагледамо политичке прилике у којима се Србија налазила тада. Владимир Ћоровић пише да је: ''Стефан извео крупан преокрет у својој политици, а омогућила му га је свакако брачна веза са Аном Дандоло(...)''. Пресек прилика у доба Стефана Немањића, првог српског краља, завршила бих речима Руже Ћук: ''Тај брак Стефана Немањића као и онај претходни са византијском принцезом Еводкијом, имао је чисто политички карактер (...)''.

Политика Србије у доба краља Уроша Првог и његових синова

Урош је био трећи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло. Прилике на Балканском полуострву у време Урошеве владавине по речима Антића ''усталиле'' су се. Што би значило да је свака држава већ одређени низ година имала устаљене границе и савезништва. Међутим, миру пркосе промене које Урош доноси. Антић наводи да је Урош ушао у савез са Епиром, који се борио против Никејског царства за обнову Византије. Ушавши у овај савез, Србија се проширује на југу. Док се Угарска ширила са севера и Србија је из тог правца трпела притисак. Урошева жена била је Јелена Анжујска, потомак цара Исака Другог и Роберта Гвискарда, рођака Карла Првог Напуљског. Рајић, пак, Јелену назива само 'Јелена Францускиња', остављајући утисак као да је њена припадност народу  њен главни епитет. Свакако да је утисак који је Рајић оставио, имао добру основу. Јелена, и њено порекло, одиграли су кључну улогу у спољној политици Србије, управо та 'Францускиња', донела је Србији нове савезе.

Као што је већ назначено, Србији је било неопходно ослобађање од притиска Угарске, који је јачао. Када је 1286. године Урош поражен и заточен у рату са Угарским краљем Белом Четвртим, он одлучује да склопи брачни савез који би га избавио из ропства. Урош је склопио брак између његовог сина Драгутина и угарске принцезе Каталине. Међутим, како нам Антић и Рајић објашњавају, Урош добија неочекивани ударац од сина. Наиме, Драгутин, потпомогнут угарским трупама и са пуном подршком свог угарског таста, у бици код Гацка 1276. године, поразио је свог оца и сео на престо. Поставља се питање, да ли би Драгутин икада дошао на престо, и каква би политика Србије била, да Урош није склопио угарски брак за сина? Такође, важна чињеница је и порекло Драгутинове мајке (Јелене Анжујске, Рајићеве 'Францускиње'), које је омогућило добре односе са анжујским владарима јужне Италије. Драгутин је те односе добро користио и у њима имао стуб заштите и подршке у свргавању оца са престола.

Брачни уговор Владислава и Констанце

Увидевши снагу родбинских и брачних веза, које су неминовно њега довеле на престо, Драгутин одлучује да превласт обезбеди браком који склапа за свог сина. Превласт му је била потребна, овог пута не над већ пораженим оцем, него над братом Милутином са којим је запао у сукоб око престола.

По речима Руже Ћук, Милутин је стратешки био окренут Византији, и желео је проширења ка истоку.  У почетку у добрим односима, а касније јачањем Милутина, браћа су се  удаљавала, а њихови интереси су се разилазили. Драгутин склапа брак који му је донео значајне политичке поене. То је био брак између његовог сина Владислава и нећаке угарског краља Андрије III Млечића, Млечанке, Констанце Морозини. Занимљива чињеница коју Ћук наводи јесте ко је склопио овај брак: ''Брачни уговор су склопили у Венецији посланици краља Драгутина, краљице Каталине и Владислава, епископ Босански Василије (...)''. Управо из тога можемо видети да младожења и млада, склапању брака нису чак ни присуствовали.

Склопивши овај брак Драгутин и његов син Владислав директно су склопили савез са Угарском. Са друге стране, Милутин је јачао неке друге везе у складу са његовим интересима. Била му је потребна веза са Византијом, па је одлучио да то уради на исти начин као и његов брат. Милутин је склопио брак са византијском принцезом, или како Рајић каже, ћерком грчког цара, Симонидом. Ћук наводи да је овај брак ставио тачку на мировне преговоре Србије и Византије који су трајали две године. Са друге стране, Максимовић сматра да је он довео до коначног раскида између два брата. Интереси једног и другог нису се поклапали, а брачним везама обојице са женама из два велика суседна царства, добили су подељену Србију. Приказаним односима међу браћом, и начином којим су долазили до превласти и трона, дати су примери оконости у којима је брак био јако оружје. Овде су представљене и околности у којима су представници племства користили брак, не само у спољнополитичке сврхе, већ као Милутин и Драгутин, и за  превласт унутар сâме државе.

Душан Силни и његова стратегија

Многи попут Антића и Ћук сматрају да је Душан по доласку на власт имао одређену стратегију. Наиме, требало је да, првенствено сачува трон, ојача царство и војску, заврши све припреме и тек онда изврши велику офанзиву. Жеље су му биле усмерене ка истоку и територијама некадашње Византије. Одмах по преузимању власти, нашао је начин како да буде у миру са својим јаким суседом Бугарском. Оженио је сестру бугарског цара Јелену и тако постао царев пријатељ, а тиме добио мир који је желео.

Оно што Душана ремети у његовим плановима за проширење су неочекиване промене у Византији. Душан је раскинуо везе са Јованом Кантакузином, које су до тада биле чврсте и које су му давале потпору у Византији која му је била потребна. Одлучио је да се окрене цариградској влади, чији је Кантакузин био непријатељ. Да би се ова веза са цариградском владом учврстила, Душан склапа брак између свог сина Уроша и сестре византијског цара Јована V Палеолога. То је био идеалан и логичан, политички мотивисан споразум директно уперен против Кантакузина.

Лазар Хребељановић – брак, круна, лоза

Заједно са лозом Немањића, Српско царство престаје да постоји. Рајић у својој Историји наводи један брак око ког би могла да се води дискусија да ли је стратешки и промишљено склопљен. После слома Немањића, у Србији веома утицајан постаје кнез Лазар Хребељановић. Велики војсковођа и  пријатељ Цара Душана. Рајић наводи да је сâм Душан дозволио његов брак са Милицом. Лазар се, пошто је Милица пореклом из лозе Немањића, ослањао на то. Временом је, уз све своје подвиге и многе поене, уз помоћ жене из некадашње владајуће династије, присвојио себи царску круну коју је признао, како наводи Рајић, чак и Цариград.

Благојевић описује Милицу као доброг владара, пуних 16 година после Лазареве смрти. Тај статус задржава чак и након пунолетства њеног сина, и предавања престола њему. Даље наводи многе мировне преговоре са султаном Бајазитом, на које је Милица ишла, и који су били политички веома успешни за  Србију. У право ропство, Благојевић сматра, Србија пада тек после Миличине смрти. Њу, на један другачији начин, свакако можемо сврстати међу личности чији су бракови, поред тога што су им омогућавали позицију и утицај, донели добро Србији – Милица је политичким деловањем после смрти свог мужа, у приликама које су је у много чему ограничавале, јер је српска држава слабила доносила добро Србији. За ово истраживање преговори на које је Милица ишла нису важни из чисто политичке перспективе, већ то што су били прожети браковима и удајом Миличиних кћери за турске султане. То је касније, са јачањем османске, а слабљењем српске државе постао обичај, стратегија и начин како да српски владар добије оно што жели. Многе српске принцезе одлазиле су из својих домова, у османске хареме, и тиме Србији доносиле мир на одређено време или друге повластице. Ту традицију склапања бракова која се прилично разликује од стратегије коју су Немањићи имали, Милица је започела, а они после ње прихватили и наставили. Српска средњовековна држава јачањем Османског царства престаје да постоји.

Закључак

Овим кратким истраживањем сам покушала да објасним и аргументима поткрепим почетну тезу – истраживање брака и геополитички значај институције брака у појединим периодима и приликама у којима се српска средњовековна држава налазила. Окружена јаким царствима, чија је снага утицала на њу сâму, Србија је свој положај и сигурност морала да обезбеди јаким савезима са неким од царстава. У сваком периоду, како се мењала политика и положај тих царстава, упоредо се мењала и српска политика. Не умањујући и са поштовањем гледајући на остале чиниоце и оружја српске средњовековне државе, који су јој обезбедили место великог царства са Душаном на челу, међу све те политичке чиниоце, сврстала бих и брачне везе. Да бих знала да ли сам успела, читаоца бих замолила да овај текст прочита поново, и да уместо речи 'брак', употреби реч  'стратегија'. Да ли је нешто другачије?

Литература

• Владимир Ћоровић, 1997., Историја Срба, Арс Либри Београд, интернет издање, сајт посећен 13. маја https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html
• Др Чедомир Антић, 2013, Српска историја, Београд: Вукотић медиа
• Јован Рајић, 2003, Историја словенских народа, Златоусти Београд
• Љубомир Максимовић, 2013, Огледи о политичкој моћи у Византији, Београд: Српска књижевна задруга
• Милош Благојевић, 2004, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Завод за уџбенике и наставна средства
• Раде Михаљчић, 1989, Лазар Хребељановић,  Београдски издавачко-графички завод
• Редакција Магазина, Никола Гиљен и Јелена Мандић, 2012, ‘Ко су биле жене српских краљева и владара - српске принцезе, кнегиње, краљице и царице’, Башта Балкана, посећен 18. априла http://www.bastabalkana.com/2012/11/ko-su-bile-zene-srpskih-kraljeva-i-vladara-srpske-princeze-kneginje-kraljice-i-carice/
• Ружа Ћук, 1986, Србија и Венеција у 13. и 14. веку, Просвета