У сусрет Армагедону на Блиском истоку

На Блиском истоку се одвија прави рат. Након израелског терористичког напада употребом пејџера, мобилних телефона и сличних апарата, у јужном Либану почели су масовни ракетни напади и тепих бомбардовања. Израел је јасно одлучио да се од жртве претвори у крвника, започевши, после геноцида над становништвом Газе, геноцид над живљем Либана.

То неминовно значи укључивање у рат и других шиитских земаља и покрета: Сирије, Ирака, јеменских Хута, и, што је најважније, Ирана и – у следећој фази – сунитских држава. Израелу је очигледно потребан рат. Он делује у пуном обиму, немилосрдно, окрутно, „старозаветно“.

Овај судар никако не може бити локална појава. Ескалација је неизбежна, а не може се искључити употреба нуклеарног оружја, које Израел има, али које може имати и Иран. Наравно, овде је реч само о тактичком нуклеарном оружју или „прљавим“ бомбама, што у планетарном контексту није погубно, али ће то на најкатастрофалнији начин утицати на судбину региона.

Либански рат има неколико објашњења. Зауставимо се на два.

Мистика једног сукоба

Прво: циљеви Израела и есхатолошки контекст. Важно је разумети које циљеве има јеврејска држава. Наравно, Нетанјахуов екстремни радикализам може се сматрати последицом психолошке трауме након напада Хамаса на Израел и узимања талаца. Био је то терористички чин, али Израел није нашао ништа боље него да на терор одговори терором: на мали терор – великим, универзалним терором, уништавајући све, не штедећи никога.

Нико не оправдава акције Хамаса, али онда је почео геноцид. Хамасов терор су осудили сви, а израелски геноцид над становништвом Газе осудили су сви осим Колективног запада и његових сателита. Двоструки стандарди су у питању. Исто ће се десити и са Либаном. Запад покрива Израел, као што је случај и са нацистичком хунтом Зеленског. И нема разлога да се надамо промени ове позиције (поготово што је Трамп, иако очигледно презире Зеленског, непоколебљив присталица Израела).

Али шта Нетанјаху заиста покушава да постигне? Колективни стрес због Хамасових напада ни на који начин не разјашњава праве циљеве рата који се управо распламсава. Чињеница је да је позиција Израела уочи рата у Гази начелно била стабилна.

Палестинци славе уз уништени израелски тенк код ограде Појаса Газе источно од Кан Јуниса, 7. октобар 2023. (Фото: AP Photo/Hassan Eslaiah)

Главна претња је, у суштини, била демографска, будући да је израелско друштво у арапском мору само мало етно-религиозно острво, што остаје упркос високим наталитету не само међу ортодоксним Јеврејима („харедим“) већ и у секуларним породицама.

Све је то неупоредиво мање ако се Палестинцима [дају] две аутономије и самом Израелу дода и становништво суседних арапских земаља, које су етнички и верски сродне Палестинцима. У таквој ситуацији, било какво јачање позиције Израела у региону, а да не говоримо о колонизацији палестинских земаља од стране израелских досељеника, било би једноставно немогуће. Уз одржавање постојећег стања, Израел као држава Јевреја био би осуђен на нестанак након извесног времена, ако ни због чега другог, а оно због демографије.

Уз то, спровођење десничарског ционистичког пројекта „Великог Израела“ од мора до мора изгледало би потпуно незамисливо. Једноставно, нема ко да насели или развије ове територије у окружењу густо насељеног арапског становништва. Нетанјаху је онда започео војне операције у Гази и проширио их на територију јужног Либана.

Есхатолошки рат

У Гази смо већ видели како се открива прави циљ – истребљење Палестинаца уз истовремено уклањање оних који преживе ван граница Израела. Колико год језиво звучало, то има смисла кад је у питању Израел. Будући да не можемо довољно озбиљно да побољшамо сопствену демографију, остаје да уништимо становништво које својим постојањем и етно-религијским кодом омета реализацију есхатолошких пројеката.

Али, то би било непромишљено и неостварљиво да није било очекивања да ће се после одлучујућег продора догодити нешто изузетно. И овај изузетан догађај никако није „црни лабуд“ (догађај који се не може предвидети, изненадно збивање; прим. прев.) већ сасвим одређена појава – долазак Мошијаха.

Према јеврејским ставовима, пре доласка Мошијаха (према неким верзијама, тек после његовог доласка, што објашњава антиционистичке струје међу „харедим“, ортодоксним следбеницима јудаизма), Јевреји би требало да се масовно врате у Обећану земљу из расејања, да прогласе Јерусалим за престоницу, а затим да сруше џамију Ал Акса, другу најважнију светињу ислама, и на њеном месту саграде Трећи храм.

Тада ће доћи Мошијах и сви народи света ће му се клањати, пошто ће његова моћ бити апсолутна. То ће бити тренутак успостављања светске јеврејске империје, а Јевреји ће, као изабрани, владати народима „гвозденом палицом“.

Џамија Ал Акса у Јерусалиму (Фото: Wikimedia commons/Andrew Shiva/CC BY-SA 4.0)

Овакав је отприлике програм који отворено исповедају религиозни ционисти из Нетанјахуовог ужег круга – Итамар Бен-Гвир, Безалел Смотрич, као и њихови духовни узори, рабин Кук, Мајер Кахане и савремени рабин Дов Лиор. Геноцид над Палестинцима је по овом моделу „успутна штета“ због фундаменталне природе предстојећег догађаја.

Нетанјаху се ослања на ову групу. Изградња „Великог Израела“ и пратећи есхатолошки ратови добијају смисао управо у контексту услова за долазак Мошијаха. Није случајно што је Хамас свој терористички напад назвао „Поплавом Ал Акса“. Такође треба напоменути да је међу шиитима такав сценарио рушења џамије Ал Акса и почетка коначног рата са снагама Даџала (Антихриста) у Светој земљи опште место у свим есхатолошким хадисима (реч је о шиитском светом предању, прим. прир.).

Другим речима, Армагедон се распламсава на Блиском истоку у најбуквалнијем смислу – то је рат „последњег времена“. Овако то виде Нетанјаху и његово окружење, при чему шиити то схватају на потпуно исти начин, додуше из своје религијске перспективе.

Наравно, секуларни Израелци, који не верују ни у шта друго осим у монету звану шекел и индивидуални комфор, хитају да демонстрирају против сопствене владе. Такође, секуларни кругови шиитских земаља – пре свега привредници и омладина – не познају никакве есхатолошке хадисе. Али историју сада, као што видимо, не покрећу они, већ људи са појачаном свешћу о крају света и догађајима који га прате.

Геополитика сукоба

Друго објашњење за рат на Блиском истоку је геополитичко. Наше време пролази у сенци главне дилеме: униполарни свет, односно хегемонија Запада, не жели крај и покушава свим силама да се одбрани, а против њега се диже мултиполарни свет с новом снагом, чија свака цивилизација инсистира на пуном суверенитету, а самим тим и на независности од Колективног запада, што неминовно води у борбу против хегемоније.

Први фронт овог рата је Украјина, где нацистички режим Кијева, успостављен, опремљен и подржан од Колективног запада, води рат против нас, суверене Русије као православно-евроазијске цивилизације, једног од најважнијих полова мултиполарности будућег света и перјанице антихегемонистичке борбе. Запад се бори туђим рукама, али се спрема да се директно укључи у рат с Русијом.

У том контексту, Блиски исток је још једно бојиште рата униполарног против мултиполарног света. Ако су у очима Нетанјахуа и есхатолошких циониста Израел и судбина јеврејског народа нераскидиво повезани с Мошијахом и стоје у центру света, онда је за западне глобалисте сам Израел пуко оруђе у борби за одржавање планетарне хегемоније.

Достава америчке муниције Израелу, 13. октобар 2023. (Фото: AP Photos/Lolita Baldor)

Исламски свет, који одбацује либералне вредности, сматра се антагонистичком цивилизацијом. Тиме се и Колективни запад постепено увлачи у рат. Истовремено, управо су шиити идеолошка авангарда у исламској цивилизацији, па моћ Запада устаје пре свега против њих.

Уз помоћ Израела, Запад се нада да ће ударити на још један – исламски – пол мултиполарног света. У те сврхе Вашингтон сада ужурбано јача савезништво са својим вазалима међу сунитским земљама, пре свега са Уједињеним Арапским Емиратима. Тешко да у Мошијаха верују у Вашингтону (мада – ко зна?), али отварање фронта против исламске цивилизације, при чему се користе милитантни ционизам и великоизраелски пројекат – то је очигледан циљ глобалиста.

Тајвански чвор

Следи Тајван и сукоб с другим полом мултиполарног света – Кином. И опет ће се Колективни запад ослањати на регионалне посреднике – исти тај Тајван, Јапан, Јужну Кореју – и покушати да увуче Индију у своју коалицију.

Иако је Индија још један пол мултиполарности, да би спречио покрет Делхија ка антизападној деколонизацији и даљој суверенизацији, Запад је извео недавну обојену револуцију против проиндијске владе Бангладеша са шеиком Хасином на челу.

Очигледно је да се спремају и други фронтови истог рата – у Африци и Латинској Америци, као и у разним регионима исламског света.

Судбина светског поретка у настајању одлучиваће се на свим тим фронтоима: да ли ће Запад задржати своју хегемонију или ће мултиполарни свет постати реалност, а Запад у њему само једна од неколико цивилизација с правом гласа, али лишен статуса хегемона, па чак и лидера. Међутим, за сада смо у другој фази – на прагу великог рата на Блиском истоку.

Вежбе кинеске морнарице у близини вода Тајвана, 5. август 2022. (Фото: Lin Jian/Xinhua News Agency/Getty Images)

Пре него што смислимо како да приступимо другом фронту велике геополитичке прерасподеле света, морамо јасно разумети циљеве глобалних учесника у овом сукобу, а не градити непотребне илузије о мотивима главних сила на сцени.

Данас нам је потребан геополитички реализам, који смирено и уздржано узима у обзир све темељне чиниоце тешке ситуације у којој се ми – и цело човечанство – налазимо. Емоције се морају оставити по страни у корист хладне процене онога што се дешава, укључујући и оне димензије које нисмо навикли да узимамо у обзир у доба совјетског и либералног режима у Русији.

Раније се све објашњавало идеологијом, економијом, енергијом, борбом за ресурсе. Све то јесте и данас присутно, али дефинитивно није главно. Много су битнија разматрања есхатолошке, цивилизацијске и планетарно-геополитичке природе. Предуго смо следили материју, занемарујући свет идеја. Идеје су ипак оно што покреће свет.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат/Риа Новости

https://standard.rs/