Леонид Савин: Двоструки аршини Запада у тумачењу међународног права

Русија се већ неколико година суочава са многим изазовима на неколико фронтова: економија, култура, друштво, војска. Односи са Западом су постали још напетији током Обаминог председниковања због руске интервенције у Сирији (где су Сједињене државе ратовале, али су поражене у, можда, најважнијем “прокси рату”  против Русије, још од Чеченије), због присаједињења Крима, као одговор на подривање Украјине којим управља Стејт департмент и због још увек отворене ране која крвари у Донбасу. Трампово председниковање је још увек у својим раним данима и његова интеракција са руским народом је далеко од тога да је без препрека и тешкоћа. Све кризе које је наследио од Обаме стога остају нерешене. Међутим, свет се враћа у стање мултиполарности, било да се то допада или не вашингтонској елити, затим Русија и Кина, али и други народи, који се позивају на своје место у међународној заједници, са више и више одлучности.

Са нама је сада Леонид Савин, са Московског државног универзитета, правимо велики интервју са њим. Господин Савин је члан Евроазијског покрета, којег је основао филозоф Александр Дугин, чији је Господин Савин блиски сарадник. Др Савин је аутор неколико књига о кључним питањима геополитике, а недавно је, као модератор,  учествовао на панел дискусији у руском парламенту, између осталог, о патриотском образовању и фалсификовању историје.

Хвала Вам што сте са нама, Др. Савин. Да ли бисте нашим читаоцима објаснили шта је Евроазијски покрет, чији сте члан?

То је невладина организација са међународним статусом. Ми смо активни као параполитички покрета, интелектуално чвориште, аналитички центар, удружење за културу и пословни клуб. Основна идеја је евроазијска интеграција, мултиполарност, анти-либерализам, алтернатива глобалној доминацији Сједињених држава, поштовање  традиционалних култура, религија и веровања. Али, то све је шире него евроазијски континент, имамо много следбеника и пријатеља у земљама Латинске Америке, Канаде, Африке, региона Пацифика.

Ко је оснивач Покрета и зашто је Покрет основан?

Оснивач је познати руски филозоф Александр Дугин. Он је, акође, оснивач нове руске геополитичке школе и утемељитељ идеологије новог евроазијатства. Раније је био оснивар и политичке партије, али није много користила, па је 2003. године створен Евроазијски покрет.

Како овај покрет развија своје политичко и културолошко деловање? Само у Русији, или и у другим деловима света?

У савременом смислу, појмови спољне и унутрашње политике су помешани, а ми смо се усмерили на оба. У Русији имамо наше људе у парламенту, у регионалним властима, на универзитетима, у пословном сектору, у медијима, итд - то је нека врста мреже са заједничким идејама и приступима. Дуги низ година смо организовали политичко деловање (укључујући и масовна окупљања) у многим руским градовима, предавања и образовне процесе на универзитетима, фестивалима, објављујемо књиге и часописе. Неки слични догађаји су организовани и у иностранству. Посебно у Србији, Шпанији, Бразилу, Аргентини, Немачкој, Ирану, Либану, Молдавији, Придњестровљу, Казахстану, Сирији, Либији, Француској, Италији, Аустрији, Мађарској. Понекад делујемо преко наших пријатеља и партнера у различитим земљама који нам дају платформу за “прокси” активности. То је посебно важно на местима где је окружење непријатељско, а почели смо да делујемо у смеру промене ситуације.

Говорећи о сâмој Русији, да ли мислите да се у савременом руском друштву догађа “православна ренесанса” у версоком и друштвеном смислу?

Мислим да се то не догађа. Већина руских грађана су Православни хришћани према истраживањима, а не према чињеницама. Од њих, 80% иде у цркву два пута за годишње и не разумеју догматске принципе. Али, чак и ова врста меког Хришћанства делује као моћно средство за доносиоце одлука. Са друге стране, Руска православна црква је сама по себи јака друштвена институција која може да организује и покрене друштво и у могућности је да користи сопствене ресурсе.

Колико могу заједнички православни корени Русије реално да утичу, у геополитичком кључу, на друге земље, словенске и не-словенске, као што су Србија, али и Грчка?

Српско-руски односи су добри, посебно због братства у Православљу. Многи Руси воли Грчку јер је, у историјском смислу, била један од корена Хришћанства. Можемо обратити пажњу на неке преговоре у које је укључена Руска православна црква. Али, са геополитичког становишта, утицај је ограничен, јер Црква не може отворено да се укључује у политичко деловање. У средњовековној Русији и у Руској империји, Црква је била утицајнија.

Добро. А шта мислите, шта је Русија данас и ко је Владимир Путин?

Русија је важан чинилац и њена кључна доминација је у Северној Евроазији, а има одређене утицаје и на глобалном плану. Русија има своју мисију, али у званичном документу нећете наћи ништа о руској изузетности (као у доктринама и стратегијама Сједињених држава, на пример). Наш тренутни положај и ниво моћи су могући због личне улоге Владимира Путина. Да се подсетимо - на Минхенској безбедносној конференцији, у фебруару 2008. године, Владимир Путин је рекао да светски поредак неће зависити од Вашингтона и да Сједињене државе то морају да  разумеју. Стварност је постала таква. Он има личну харизму и добро искуство у политици, тако да није лако (углавном је немогуће) победити га (као Запад покушава да уради), али је врло могуће сарађивати са њим. Ако ћемо користити термин Антонија Грамшија, Путин следи цезаристички начин владања, али се надамо да ће западна хегемонија ускоро пропасти.

Распоређивање НАТО трупа на руским границама одражава ситуацију са нацистичком Немачком уочи операције  Барбароса. Да ли се у Русији примећује нека опасност, и ако је има, да ли је то озбиљна опасност?

На оба питања, одговор је 'да'. И наше државно руководство и наш народ препознају НАТО као егзистенцијалну претњу руским националним интересима и безбедности. Проблем је што НАТО и Сједињене државе које су на челу, не поштују сопствене принципе и правила. Они користе приступ двоструких стандарда, тако да не можемо да им верујемо. Проширење НАТО пакта угрожава регионалну безбедност и представља претњу. На пример, члан 3 Париског мировног споразума између Финске и СССР (који још увек важи) каже да се "обе уговорне стране обавезују да ће предузети све мере како би се суздржале од било каквог напада на другу страну и да неће правити никакве савезе или учествовати у коалицијама који су усмерени против неке од уговорних страна.” Али, сада видимо покушаје да се Финска увуче у НАТО, а неки фински политичари спроводе НАТО пропаганду. Исто важи и за друге регионе - Балкан и Источну Европу.

Да попричамо о Украјини. Нацизам и демократија дефинитивно нису на истој таласној дужини, али Сједињене државе ћуте о украјинским нацистима. Шта мислите, зашто ћуте?

Двоструки стандарди, као што сам рекао раније. Сједињене државе су искористиле Украјину, и то из два разлога. То је била нека врста ресантимана због руске подршке Сирији. Такође, Украјина је у време владавине Јануковича била спремна да се придружи Евроазијској економској унији. Сећате се да је једна од фикс идеја Збигњева Бжежинског стварање безбедносног појаса у Европи (нови Санитарни кордон) са Пољском и Украјином, као главним актерима. Пољска је већ амерички савезник, а Вашингтон је почео са пучем у Украјини, како би успоставио директан утицај у овој земљи. Изјава Викторије Нуланд је била врло јасна у вези са циљевима Сједињених држава и било каквој европској умешаности - "Fuck EU". Али када је хаос почео, било је тешко контролисати и организовати нови поредак. Као и у Либији или на другим местима, под дејством америчког стваралачког рушења.

Да ли треба да се изненадимо реакцијом Русије на Криму и у Донбасу?

Русија је била одлична на Криму, али није успела у Донбасу. Мислим да је била озбиљна грешка  зауставити се у Донбасу и Источној Украјини. Многе људе је украјински нацистички режим убијао и мучио (спаљивање у Одеси је најпознатије). Ако Запад може да организује хуманитарне интервенције, а то је алатка међународног права, зашто Русија не може да уради исто? Запад мора да схвати, такође, да ће Крим увек бити руски. Али, Украјина се још увек није распала. Било какав предлог о предавању Крима је бесмислен. Боље је интервенисати и ослободити што више људи од тлачитељског украјинског режима.

Које је сада једино могуће решење украјинске кризе?

Питање је за кога? Интереси Русије, Европе и Украјине су различити. Али, у сваком случају прво је потребно примирје у Донбасу. Много пута је најављивано, али украјинска страна и даље не спроводи споразуме.

Интервју је водио Costantino Ceoldo - Pravda freelance

Превод на српски: Аналитички портал Геополитика