Генерал Фархат: Питање је какав је стварни однос НАТО и Сједињених држава према Ал Каиди и ИСИС-у

 

Геополитика.ру је имала част да разговара са генералом Елијасом Салимом Фархатом из Либанске војске. Генерал Фархат је био Директор информација и ПР Либанске војске од 1996. до 2005. године.

Генерале Фархат, хвала Вам на времену и вољи да са нама поделите Ваше вредно знање и искуство. Почнимо од Сирије. Како видите ситуацију сада, седам година након почетка наметнутог такозваног ''грађанског рата''? Да ли је то уопште грађански рат?

Савремена историја Сирије сведочи о политичкој нестабилности још од стицања независнности 1947. године, па до 1970.  У том периоду догодило се много пучева, поред савеза са Египтом, који је трајао од 1958. до 1961. године.

У време покојног Хафеза Ал-Асада (1970-2000. године), Сирија је била политички стабилна, али је та стабилност прекидана крајем седамдесетих и почетком осамдесетих низом оружаних побуна Муслиманске браће у појединим деловима на северу Сирије, у Хомсу, Хами, Идлибу... Оружане снаге Сирије су угушиле ову побуну 1983. године.

Онда је, децембра 2010. године, у Тунису почело такозвано ‘Арапско пролеће‘ почело децембра 2010. у Тунису, потом у Египту, да би се касније проширило на Јемен и Либију.

Сирија је, од марта 2011. године, постала мета жестоке политичке, војне, медијске, економске и дипломатске кампање. Широм земље опозиција је одржавала низ демонстрација, а њима су се супротставили митинзи подршке партија лојалних сиријској власти.

Недуго затим, страни фактор се веома много уплео у ситуацију у Сирији: Арапи, Европљани и Сједињене државе – сви су имали исти захтев: сиријска власт мора да се обори. Међутим, сиријска власт није оборена, што је био случај у Тунису и Египту. Стране силе су покушале да изазову поделе у сиријској војсци, па су јуна  2011. године покушале да поделе Сиријску арапску Армију(САА), створивши ''Слободно сиријску армију'' (ССА). Крајем 2011. године, постало је јасно да ССА није успела да сруши власт у Сирији. Уследила је изузетно опасна одлука: да се ангажује помоћ Ал-Каиде у рушењу сиријске власти.

Тако су почетком 2012. године борци Ал-Каиде ушли у Сирију из централног Ирака, а након месец дана и из Турске, чланице НАТО. Цивили су постали мета бомбаша самоубица широм земље. Сиријску страна пограничног појаса са Турском је окупирала терористичка група Ал Нусра, огранак Ал Каиде.

Што се тиче ситуације на унутрашњем плану, у Сирији – да, постоје политички проблеми у Сирији и потребна је реформа. Међутим, то није било на дневном реду страних сила, већ промена власти, и то уз помоћ Ал-Каиде.

Па су тако НАТО и Савез за сарадњу у Заливу одржали неколико конференција названих ''Пријатељи Сирије'', на којима су позивали на промену власти.

У геополитичком смислу, ово је значило да стварање анархије у Сирији јача терористичке групе у Источном Медитерану и омогућава им да преко Турске стигну до руског Кавказа.

Како ситуација у Сирији утиче на Либан? Са једне стране имамо Хезболах, кога је званично позвала сиријска влада да помогне, а са друге стране имамо Израел који нелегално користи либански ваздушни простор, како би нападао Сирију. Ситуација у ваздуху се променила након што је Израел недавно оборио Иљ-20, па је руско Министарство одбране одредило измене у параметрима налета у региону Медитерана. Шта мислите, како ће се ствари даље одвијати? Шта све ово значи за ослобађање Идлиба?

Либан је са Израелом у рату, не признаје га и нема никакве односе са овим ентитетом. Сва комуникација са њима спроводи се преко посматрача УН и њихове мисије у Либану (UNIFIL), у складу са Споразумом о примирју из 1949. године и резолуцијама Савета безбедности УН 425 и 1701.
Израел је протерао Палестинце са њихових огњишта 1948. године, и даље одбија да примени Резолуцију 194 која палестинским избеглицама гарантује право на повратак. Либан одбија да призна палестинске избеглице као своје грађане јер их и даље сматра избеглицама, а УН имају одговорност за њих преко UNRWA (United Nations Relief  and Working Agency).

Израел је извршио много агресија на Либан, укључујући и Операцију Литани 1978. године, инвазију на Либан 1982. године - када су стигли до престонице Бејрута, као и рат 2006. године, када је уништено 96 мостова и десетине села и градова. Стотине хиљада Либанаца и палестинских избеглица су убијени или рањени.

Што се тиче Сирије, она је распоредила своје снаге у многим деловима Либана, према резолуцији са Арапског самита, 1976. године. Неки Либанци су подржали размештање снага Сиријске арапске армије, док су други били против.

Рат у Сирији почео је марта 2011. године, када и протести обе стране. Почетком 2012. године, Ал Нусра, огранак Ал Каиде, је ушла у Сирију из Турске, да би ускоро окупирала већи део пограничних појаса са сиријске стране, на границама са Турском, Ираком, Јорданом и Либаном.

Хезболах је априла 2013. године уз дозволу сиријске владе и уз сарадњу са САА, напао Ал Каидине групације на сиријској страни границе у западном Хомсу. Алкосаиру и на Калмонским планинама, успевши притом да потисне Ал Каиду са већег дела граничног појаса. Хезболах је такође, са Иранцима и Сиријским националним снагама учествовао у борбама против Ал Каиде  и Исламске државе (терористичка група која се одвојила од Ал Каиде) и у другим деловима Сирије.

Ситуација у Сирији утиче на Либан. ИД и Ал Каида су извели тринаест самоубилачких напада у предграђима Бејрута и у региону Бека, при чему су сви бомбаши самоубице дошли из пограничних области Сирије.

Што се тиче обарања руског Иљ-20, руска војска је позвала израелско ваздухопловство на одговорност јер су се израелски авиони искористили Иљ-20 као штит. Иљушин је обављао задатак осматрања и извиђања позиција Ал Каиде у Идлибу.

Русија је испоручила Сирији против-ракетни систем С-300 чиме су се променила правила игре, а израелско вазудхопловство је ограничено и нема више слободу летења над Сиријом.

Сједињене државе су узвратиле тако што су израелским снагама доставиле ловце Ф-35, који се сматрају најбољим борбеним авионимаамеричке војске. Недавно је Пентагон приземљио све Ф-35 авионе након што се један срушио у Јужној Каролини.

Ослобађање Идлиба се догђа у складу са договором председника Путина и Ердогана у Сочију. Ако се терористичке групе не повинују овом договору, можемо очекивати здружену војну акцију руске и сиријске војске како би се  споразум спровео, макар силом.

Сједињене државе су поново у стању хистерије и најављују нове акције против Русије, јер је руски систем С-300 допремљен у Сирију. Имајући у виду  да је С-300 искључиво дефанзивно оружје, које се користи само након напада, да ли постоји разложно објашњење за ту хистерију?

Русија је својим одговором на обарање Иљ-20 изненадила Сједињене државе и Израел. Одлуком да испоручи Сирији С-300 је променила правила. Сједињене државе су одговориле тако што су Израелу послале још ловаца Ф-35. Сједињене државе не дозвољавају Сирији да брани своју територију и свој ваздушни простор и желе да одрже надмоћ Израела и слободу да напада кадгод и гдегод то жели. У политичком смислу, овакав приступ охрабрује Израел да напусти политику мира на Блиском истоку и да настави да крши све међународне резолуције које се тичу тог мира. Сједињене државе пружају отпор сваком руском покушају да се успостави равнотежа на Блиском истоку која би водила свеобухватном миру. До данас, Сједињене државе нису озбиљно подржале мировни процес.

Да ли бисте се сложили да су мејнстрим медији постали важно војно крило у не-оружаним сукобима широм света? Постоје информације да је рат у Сирији почео након инсценираних догађаја и лажног извештавања из Алепа. Да ли мислите да постоји начин да се медији врате у оквир коме припадају или можемо да очекујемо наставак медијских манипулација и инфо-операција како буде опадала моћ атлантиста/глобалиста? Другим речима: колико су важни мејнстрим медији за моћ атлантиста и како би њихова моћ изгледала без подршке масовних медија?

Нажалост, медији више нису посвећени етици и моралу, већ онима који финансирају медије. Медији добијају своја средства преко публицитета, а публицитет преко својих послова наручују велике компаније, банке и државне институције. Ти финансијери имају своје интересе и траже начин да их промовишу. Ово укључује и стратегију и политику, усмеравање пажње на  одређене особе и проблеме и истовремено занемаривање других. Зато медији морају да се повинују наредбама и интересима њихових финансијера. Што се тиче будућности медија, не видим да ће се нешто променити. На пример, саудијска служба је киднаповала три принца из Швајцарске и Француске, и довела их кући нелегално. Медији нису посветили пажњу овим отмицама. Једино је британски Бибиси емитовао документарац о томе. Са друге стране, погледајте мистериозни нестанак саудијског новинара Џамала Кашогија, на који су сви медији усмерили пажњу. Ово показује да водиља медијима није морал, већ политика.

Захваљујући медијима, такође, не знамо шта се дешава са либанским премијером Хариријем. Шта се десило са Господином Хариријем? Где је он? Шта се дешава са либанском владом и њеним активностима?

Саад Харири je сада именован за премијера; у процесу је формирања нове владе након недавних парламентарних избора. Преговара са свим политичким групама како би направио владу народног јединства у складу са надом либанског народа и у стању да се суочи са проблемима у региону.

Шта мислите о могућим начинима да се разреши дилема у вези са Господином Хариријем? Ко мислите да је одговоран за овај хаос и зашто је уопште настао хаос са Господином Хариријем? То траје већ месецима. Да ли то има везе са неочекиваним развојем догађаја на Блиском истоку које западне земље нису добро предвиделе када су покренуле хаос и уништавање старих блискоисточних култура? Да ли то има везе са променама у хијерархији у оквиру владајуће саудијске породице? Да ли владајућа породица Сауд само прима наређења од Уједињеног краљевства и Сједињених држава или некада делује и независно?

Као што сам већ рекао, дилема лежи у тражењу формуле коју би прихватиле све стране. Ранији премијер Тамам Салам је чекао десет месеци како би формирао владу. Премијер пре њега, Наџиб Микати, чекао је, такође, осам месеци.  Па је и Харири и даље у уобичајеном временском оквиру за састављање владе. Либански устав не одређује мандатару крајњи рок да састави владу. Што се тиче Саудијске Арабије, и она има свој утицај и интересе у Либану и своје међународне односе, као и многе друге регионалне и међународне силе.

Да ли изненађује то што су Саудијци и Израелци најавили сарадњу и развој њихових односа?

До сада није било званичних сусрета између саудијских и израелских званичника. Састанци су се одржавали између саудијских и изрелских истраживача и бивших званичника током конфереција аналитичких центара. Принц Турки Ал Фејсал и пензионисани генерал Анвар Ал-Ушки су били међу онима који су се састајали са израелским истраживачама. Са обе стране су процуриле информације о састанцима, али то нико од њих није потврдио.

Поново о Саудијцима. Али овог пута о Јемену. Изгледа да се Саудијци и Израелци добро усклађују, када се врше неки злочини. Саудијци се нису добро показали у војним вештинама – у ствари, много пута су их Хути, са њиховим герилским методама осрамотили. више пута су прилично осрамоћени од стране герилских метода Хута. Ко се заиста бори у Јемену за интересе Саудијаца?

Саудијци су у Јемену направили арапску и исламску коалицију за борбу против Хута. Неке од арапских земаља су послале своје трупе, попут УАЕ и Судана. Саудијско ваздухопловство представља главну ваздушну силу у рату. Извели су хиљаде налета и напада на Јемен, док су се суданске јединице бориле на северу Јемена и на југу Саудијске Арабије. Учешће осталих арапских и муслиманских земаља је симболично.

Све је очигледније да, гломазна и налик нацистичкој, америчка војска више није у стању да води ниједан рат на Блиском истоку онако како је замислила. Изгледа као да мање наоружани и слабије тренирани герилци или патриотски борци могу да победе боље наоружане војске. Могло би се рећи да су мотиви за борбу много важнији од наоружања. Шта мислите, да ли би Сједињене државе биле спремније да изазову још неки рат на Блиском истоку или би радије да повуку своје трупе и пошаљу их кући?

Сједињене државе су започеле два рата: један у Авганистану, 2001. године, где су њихове трупе и данас присутне, а други у Ираку, 2003. године, одакле су званично повукли своје трупе 2012. године, али су и даље присутни у неким деловима земље. Недавно су многи званичници америчке администрације и Конгреса објавили да више нема слања копнених снага. Ово значи да Сједињене државе не желе да започињу копнене битке које би довеле до великог броја жртава, као што је био случај у Ираку и Авганистану, или некад у Вијетнаму. Ипак, Сједињене државе се и даље ослањају на ваздушне нападе и крстареће ракете у тренутном рату у Сирији. Сједињене државе, такође, користе такозвену ‘меку силу’, као што су санкције и контрола банкарских система и валута.

Више је него очигледно да америчка администрација, званично или испод жита, жели рат са Ираном, а то је нешто око чега су се сви у Сједињеним државама сложили, без обзира на њихове међусобне разлике. Последњих месеци, уложили су приличан напор да створе било какав догађај или ситуацију који би могли да оправдају њихово мешање у послове друге државе. Терористички напад у Ахвазу такође наводи на овакав закључак.

У време бивших председника Буша и Обаме, Пентагон је небројено пута претио да ће напасти Иран. Понекад би говорили да је план за напад на Иран на столу, некада би слали разараче и носаче авиона у Залив као претњу Ирану. До сада није деловало као да Сједињене државе озбиљно намеравају да започну рат против Ирана. Било каква врста војне операције према Ирану би довела до тога да Иран затвори мореуз Хормуз, што би значило и стопирање протока 40% светске трговине нафтом, а то би довело до моменталног скока цена нафте и лошег утицаја на међунардну економију. Поред тога, неки од америчких савезника, као што су Израел и земље Залива би имале несагледиве последице и биле би колатерална штета. Зато Сједињене државе користе санкције, посебно након повлачења из Нуклеарног споразума, познатог као JCPOA. Можда би терористички напади у Ахвазу, као и пре тога у Техерану и Балучистану могли да се сматрају извесним обликом рата против Ирана.

Да ли ће Међународна организација за атомску енергију(IAEA) послати своје инспекторе у Израел да испитају њихова нуклеарна постројења? Има гласина, од различитих званичника из разних делова света, да Израелци имају барем 200 нуклеарних бојевих глава које су све уперене ка Ирану. Да ли мислите да су ове гласине засноване на поузданим информацијама? Чак ни Нетанјаху није могао да негира овакве тврдње у последњих неколико појављивања у медијима.

Није тајна да Израел поседује нуклеарно оружје. Број од две стотине нуклеарних бојевих глава је стара информација, а сада постоје информације да се ради о броју од око пет стотина. Израел је извео нуклеарну пробу у Јужној Африци током владавине бившег, апартхејд режима, са којим је био у савезу. Али, Израел није потписник Споразума о забрани пролиферације нуклеарног оружја (NPT). Тако да Међународна агенција за атомску енергију  не може да врши инспекцију у земљи која није потписница споразума.

Још једно важно питање се тиче америчких званичника који имају блиске и отворене везе са терористима. Покојни амерички сенатор Мекејн је познат по својим тајним посетама Сирији 2013. године, када се састајао са Ал-Багдадијем, Абу Мусом, Мухамедом Нуром и другим терористима ИСИС. То је било јасно и отворено, па, да ли то Сједињене државе чини отпадничком државом? Ко су они, у ствари?

Покојни сенатор Мекејн и бивши сенатор Џо Либерман су посетили Сирију и састали са онима које они зову побуњеници. Међутим, медији су показали да се ради о милитантним фундаменталистима. Неки извори кажу да се радило о члановима Ал Нусре, Ал-Каидиног огранка у Сирији, након чега су они пребегли у ИСИС. Било како било, Стејт департмент је Ал-Нусру сврстао међу терористичке организације. 

Али, Ал Каида и ИСИС нису само били успаване ћелије. У Сирији и Ираку су распоређене војске на великим подручјима, потребна им је логистичка подршка, командни и контролни центри које им могу омогућити само државе или владе. Имајући у виду да су борци Ал Каиде и ИСИС распоређени дуж границе са Турском, чланицом НАТО пакта, може се сумњати у односе који НАТО и Сједињене државе заиста гаје према Ал Каиди или ИСИС.

Ако се осврнемо на окупирану Голанску висораван, која званично припада Сирији, можемо да закључимо да постоје тежње да се промени стварност и да се Голанска висораван некако преда Израелцима. У ствари, пре извесног времена је откривено да је недавно компанија Џини Енерџи (Genie Energie) добила концесију на експлоатацију нафте на Голану. Случајно или не, они који имају своје интересе у Џини енерџи су исти они бивши амерички званичници из Карлајл групе, која се бави трговином оружјем и исти они који су аутори Пројекта за нови амерички век (PNAC) у који су били укључени чланови породице Буш, Волфовиц, Рамсфелд, Чејни, Џон Болтон, лобисти Локхид Мартина, итд. Овај Пројекат је званично укинут 2006. године, али су споменути људи, укључени у пројекат, пребацили своје деловање на нека друга тела или институције. Шта ће се догађати са Голаном, имајући у виду све ове факторе?

Није важно шта неки људи и неке групе раде, Голанска висораван је део Сирије, упркос израелској окупацији, која траје од 1967. године. У складу са  Резолуцијом 242 Савета безбедности УН, Израел треба да се повуче са окупираних подручја. Голанска висораван припада Сирији – тако каже међународно право. Окупација ових подручја је нелегална, а Американци који планирају да послују на окупираним територијама, крше међународно право.

Ових дана је заједница Друза на Голану исказала подршку сиријском председнику Башару ал Асаду. Изгледа да Израел подржавају једино нафтни лоби и лоби произвођача оружја са Запада. Различите етничке и верске групе на Голану  заступају исте ставове као и званична сиријска политика. Да ли њима прети опасност од израелских, америчких и енглеских плаћеника? ДА ли присуство руске војне полиције на Голану може променити ситуацију?

Друзи на Голанској висоравни су сиријски држављани, који живе у својим градовима. Они су спремни да подрже своју државу и свог председника. Никакав израелски притисак није променио њихове ставове и они су остали верни својој држави и народу.

На Голану нема местаза плаћенике које су послале стране силе.

А када говоримо о Сједињеним државама – да ли мислите да је америчко друштво дубоко подељено или је та подела вештачка – јер када се ради о рату, све поделе у Сједињеним државама нестају. Да ли Сједињене државе могу да опстану без започињања ратова?

Америчка администрација, америчко друштво и двопартијски политички систем нису више заинтересовани за ратове. То би још много коштало, довело би до увођења нових пореза и до ускраћивања социјалних давања. Зато су Сједињене државе прешле на, такозвану ‘меку моћ’. Погледајте само како то чине са Русијом, Кином или, чак и са савезницима у Европи.

Многи стручњаци тврде да је надмоћ Сједињених држава у свету завршена. Да ли се слажете са тим?
Не, није још са тим готово. Сједињене државе су и даље суперсила, али смо ми сада сведоци и појављивања нових суперсила. Русија је ту као војна суперсила, а Кина као економска. Коначни циљ је равнотежа у свету, без надмоћи било које од суперсила, у коме једину надмоћ има међународно право.

А британска надмоћ?

Британија више није суперсила. Готово је са колонијалном историјом. После Брегзита, у британској политици и економији ће се појавити многи проблеми. Британија ће у међународном смислу остати привезак Сједињених држава.

Још једна важно питање је безбедност у Европи. И Француска и Немачка су под јаким утицајем Сједињених држава – или, тачније, Сједињене државе су окупирале Немачку још 1945. године. Исто се догодило и Француској након смрти Генерала Дегола. Све то Европску унију чини пионом Сједињених држава, која сада зависи и од Британије, која је напустила Унију и од Сједињених држава које би и даље да контролишу ЕУ. Сведоци смо покушаја да се разоре све европске државе и да се створе Сједињене европске државе. Народи у Европи нису баш срећни због тога. Чему Европа може да се нада?

Европа никада неће бити Сједињене америчке државе. Европски народи су у Европи домаћи, они су синови и кћери њихових земаља. Европски досељеници су у Сједињеним државама направили њихове Сједињене државе, али то не могу да учине са Европом. Сваки народ има сопствену историју и славе га уметност, књижевност, музика, технологија, филозофија. Није могуће одвојити народе од њихових култура.

Тренутни проблем у Европи је десница, која се у неким државама претворила у нови нацизам или фашизам. Овакви ектремизми представљају велику опасност за Европу и могу узроковати нови рат који може да уништи европску цивилизацију.

Територија земаља чланица ЕУ се сматра и НАТО територијом. Најава о распоређивању 40 000 НАТО војника дуж граница са Русијом уз тврдњу да се ради о одбрамбеном чину – шта је ту тачно одбрамбено? Овакве изјаве могу да изазову озбиљне сумње о менталном здрављу оних који овако нешто могу да тврде. Да ли је ово само још један доказ да су банде на власти на Западу заиста сишле с ума?

Сједињене државе покушавају да се супротставе НАТО пакту распоређивањем копнених снага у суседним земљама, око Русије. Радарски систем ракетног штита је војна мера против Русије и ускоро би могла да изазове међународну напетост. Даље, ту је још једна расправа на Северном полу, где су Русија и НАТО супротстављени у вези са распоређивањем центара за упозоравање и у вези са још много чиме. Ово може довести до разних трвења две силе.

Да ли је анти-империјалистички савез из сиријског рата (САА, Хезболах, Русија, Иран) може бити добар пример како се треба надаље супротстављати све болеснијим и поремећеним плановима Запада? Да ли појава мултиполарне сарадње на Блиском истоку може бити добра почетна тачка и за остатак света? 

Сирија, Иран, Русија и Хезболах, као недржавни фактор су уједињени против Ал Каиде и ИСИС-а. Обе ове терористичке организације имају за циљ да униште  државне структуре, друштва, институције, у свим споменутим државама. Ове организације су у офанзиви, а државе су и даље дефанзивне. Можемо сматрати да ове организације служе интересима Запада да се дестабилизују Блиски исток, подручје Кавказа, Средња Азија, Гзанг Шианг у Северној Кини.  Чини се да рат против терора и даље траје, имајући у виду огромно присуство Ал Каиде и ИСИС-а у Северном Авганистану и њихово ширење ка земљама Средње Азије, посебно ка Узбекистану и Таџикистану. Морају постојати много боља координација и сарадња свих држава којима прети опасност.

Русија је у Источној и Средњој Азији, Кина у Африци, а расте и утицај Ирана на Блиском истоку – како се равнотежа снага може мењати у будућности? Да ли деловање ових држава може бити од кључног значаја да би се избегло увлачење света у глобални рат?

Кина је у Африци присутна углавном у вези са економским развојем и инвестицијама, што је од животног значаја за развој афричких земаља које је Запад остављао разваљене, а на африлком континенту су га једино занимали кокаин, дијаманти, а од недавно и уранијум. Западне силе нису улагале у људе и људске ресурсе. Русија својим деловањем нуди пословање у сектору енергетике и инфраструктуре.

Мислим да је рано говорити о равнотежи снага. Амерички долар и даље управља светском економијом и финансијама. Док не видимо неки нови финансијски центар, уместо Њујорка и док не видимо нову валуту у међународној трговини, амерички долар ће остати надмоћан.