Аполитичка животиња
Пођимо од следећег труизма: политиком се баве најгори људи, док се малобројни честити клоне јавних послова. У основи овог стереотипа почива феномен о којем вреди размислити. Шта изазива расцеп између мишљења и воље за делањем?
Млади Фридрих Ниче, који још увек борави у магнетном пољу Шопенхауеровог генија, разуме Хамлета као личност која је сагледала „суштину ствари, стекла сазнање” [1] после чега јој је свако делање постало одвратно. „Свестан једном сагледане истине, човек сада свуда види само стравичност или бесмисао постојања.” [2]
Није тешко замислити личност обузету духом хамлетизма како пише туробну лирску поезију или слика узнемирујуће представе на платну, али замислити исту ту личност како се пентра по општинским и градским одборима ове или оне странке, удвара се тренутном шефу операција све до оног часа када непрестана превирања не изнедре потентијег бабуна чију задњицу од тада ваља свакодневно засипати пољупцима? То је већ дрвено гвожђе.
Уместо што се љутите на часне људе због тога што се не одају тако бедном занимању, окрените свој бес против себе и сопствених очекивања. Приговарате: ако сви буду тако мислили, ниткови ће заувек владати над бољима од себе.
Нема никакве опасности од тога да ће „сви мислити”, штавише, остаје отворено питање да ли ико икада стварно мисли на начин на који је мислио један Хамлет. Па чак и кад некога обузме тај чудновати порив за мишљењем, он се најпре грчевито и свим силама отима од тих мисли које су га спопале и настоји да потисне и заборави суштинско сазнање које га је на тренутак погодило.
Скулптура „Мислилац“ француског вајара Огиста Родена, из 1880-1882, Роденов музеј у Паризу (Фото: iStockphoto/Thinkstock)
Зар нисте приметили како се паметни вечито жале на своју памет? Зар их нисте чули како стално завиде глупацима? Мора бити да ипак има супстанце у том театралном пренемагању. Између осталог зато волимо добро позориште. Јер оно је огледало друштва. [3]
Јавни живот има карактер драме која, као и свака драма, има писца, редитеља, глумце, сценографа, костимографа итд. Разуме се, за добру драму, поред свега наведеног, потребна је и заинтересована публика која својим талентом за глуму често надмашује професионалце на сцени.
Одвијање људске историје, догађање људског живота има, дакле, облик драме. Улоге су подељене. Један глуми оца нације, а против њега устаје борац против неправде. Ту су и дисиденти, лакеји, издајници, среброљупци, частохлепни, затим они који повлаче конце из сенке. Ту је и армија статиста која самозадовољно и бучно маршира под овим или оним знамењем.
Где је у свему томе мислилац? Њега ретко кад историја изводи на сцену али и онда када то чини, додељује му улогу аутсајдера или беневолентног чудака. Један такав чудак био је Сократ којег је његова отаџбина, Атина, погубила у складу с тада важећим демократским процедурама.
Одбрана Сократова
Чиме се то овај филозоф, по занимању каменорезац, отац три сина, припадник демоса, дакле обична сиротиња, толико огрешио о заједницу да су његови суграђани одлучили да га га погубе у седамдесетој години живота?
Захваљујући Платону, његовој доживотној оданости, невероватном памћењу и књижевном генију, сачувано је сведочанство о овом човеку, као и о процесу који је вођен против њега. Одбрана Сократова, чији је аутор Платон, остаје најтежи приговор на рачун морализма руље и спис који уједно обелодањује темељну слабост демократије као државног уређења у којем руља управља заједницом помоћу својих демагога.
Неприметну владавину анонимног мњења угрожава увек лични напор мишљења
Сократ је, наравно, знао с ким има посла. Оптужница по којој је он тобоже безбожник који квари омладину, а чији су потписници градске хуље Анит, Мелет и Ликон, била је само непосредан повод за обрачун с филозофом и зато се он није ни трудио да се одбрани од ње.
Права тужба која је заправо Сократа коштала главе била је „одавно, већ много година” [4] на снази пре него што је формално покренут процес и та тужба је имала форму клевете. Нису њега напали тек осредњи страначки активисти, против Сократа је устало много опасније чудовиште – јавно мњење – осредњост сама.
Партенон, детаљ (Фото: Wikimedia commons/Thermos/CC BY-SA 2.5)
Преступање писаних закона вас може довести у неприлику, али неупоредиво већу опасност представља огрешење о неписану владавину јавног мњења које неприметно али чврсто управља животима појединаца одређујући шта ће они да мисле, осећају, одлучују, чиме ће да се баве, према чему ће да гаје наклоност, а према чему аверзију.
Грчки филозофи су рано идентификовали свог главног непријатеља – δόξα – безлично мњење које се шири и усваја без испитивања. У том погледу као да постоји тајна сагласност међу филозофима од Парменидове Поеме па све до Ничеовог Антихриста. Супротност истини није лаж, него уверење.
Неприметну владавину анонимног мњења угрожава увек лични напор мишљења. Сократ је суштинској неизвесности мишљења остао до те мере одан да се уздржавао чак и од писања расправа јер чак и списи, ма колико спретно срочени били, изневеравају моменталну отвореност коју настоје да захвате појмовима.
Уместо писања књига, Сократ је водио разговоре. Једино разговор који живи од питања и који нешто обелодањује само док траје, под условом да је прави разговор, а не трућање и надгорњавање, допушта саговорницима да привремено бораве у истини, односно да својим очима на кратко сагледају неоправдану превласт мњења пре него што му се поново не препусте у својим свакодневним пословима. Ова стална жудња која питањем започиње разговор и настоји да одржи разговор у том питању јесте филозофија. Живот лишен могућности да се испитује путем разговора није вредан живљења. [5]
Унутрашње одметништво
Ако је чак и писање научних расправа издаја мишљења, шта би тек онда требало рећи за политичко деловање? Вратимо се на почетак. Можете ли замислити Сократа као предводника неке странке или фракције? Као функционера који тактизира, преговара, ослушкује расположење јавности, и у складу с њим затеже или попушта? Покушајте да замислите Сократа као завереника или побуњеника. Тако опет настаје дрвено гвожђе.
То што данас има будала које се не стиде да лупетају како тобоже „није филозофски ћутати” не представља ништа ново. Индекси, дипломе и докторати не чине филозофе, баш као што, по Хераклиту, многозналаштво не учи мудрости.
Платон је, по том питању, био изричит: „Али највише и најјаче клевећу филозофију баш они који тврде да се њоме баве”. [6] Ако сте икада посећивали предавања, трибине или научне скупове школованих филозофа требало би да савршено разумете шта хоћу да кажем. Не мислимо сада на интимистичко-вазалне односе који преовлађају на нашем универзитету, то би већ могла да буде тема неке социолошке студије. Тренутно имамо у виду само духовну беду индивидуа које се пред друштвом граде као „филозофи”.
Баш такви бедници, образовани на јаловим текстовима, памфлетима, одломцима, цитатима и фразама су оптужили, осудили, а затим и погубили Сократа. Резултат гласања је био 281 према 220. Демократија је увек ту да прискочи у помоћ када треба да се сачува угрожена превласт мњења.
„Сократова смрт“ сликара Жака-Луја Давида, 1787. (Фото: Wikimedia commons/Public domain)
У међувремену су се промениле технологије клеветања. Атински олош би данашњој руљи нетизена могао само да позавиди. Нема те истине која неће бити претворена у сензацију која ће се после осам секунди стрмоглавити назад у индиферентност оне свести која бежи од досаде тако што изнова и изнова себи распаљује глад за новим надражајима.
Овај факт стоји у недовољно истраженој вези с неочекиваном невољом или боље рећи историјским кошмаром у ком смо се обрели. Али наше окретање Сократу није ескапизам непродуктивне уобразиље која не може да поднесе терет властитог времена па зато сетно баца поглед у прошлост како би се за тренутак утешила призором изгубљеног раја.
Индекси, дипломе и докторати не чине филозофе, баш као што, по Хераклиту, многозналаштво не учи мудрости
Сократов случај је меродаван и за нас потпуно савремен. Неопходно је само стрести са себе општеобразовне представе о том случају које, у складу са суштином општег образовања, производе увек само лажно знање за потребе блебетања у јавности. Сократ је аполитичка животиња. Његове побуде, методе и циљеви су инхерентно политички у оној мери у којој се односе на добробит заједнице у целини, али таква брига о добробити заједнице је могућа само захваљујући одрицању од непосредне политичке праксе.
Сократски разговор можда не осигурава знање које би у форми неког исказа могло да постане инвентар науке али чини да саговорници сами доспеју до признања да не могу наставити да живе онако како су живели до тад и да морају да промене сами себе.
Пошто су истинољубивост и правдољубивост бескорисне врлине из простог разлога што гарантују филозофу кратак живот, [7] једини пут који преостаје јесте својеврсно унутрашње одметништво. Остајемо у заједници али се одричемо јавног живота.
Уздржавамо се од страсти и метежа непосредне политичке борбе. Ограничавамо се на „рад у приватном животу”. [8] Истрајавамо на својим питањима и не одустајемо од потраге за саговорницима којима је стало до истине и правде, а не до новца и славе.
Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Niče, Fridrih (1998). „Rođenje tragedije iz duha muzike.” Prevele Vera Stojić i Irma Lisičar, u knjizi Niče, Fridrih (1998). Spisi o grčkoj književnosti i filozofiji (Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića): str. 113.
[2] Исто.
[3] За „драму уопште” Артур Шопенхауер каже да је она „најпотпуније одражавање људског живота”. Вд. Šopenhauer, Artur (2013). Parerga i paralipomena. Preveo Slobodan Damnjanović (Beograd: Dereta): str. 257.
[4] Platon (1982). Odbrana Sokratova – Kriton – Fedon. Preveo Miloš N. Đurić (Beograd: BIGZ): str. 44–45.
[5] Уп. Исто, стр. 66.
[6] Platon (1976). Država. Preveli Albin Vilhar i Branko Pavlović (Beograd: BIGZ): 489d.
[7] „Јер нема човека који би спасао свој живот ако би се отворено и часно противио или вама или коме другом народном збору, па покушавао да спречи да се многе неправде и безакоња дешавају у граду,” вд. Platon (1982). Odbrana Sokratova – Kriton – Fedon. Preveo Miloš N. Đurić (Beograd: BIGZ): str. 59, 64.
[8] Исто, стр. 59.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: iStock/vasiliti