Руски народ као уједињујућа сила

Идеја геополитике Збигњева Бжежинског, у његовој књизи “Велика шаховска табла”, представља реорганизацију света у складу са америчким, или можда тачније, са атлантистичком светоназором, уз могућност заговарања америчких интереса.

На супротном полу је књига Александра Дугина "Темељи геополитике" и ставови изражени у њој у погледу националних интереса Русије. Представљање Дугинове књиге и његових ставова о геополитичким интересима Русије постају релевантни у вези са трагедијом његове породице, планираним убиством његове ћерке.

Да би земља или народ имали геополитичке интересе, важно је да поседују адекватну економску и војну моћ, без којих, очигледно, не може да се утиче на геополитичка питања или стреми ка значајнијем геополитичком утицају. Међутим, не може се рећи да је ова ситуација посебно корисна за земљу у питању, јер често може довести до уништења те земље - попут рата у Кореји, Вијетнаму, а сада и у Украјини.

Геополитичке интересе могу имати, не само велике земље, већ и групе земаља које су на неки начин блиске, па чак и «путем државног» образовања. Дугин, на пример, расправљајући о руским националним интересима, сматра да њен главни противник није Америка, већ атлантска унија држава, што је много шири појам од сâмих Сједињених држава.

И, заиста, у смислу окончања рата у Украјини, веома је занимљиво ко је друга страна у сукобу? Сједињене државе као национална држава? Англосаксонске силе? НАТО као организација? Или «евроатлантске позадинске снаге» које лебди над свим тим?

Поред тога, Европа може имати геополитичке интересе у Европи (Александар Дугин претпоставља и такве геополитичке организационе могућности), који се разликују и од америчких националних интереса, интереса НАТО пакта као војне организације, а посебно од интереса «евроатлантских позадинских снага».

Међутим, за сада лидери Европске уније и њених већих држава-чланица, нису у стању да артикулишу сопствене геополитичке интересе, јер су у суштини слуге ових евроатлантских позадинских снага, и тамо где још увек имају свој избор (енергетска политика), они много више постају гробари Европе, него заговорници европских интереса.

За разлику од, на пример, Бжежинског, који у својим геополитичким излагањима није представљао првенствено америчке, већ атлантске интересе, Дугин је прави руски родољуб, а његово размишљање усредсређено је на интересе руског народа, њене културне карактеристике и улогу Руса у савезништву евроазијског региона.

Отприлике половина од осам поглавља његове књиге «Геополитичка анализа», укључујући ставове и процене идеје других колега, бави се геополитичком ситуацијом у Русији и њеним могућим односима.

Према Дугиновим речима (у време писања његове књиге, то јест средином деведесетих), у Русији постоје два правца у вези са будућношћу земље.

Један представљају радикални либерали, или реформатори, који за пример узимају западно друштво, савремени капиталистички систем, и у потпуности прихватају став Франсиса Фукујаме о крају историје, односно о коначној победи либералног капитализма. Овај тренд негира вредности као што су човек, нација, историја, геополитички интереси, социјална правда, а све се заснива на максималној економској ефикасности, индивидуализму, принципу примата потрошње и слободном тржишту.

Према његовом мишљењу, либерали желе да, уместо Русије, изграде ново друштво, које никада историјски није постојало и којим би владали економски прописи и културолошки по којима се данас управљају Запад и, посебно, Сједињене државе. Користећи западну либералну терминологију и правне норме, ово либерално крило може лако одговорити на било који проблем руске стварности. Дуго је овај светоназор био готово једини, који је идеолошки преовладавао, углавном зато што се у целини поклапа са општим правцем либералних реформи.

Други систем погледа на будућност Русије је програм такозване националне родољубиве опозиције. Ово крило је прилично разнолико и његови чланови уједињује неприхватање  либералних реформи и одбацивање либералне логике коју заговарају реформатори. Ова опозиција није само национална и родољубива, већ и ‘ружичасто–бела’, односно састоји се од комуниста који одбацују тешке марксистичко-лењинистичке догме и присталица православне монархије, државности царског типа.

Стога Александр Дугин овај тренд назива совјетско-царском тежњом и каже да се њихов систем ставова заснива на идеолошким, геополитичким, политичко-друштвеним и административним архетиповима, који покушавају да приближе совјетски и предсовјетски царски период.

Према Дугину, идеологија ових родољуба је много противречнија и више је збуњујућа од логичких и затворених конструкција либерала, па се често не појављује као холистички концепт или доктрина, већ у деловима, на нивоу осећања и прилично недоследно.

Дугин одбацује оба политичка крила и каже да би она биле ћорсокак за руски народ. Либерално крило би подразумевало постепено укидање руских националних карактеристика и означавало би крај историје за Русе, а совјетско–царско крило би покушало да оживи нацију и државу у истим историјским облицима и структурама које су у стварности довеле до њиховог постепеног пропадања и, на крају, распада.

Зато постоји хитна потреба за трећим путем, конкретним идеолошким концептом, који није компромис између либерализма реформатора и совјетско–царизма "уједињене опозиције", који напушта дуалистичку логику "либерали или опозиција", и ствара истинску алтернативу за оба, на основу карактеристика и интереса руске нације.

Према Дугину, руски народ је историјска заједница, етнички, културно, духовно и верски јединствена, носилац посебне цивилизације, која је играла пресудну улогу у стварању не једне, већ неколико држава, од мозаика старословенских кнежевина до Москве-Русије, царства Петра Великог и Совјетског Савеза.

Руски народ је омогућавао непрекидност различитих државних ентитета, не само у етничком смислу, већ и својом посебном, независном идејом цивилизације, различитом од било чега другог. Руску нацију није створила држава, већ руска нација, руски народ је током историје експериментисао са различитим врстама државних система. Све ово даје основу за стављање руског народа и његових интереса у први план развоја геополитичког концепта.

Зато Александр Дугин види руски народ као уједињујућу силу, способну да уједини друге народе и то је његов позив у евроазијском региону. Које врсте савеза се тако могу стварати, представљаћемо у наредним чланцима, такође указујући на ставове Бжежинског, који представља супротни пол. Заједно, ова два концепта бацају више светла на позадину текућег и све ескалирајућег рата у Украјини.

Напомињемо да геополитичари, какви су Дугин и Бжежински, са лакоћом цртају и дешифрују мапе, али шта њихова примена обично доноси, тога нисмо свесни. Па ипак, не треба их осуђивати због тога, јер узимање у обзир фактора, којима се бави геополитика такође може помоћи у успостављању мирне сарадње у великим регионима.