Руски геополитички интерес на Балкану

Пре свега, узимајући у обзир посебност региона Балкана у контексту националних интереса Русије, требало би консултовати службене документе које одражавају жеље и намере владе. Стога је неопходно размотрити руску доктрину политике спољних послова.

 

Спољнополитичка стратегија

Претходна докрина политике спољних послова Русије је објављена 15. јула, 2008. године. Руски циљеви су представљени на следећи начин:

- утицати на глобалне процесе зарад успостављања праведног и демократског светског поретка заснованог на колективним принципа у решавању међународних проблема и на владавини међународног права, пре свега одредбе Повеља УН, као и равноправних и партнерских односа између држава, под централном и координирајућом улогом УН, као главне организације која уређује међународне односе и поседује јединствени легитимитет;

- стварање добросуседских односа са земљама како би се промовисало укидање постојећих и спречавање појаве нових жаришта напетости и сукоба у регионима у руском суседству и другим деловима света.

Поред тога, уочено је да су процеси интеграције, посебно у евроатлантском простору, често селективни. Њих обично карактеришу покушаји да се умањи улога суверене државе као основног елемента међународних односа и да се државе поделе у категорије са различитим правима и обавезама. Такви процеси доносе ризик подривања међународне владавине права, и постоји велика опасност од произвољног мешања у унутрашње послове суверених држава.

Још једна карактеристика доктрине руске спољне политике је јачање међународног положаја Русије и решавање проблема који се односе на успостављање равноправних и узајамно корисних односа са свим земљама.

Међу регионалним приоритетима су, у првом реду ЗНД и евроазијске интеграције. Регион Балкана се не спомиње посебно према наведеном интересу за јачањем ЕУ и европских институција, као што је Савет Европе. Спомињу се неке земље ,као што су Кина и Индија.

"Русија настоји да даље развија односе са Турском, Египтом, Алжиром, Ираном, Саудијском Арабијом, Сиријом, Либијом, Пакистаном и другим водећим државама у регионима, у билатералним и мултилатералним форматима. Руски спољна политика има за циљ изградњу позитивне динамике односа са земљама Југоисточне Азије, посебно у развоју стратешког партнерства са Вијетнамом, као и разноликом сарадњом са Индонезијом, Малезијом, Тајландом, Филипинима, Сингапуром и другим земљама у том региону", такође се наводи у документу.

Ажурирани текст доктрине је објављен у новембру 2016. године. Овај документ је већ узео у обзир промене које се односе на украјинску кризу, санкције, као и нову општу глобалну политичку динамику. Тачка о евроазијским интеграцијама (Евроазијска економска унија) је проширена међу регионалне приоритете. Значај ОДКБ је посебно обележен.
У делу овог документа који се бави Европом, не спомињу се балканске државе, било да јесу чланице ЕУ или не. Међутим, у вези са другим регионима, истакнуте су земље као што су Монголија, Авганистан, Аустралија, Иран и Сирија (у различитим аспектима: од економске сарадње до безбедности).

Те тако не постоје неки специјални руски интереси у земљама Балкана који се наводе у званичним документима.

 

Економија

У либералним круговима постоји заједничка заблуда и они су уверени да је руско присуство на Балкану, пре свега, зарад економије. Али, то није случај.

Било би погрешно претпостављати да Балкан некако озбиљно утиче на привреду Руске Федерације у погледу извоза и увоза.

Статистика показује да је пре увођења санкција од стране Европске уније, извоз Русије у ове земље стално опадао, док се увоз није битније мењао. Ово се, пре свега позитивно одразило на европске економије, пре свега.

Према подацима Савезног завода за државну статистику, извоз Руске Федерације (у милијардама долара) за 2008, 2010, 2012, и 2013. годину био је:

Бугарска - 4.9; 3.4; 4.3; 2.2
Грчка - 4.3; 2.9; 5.9; 6.2
Румунија - 4.2; 2.0; 1.9; 1.6

У том периоду, највећи извоз ЕУ чланица био је:
Немачка - 33.2; 25.1; 35.6; 37
Италија - 42; 27.4; 32.4; 39.3

Увоз у Руску федерацију у истом периоду:
Бугарска - 0.6; 0.5; 0.7; 0.7
Грчка - 0.4; 0.4; 0.6; 0.6
Румунија - 1.0; 1.3; 1.7; 2.0

Поређења ради:
Италија - 11; 10; 13.4; 14.6
Немачка - 34.1; 26.7; 38.3; 37.9

Те је тако удео балканских земаља, које су у ЕУ, прилично безначајан.

Претерано важно место у структури спољне трговине Русије заузимају земље ЕУ и углавном једна група роба - нафта, гас и метали.

"Петрополитика", или геополитика нафтовода/гасовода, у последњих 20 година, била је кључни елемент у Европској стратегији Русије.

Област Балкана је била међу изабраним приоритетима за додатни гасовод Јужни ток за Средњу и Источну Европу. У почетку се претпостављало је да ће гасовод ићи испод Црног мора до бугарске обале (лука у Варни), одакле би главна грана гасовода наставила ка Србији, а затим ка Мађарској, Словенији, Хрватској и Аустрији. Још једна грана је требало да се пружи ка Италији преко Грчке.

Изградња је почела у децембру 2012. године и очекује се да буде завршена 2015. године. Међутим, у априлу 2014. године, Европски парламент је усвојио је резолуцију којом препоручује напуштање пројекта. Након тога, извршен је притисак из Брисела на бугарску владу.

У децембру 2014. године, Русија је почела преговоре са Турском, јер се сматрало да став ЕУ није конструктиван. Коначни договор са Турском је потписан у октобру 2016. године, а турска страна га је ратификовала у децембру 2016. године. Тако је Турска постала главни руски партнер за транзит гаса у Јужну Европу.

У принципу, изгледи за улазак у ЕУ за неке од држава из бивше Југославије, Албанију и Турску су несигурни. Ово додатно погоршавају финансијски и економски проблеми Грчке и еврозоне у целини, што ствара предуслове за активнију руску политику на Балкану.

 

Неки аспекти културе и историје

Балкански фронт је јасно обележен руском политиком и идеологијом. У извесној мери је веза са Русијом идеализована, због различитих историјских веза.

Пре свега, скоро све балканске државе су земље чије становништво чине Православни хришћани. 

Друго, у 19. веку, и Руска империја је подржала националне ослободилачке покрете на Балкану и учествовала у неколико ратова против Отоманског царства.

Поред тога, улазак Русије у Први светски рат је био повезан са сродним односима са Србијом. После Другог светског рата и успостављања америчке сфере утицаја у Европи, у складу са споразумима, Бугарска и Румунија су биле под контролом Совјетског Савеза. Југославија је дуго била савезник Совјетског Савеза, а затим је Јосип Броз Тито изабрао неутралност, након тога Југославија постаје један од чланова-оснивача Покрета несврстаних.

Међутим, након распада СССР и нових балканских ратова у првој половини деведесетих година 20. века, Русија је ојачала своје везе са Југославијом и подржала режим Слободана Милошевића, а многи грађани Русије су се борили као добровољци на страни Срба.

Поред тога, већина балканских земаља има словенско становништво. Иако је доктрину панславизма користило Руско царство само у 19. веку, на нивоу домаћинства, словенски фактор наставља да игра значајну улогу.

 

Српско-руски односи на Балкану

Најпријатељскије односе на Балкану, Русија гаји са Србијом. Између Русије и Србије постоји безвизни режим и споразум о слободној трговини. Велики руски монополи у државном власништву, као што су Руске железнице, Сбербанка, Газпром и Лукоил (део српских рафинерија су уништене током НАТО бомбардовања 1999. године, а Русија је активно учествовала у њиховом опоравку), делују на територији Србије. Поред тога, у граду Нишу, налази се руско-српски центар за ванредне ситуације, на основу ког се може успоставити у пуно рускo војно присуство.

Важно је напоменути чињеницу да Русија није признала независност и суверенитет Косова, а та област се и даље сматра српском територијом.

Русија је у више наврата Србији слала хуманитарну помоћ, након елементарних непогода.

Последњи парламентарни избори у Србији који су били у марту 2016. године, показали су запањујуће критеријуме, који се односе на изборне кампање политичких партија. У ствари, све стране, без обзира на део политичког спектра са којим су се идентификовали и колико су било каквог утицаја имали, заправо су се такмичили за гласове, показујући свој став према Русији. Нико од њих није изнео никакав критички став према Русији, а кандидати за парламент су се клањали својим бирачима и гарантовали своју љубав према Русији.

Као за већину становништва, без обзира на узраст, друштвени статус или политичке склоности, грађани Србије осећају потребу за јачањем утицаја и присуство Русије у Србији и на Балкану. Људи обично оптужују Александра Вучића и владу због недостатка развоја у том правцу. Вучић и влада су оријентисани према Западу, али не желе да изгуби предности у односима са Русијом, а то значи да играју двоструку игру.

Поред тога, у овом тренутку је српска јавност спремна за позитиван став према Евроазијској економској унији, чији је вођа Русија. О питању евроазијских интеграција се сада стално  расправља у политичким круговима у Србији.

У контексту односа са арапским земљама, изградња 'Београда на води' је вредна помена. Овај пројекат је добио мешовиту процену од просечних Срба. Према најпопуларнијем мишљењу, бивши премијер, а садашњи председник Александар Вучић и бивши председник Томислав Николић лично су се окористили, а почетак изградње је обележен многим неправилностима  корупцијским шемама.

Поред тога, у Србији је важан верски идентитет. Сарадња православних цркава широм света се сада може лако уочити и пратити према глобалној геополитичкој ситуацији. Православне цркве које се налазе у зонама геополитичког и геостратешког утицаја Запада (ЕУ и НАТО), су склоније пост-модернизму (екуменизму и синкретизму) и отвореније су за дијалог о екуменизму са Васељенским патријархом, Вартоломејем I. Руска православна црква има конзервативнији став, и у Србији се сматра правим носиоцем византијског наслеђа и најчврстијим антоподом екуменистичким и модернистичким стремљењима унутар Православља.

 

Друге државе бивше Југославије

Словенија је нека врста руске тачке уласка у ЕУ на Балкану, јер Русија тамо већ дуго има у власништву неколико великих компанија. То се не може рећи и за Хрватску, јер ова држава има лошу инвестициону климу, постоје значајне административне баријере, и сложени државни и локални закони. Штавише, пошто се Хрватска придружила ЕУ, земља мора да испуни све захтеве Брисела. Република Српска у Босни и Херцеговини и Македонија су могући партнери Русије, иако у региону недостаје велики руски капитал. Међутим, обе ове државе одликује политичка нестабилност. Озбиљни покушаји страног мешања у унутрашње ствари од стране ЕУ, САД и невладиног сектора које финансира Џорџ Сорош, посебно је видљиво у Македонији.

Црна Гора се донедавно сматрала пријатељском, или, у најмању руку неутралном државом. У Црној Гори, Русија је била лидер у инвестицијама у последњих 10 година. Године 2010., 32% предузећа у тој земљи припадало руским пословним људима.

Иако се Црна Гора одвојила од Србије и недавно показала политику приближавања ЕУ и постала члан НАТО, руски утицај на економију земље је веома значајан, јер је главни приход државе од индустрије туризма. Москва може да изврши притисак на Црну Гору препоруком компанијама да престану са продајом туристичким аранжамана за ову земљу. Ова техника је добро функционисала против Турске када је, након инцидента са обореањем руског авиона у новембру 2015. године, Русија увела економске санкције које покривају главне секторе (пољопривреда, лака индустрија и туризам) у којима приходи турских компанија долазе од послова са Русијом.

Што се тиче регионалног присуства Русије, у лето 2012. године, Сбербанка је купила одељење Источне Европе  банкарске групе Фолксбанк за 600 милиона евра, што је значило стицање банкарске мреже у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији.

 

Фактори лојалности и безбедности

Ширење НАТО је осетљива тема за Русију, посебно када су у питању земље које су пријатељске или имају неутралан став према Русији.

На Балкану, главно питање у последње време је могућ улазак Црне Горе у ЕУ. Осим тога, Србија и Македонија су потписале низ споразума са НАТО пактом, који се сматрају предусловима за ближу сарадњу, и на крају, улазак у савез. Међутим, Русија се ограничава углавном на дипломатске изјаве и позива на поштовање споразума и правила међународног права. Нема покушаја да се створи војно-политичка контра-равнотежа у региону. Поред тога, руско руководство је у више наврата изјавило да Русија неће ићи у рат са НАТО.

Испорука наоружања и војне вежбе са Србијом пре свега треба сматрати фактором за јачање политичке лојалности. Поред тога, то је и добра демонстрација квалитета руске војне опреме, јер је Русија на листи лидера производње и продаје разних оружја.

С обзиром да је један број земаља у региону (посебно, Македонија, југ Србије укључујући и Косово и Метохију, као и Босна и Херцеговина) су оптерећене постојањем Даешових терористичких ћелија, Русија се сматра пожељним партнером у борби против тероризма и у превентивним активностима. Бомбашки напади и убиства у великом броју земаља ЕУ су показали неспособност служби безбедности тих земаља. НАТО није у стању да спречи и елиминише такву претњу. Борба против тероризма, укључујући и Даеш је један од приоритета руске спољне политике и стратегије безбедности.

 

Реакција Запада на деловање Русије на Балкану

Запад користи разне методе да би се бавио интересима Русије на Балкану. Најпрактичнији и ефикасан механизам за земље ЕУ је да се користи политички притисак Европске комисије. Званичници ЕУ, такође, покушавају да утичу на руководство Србије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске.

Економска конкуренција је такође елемент одвраћања и покушаја да се на разне начине спречи руско деловање на Балкану. Али европски бизниси су већ дуго присутни на Балкану и транснационалне компаније су монополизовале  највише стратешке секторе. Ангажовање Балкана (као и других земаља Источне Европе) се врши преко Источног партнерства. Међутим, активности на овом пројекту су значајно смањене у протекле две године, вероватно због разлика у ЕУ и пан-европским кризама на више нивоа.

Војна и политичка опозиција се првенствено појављују кроз НАТО, јер балканске земље, појединачно или заједно, нису у стању да се одупру руској моћи.

Последњих неколико година, НАТО је, под вођством Сједињених држава, спроводио антируске иницијативе на два начина. 

Први начин се односи на облике и методу тврде моћи. То се види по ескалацији војног присуства НАТО, по прегруписавању трупа, као и по распоређивању нових врста офанзивног наоружања и мобилних јединица. Ова политика се одвија под окриљем НАТО-операције 'Атлантско решење', која је покренута 2014. године и нема рок трајања за реализацију. У оквиру ове операције, очигледно се стварају посебни услови за одређене државе које су део осе север-југ у Источној Европи (балтичке државе, Пољска, Румунија и Бугарска).

Ова подела подсећа на концепт "Санитарног кордона" кога је предложио британски геополитичар Халфорд Макиндер током Првог светског рата као зону раздвајања, укључујући новоформиране државе између Русије и Немачке.

Друга област се односи на облике меке моћи у оквиру војних структура чланова НАТО алијансе. Ова линија деловања се спроводи коришћењем алатки стратешке комуникације.

Стратешке комуникације се разумеју као "... координисана и одговарајућа примена НАТО комуникацијских активности и способности - Јавна дипломатија [PD], Јавни послови  (PA), Војни односи са јавношћу [MPA], Информационе операције (lnfo Ops), и Психолошке операције (PSYOPS) у складу са потребама – као подршка политици, операцијама и активностима Алијансе, а зарад достизања циљева НАТО. "

Такве операције могу укључивати "покушаје пуча" како је организовано у Црној Гори, а онда су изнете оптужбе да је било руског учешћа. Добро је познато је да су Александар Вучић и Мило Ђукановић дугогодишњи пословни партнери (често у незаконитим пословима). У извештају ОЦЦРП (Пројект извештавања о организованом криминалу и корупцији), на листи најкорупмиранијих политичара у свету за 2012. годину, налази се и Ђукановић.

Сви досадашњи државни удари или покушаји пуча на Балкану су приметно спровођени на иницијативу Запада, а уз подршку Фонда за отворено друштво. Русија традиционално не користи сличне алатке из разлога политичкоф ризика и због другачијег приступа међународним односима који је повезан са руском стратешком културом.

Међутим, велики број публикација и истраживања показују да је Европа забринута због могућег утицаја Русије на политичку ситуацију на Балкану (посебно после почетка украјинске кризе и сукоба 2014. године). У међувремену, много нерешених питања на Балкану се повезује са претходним колективним одлука ЕУ. На пример, “Солунска декларација из 2003. године се још увек не спроводи. Земље западног Балкана се за више од десет година нису претвориле у просперитетне и безбедне у региону. Напротив - ситуација у многим земљама у региону se погоршала. А узрок је директна кратковидa политика ЕУ.”

Поред тога, Русија је често приказивана у облику "застрашујуће" карикатурe. На пример, 2016. године, високи званичници НАТО и један број западних медија је упозорио да је Русија кренула да заузима балтичке државе, а можда и Финску. Наравно да такве изјаве нису имале основа и још једном су показале неодговорност великог броја званичника ЕУ.

Узимајући у обзир претходна деловања ЕУ и НАТО, у блиској будућности ће се на Балкану спроводити разне провокације против Русије. Међутим, ситуација би се могла променити током 2017. године због избора у многим земљама који чине језгро ЕУ. Због кризе либералне политике, расте број еуроскептика и народњачких покрета, чија је позиција према Русији пријатељска. Ова чињеница може да промени однос снага не само на Балкану, већ и у ЕУ у целини.

Као закључак, потребно је напоменути да Кина почиње да игра важну улогу у региону Балкана. Поред улагања у разне индустријске и пољопривредне објекте, Кина је главни донатор инфраструктурних пројеката у оквиру новог Пута свиле, који подразумева стварање нових саобраћајница и логистичких чворова. Таква улога азијског гиганта за Русију је веома повољан фактор, јер су обе земље чланице ШОС и деле исти став о изградњи мултиполарног светског поретка. Русија је у стању да користи финансијска средства у истој мери као Кина, без постављања политичких захтева. Ова чињеница отвара могућност избора за земље у региону, са ким да сарађују у економском смислу и коме да дају повластице у културалним односима.