Њ.Е. Боцан-Харченко: НАТО је присвојио базу Бондстил намењену мировњацима

Као добар познавалац Балкана и учесник мировних преговора, упознати сте са процесом који је пратио распад бивше Југославије. У којој мери су уплитање са стране и примена дуплих стандарда на народе у бившој СФРЈ допринели да се деси крвави грађански рат?

Дупли стандарди су, заиста, без гриже савести коришћени од стране западњака свуда, а и даље се користе. Током распада Југославије, Запад је намерно одустао од избалансираног приступа странама, како у оценама њихових потеза, тако и у преговарачком процесу. Посебно, покушали су да представе дешавања на простору бивше СФРЈ као агресију српске стране, док је у ствари југословенска криза, као што сте тачно рекли, била управо грађански рат у бившој заједничкој држави.

С обзиром да су све стране биле заинтересоване у посредовању, решавању ситуације су се одмах придружиле и ЕУ, и САД и Русија. У низу случајева је тада успевало да се координише рад у Контакт групи, као и њен рад са СБ УН.

Истовремено је било и случајева мешања, супротно резолуцијама СБ УН и одлукама усаглашеним у Контакт групи, у интересу једне од страна у сукобима у Хрватској и Босни, касније – већ потпуно отворено – на Косову.

Више од 500 000 Срба је протерано из Хрватске, око 250 000 са Косова и Метохије, такође са територије Федерације БиХ. Учињени су страшни злочини над српским народом, а имовина отета и уништена. И, поред тога, Срби су окривљени за сва дешавања и рат у бившој заједничкој држави. Да ли креатори и изазивачи ратних сукоба унапред испланирају, ко ће бити позитивна, а ко негативна страна у пројектованим сукобима?

Скоро у свим сукобима за кривца је од почетка проглашена српска страна, након чега се тражио изговор који би оправдао мешање НАТО пакта. Такви поводи су биле експлозије на тржници Маркале у Сарајеву, затим инсценирање у Рачку.
За међународна присуства такође није била својствена непристрасност. Тенденција је уочљива и данас – на пример, у БиХ, где су за све увек а приори криви Република Српска и Милорад Додик. Или у Хагу, где је обележје „правосуђа“ и даље јак антисрпски набој.

НАТО је извршио агресију на СР Југославију, односно Србију, уништавајући фабрике, инфраструктуру и убијајући народ ради отимања територије Републике Србије. Зар то није у супротности са међународним правом и свим повељама УН?

Управо у том периоду у Вашингтону, који је себе именовао за победника у „хладном рату“, појавило се уверење у сопствену непорециву непогрешивост, као и сумње у сврсисходност усаглашавања приступа међународним проблемима у оквиру УН и стриктно у складу са општеприхваћеним међународним нормима. Тамо су хтели да покажу да се већ гради нови међународни поредак и да ће бити заправо такав каквим га замишљају САД.

У случају Југославије је апсолутно свесно изабрана тврда линија сређивања кризне ситуације силом, у циљу да се дефинитивно сруши земља, а затим да се утврди њихово војно присуство у том делу Европе. Када није успело да се тај сценарио спроведе преко СБ УН, где су му се одлучно супротставиле Русија и Кина, као и Аргентина и Бразил (тада несталне чланице Савета), САД су ангажовале НАТО па су отпочеле једнострану агресију против суверене земље, што је било у супротности са Повељом УН, документима ОЕБС и, уопште свим принципима међународног права. Било је немогуће схватити да бомбардовање цивилног становништва и цивилне инфраструктуре, варварско изругивање над сувереном државом јесте стварност краја 20. века. Позната је и вапијућа чињеница примене у Југославији пројектила са осиромашеним уранијумом. Истраживању тих злочина треба да буде посвећена посебна пажња.

Да додам да је агресија против Југославије постала прва у ланцу инспирисаних од стране Вашингтона операција уз примену силе ван међународно-правног поља, без санкције СБ УН или уз арбитрарно тумачење његових резолуција. Данас Запад као противтежу међународном праву све активније промовише концепцију такозваног „поретка основаног на правилима“, која се изумевају ад хок у интересу уске групе држава. Резултат је демонтажа носећих конструкција глобалне безбедности, пооштравање трансграничних изазова и претњи, разбалансирање међународних односа.

Поједини аналитичари тврде да Запад гледа Србе као „мале Русе“ на Балкану и да смо зато на удару и приказани као „лоши момци“?

Не бих хтео да подржавам тај израз. Односи Русије и Србије су се увек градили па се и данас граде на начелима равноправности, узајамног поштовања и обостране користи.

Ипак, у питању, које сте поставили, има и рационалног језгра. Предубеђен однос према Србима, настојање да се ограничи улога Србије у региону су у великој мери у вези са традиционално пријатељским, одрживим односима између Русије и Србије. Само то да Србија, уз све евроинтеграције, остаје окренута сарадњи са Русијом, у очима Запада је прави непоузданом кариком на Балкану. Србија при томе има историјски високи ниво националне самосвести и националног поноса, брижљив однос према својим традицијама. Управо то чини суверенитет земље и народа.

Запад би сматрао за боље да тај суверенитет подреди својој вољи, да га подрони, раствори у евроатлантском котлу – јер је са попустљивим, ћутљивим, безвољним партнерима кудикамо лакше имати посла. Истовремено, тамо добро разумеју да Србија неће пристати на такву позицију. Одатле је и такав приступ.

Постоје разне спекулације зашто је дошло до повлачења руских мировњака са простора Косова и Метохије…

Да се одмах оградимо: Русија 2003. године и данашња Русија се потпуно разликују по политичким и економским могућностима, по положају на светској арени. Тада нам није било нимало лако у финансијском погледу да издржавамо миротворно, војно присуство ван руских граница. Ипак, да подсетим, уз све унутрашње проблеме непосредно за време југословенског конфликта руски контингент у саставу УНПРОФОР се налазио на кључним подручјима у БиХ, укључујући Сарајево. Одиграо је велику улогу у Источној Славонији. Русија је такође дала значајан миротворан допринос и у најтежем пост-кризном периоду: на Косову у 1999-2002. години, у БиХ у оквиру миротворних снага од 1996. године.

У том периоду, као што је и сада, у фокусу је био политички рад, пре свега у Савету безбедности УН.

Говорећи о ситуацији 2003. године на Косову, хтео бих да нагласим да се у том тренутку оштро поставило питање о неопходности да се изравнају искривљавања у међународном регулисању – линија западњака, која се спроводила и преко КФОР, све више се одмицала од принципа успостављених резолуцијом 1244 СБ УН. Све изразитији је постајао једнострани приступ у корист косовских Албанаца, док многе одлуке од принципијелног значаја за Србе, укључујући и о ограниченом присуству српских војника, нису реализоване, на шта увек подсећа наш министар иностраних послова Сергеј Лавров. Тада смо у више наврата упозоравали наше партнере у СБ УН о могућим ризицима. Али се није обазирало на наш глас. Морало се да делује и без иницијативне улоге Београда – таква која постоји сада, што је смањивало ефикасност координације наших заједничких напора. Међутим, пракса показује да само то доводи до стварног резултата. Пример томе је наша резултативна сарадња са Београдом данас у циљу да се спречи гурање Косова у међународне организације.

При томе је било јасно чему то води: Приштина и њени покровитељи су тражили што бржи почетак преговора о статусу, односно – под тим параваном – проглашавање независности у супротности са резолуцијом 1244 СБ УН, ради чега се није занемаривало и провоцирање антисрпских погрома. У таквим околностима улога статисте за Русију је била неприхватљива. Исто је било узето у обзир када је Русија донела одлуку о изласку из Контакт групе већ 2008. године.

Да се вратимо на актуелну ситуацију: Запад и сада наставља да гледа кроз прсте на акције специјалне косовске полиције на северу, помаже формирање „косовске војске“. Знамо да се Србима подмећу тезе да наводно НАТО остаје на Косову, док су га Руси напустили. При томе се не прецизира да НАТО остаје на Косову претежно у сопственом интересу, обучавајући оружане снаге косовских Албанаца, осигуравајући себи чврсти терен у Источној Европи. Арбитрарно је присвојена база „Бондстил“, од почетка намењена за мировњаке.

Са Ишингером и Визнером били сте део посредничке тројке Контакт групе за преговоре Београда и представника привремених институција у Приштини. Да ли је лакше било тада постићи договор и доћи до компромисног решења него данас и на чију иницијативу су преговори прекинути?

Преговори ни тада нису били једноставни, а и сада не изгледа да ће бити лаки – утолико пре што засад нема ниједног предуслова за обнављање дијалога. Тада је преговарачки процес био прекинут на иницијативу Запада. Русија се залагала за његов наставак и после 2007. године.

Приштина одбија реализацију Бриселског споразума на терену. Увела је таксе на робу из централне Србије и свакодневно крши права српском народу. Може ли да се под таквим условима настави дијалог Београда и Приштине?

Тренутно, као што сам већ нагласио, за то, заиста, нема чак ни основних предуслова. Конфронтациони став Приштине – једнострани потези, који се косе са раније постигнутим договорима, и веома радикална реторика у склопу пост-изборног хаоса који се наставља – и повлађивање том ставу од стране западних куратора косовске „независности“ не доприносе стварању повољних услова за поновно покретање дијалога између страна. А да не говорим о одсуству чак и минималне сагласности у међународној заједници поводом неопходности да се у таквим преговорима руководи нормама међународног права. У овом случају – резолуцијом 1244 СБ УН.

Како уопште доћи до компромиса у ситуацији у којој политички представници Албанаца искључују било какав разговор који би задирао у „независност Косова“?

Основ за преговоре, да поново нагласим, треба да буду норме међународног права – резолуција 1244 СБ УН, коју нико није укидао. Тада постоји шанса за постизање неких позитивних резултата.

Специјална косовска полиција РОСУ често упада на Север Косова. Пребија и хапси Србе, а Кфор не реагује. Заправо, на изјаве званичника у Србији да ће Србија заштитити Србе на Косову од евентуалног етничког чишћења, Кфор се оглашава да би у том случају свако ко уђе на територију Косова био у рату са НАТО пактом. Значи ли то да је НАТО већ узурпирао део територије Србије – Косово и Метохију, и поручује Србији да јој неће дозволити да заштити свој народ у јужној покрајини?

Да поновим да НАТО у овом случају попушта једној страни и игнорише основане, законите захтеве друге стране, како би по сваку цену учврстио свој положај у региону.

Трпећи притиске Запада да се одрекне пријатељства са Русијом, Србија је разапета између љубави и поштовања према Руској Федерацији и чињеници да смо део Европе и да стремимо да постанемо њен пуноправни члан?

Србија данас веома успешно води промишљену избалансирану политику усмерену на изграђивање узајамно корисних односа са максимално широким кругом партнера.

Истовремено на Западу све чешће позивају Београд да „се уразуми“, да се одрекне од сарадње са Русијом, која наводно омета евроинтеграционе тежње Србије. Све те изјаве не само да немају никакве везе са реалношћу, него и противрече низу докумената исте ЕУ. Према нашем мишљењу, такав приступ је контрапродуктиван.

Наш приоритет јесте даље јачање стратешког партнерства са Србијом. Али то партнерство никад није било и никад неће бити усмерено против некога. Управо стога многи наши заједнички инфраструктурни пројекти – да наведем у првом реду „Турски ток“ и планове „Руских железница“ – од великог су значаја, између осталог, и на регионалном, општеевропском нивоу.

Како Русија види будућност јужне српске покрајине?

Сматрамо важним обнављање преговора Београда и Приштине у циљу постизања узајамно прихватљивог, компромисног решења. Само компромисно решење ће бити одрживо и гарантоваће стабилност и безбедност у региону. Подржаћемо свако решење које ће бити прихватљиво за Београд.

Руси су дали огромне жртве у борби против фашизма. Срби су први на Балкану устали против тог зла и преко три милиона их је страдало у Првом и Другом светском рату. Који је крајни циљ покушаја појединих западних земаља да релативизују борбу против фашизма и изврше ревизију историје Првог и Другог светског рата?

Такво злонамерно извртање чињеница је покушај да се нашим земљама одузме историја и тиме се пољуља њихов положај у савременом свету, као и да се утврди корисна за Запад идеја о томе да кључно послератно достигнуће није у формирању система међународног права и оснивању УН као централне међународне организације, него је у учвршћивању „трансатлантске солидарности“ и стварању НАТО пакта.

У том контексту посебан значај имају заједнички напори Русије и Србије у супротстављању фалсификовању историје, у консолидацији антифашистичког покрета. Осмишљавање искустава из Првог и Другог светског рата је важан услов за миран развој и свестрану деидеологизовану сарадњу свих држава и народа.

Предстојећа 2020. година, када се обележава 75. годишњица Велике Победе, у Русији је проглашена Годином сећања и славе. Биће нам драго да прославимо тај јубилеј заједно са Србијом.

Извор: Часопис Јединство