Ради се о 'киднаповању државе'

У последње време, како то и доликује медијима који учествују у медијском рату против српског друштва, осута је паљба по др Зорану Миливојевићу, што се усудио да својим коментарима и анализом ситуације у вези са убиствима испред Центара за социјални рад, дирне у змијско гнездо у коме су заједничке интересе нашли понеки државни орган, понека НВО која се залаже за содомитска права, понеки заинтересовани фонд који “алоцира” средства по чудним критеријумима, за још чудније намене… А све њих повезује један те исти интерес: растурање породице, а тиме и друштва. А када нема породице и друштва, држава је лак плен. Мада се у случају Србије кренуло обрнутим редом – државни механизам је отет од друштва, окупирале су га поједине дружине које раде за интересе спољних фактора са Запада. Сâм Запад, на челу са Европском унијом, пуца по свим шавовима, а на важна места у државним управама су доведени опскурни људи, као и у Србији.

Geoполитика.ru је замолила др Зорана Миливојевића да прокоментарише неке важне друштвене теме и збивања.

О друштвеном поретку и вредностима данас – да ли је ово “кување жабе” српског друштва при крају или има наде да ће се друштво, ипак, одупрети содомизацији и понижавању грађана на сваком кораку и у свакој ситуацији?

Гледам на друштво као јавни простор у коме се разноразне групе такмиче какве ће вредности и ставове по одређеним питањима да наметну као вредне и корисне. То је нека врста утакмице и борбе за “мишљење већине”. Ако је једна група у томе успешнија, то је резултат њених напора, енергије и новца који је у то уложила. Ако је она друга група пасивна, незаинтересована, ако не ради на промоцији својих вредности и погледа на важна животна питања, она губи.
Они који су лично заинтересовани за неку проблематику су по правилу агресивнији јер желе промену, док су они други, којима постојеће стање одговара, мање заинтересовани јер верују да ће ствари наставити да буду такве какве су до сада. Они се по правилу пробуде тек онда када су већ изгубили, када је на неки начин или касно или много теже нешто зауставити или вратити у почетно стање. И, ту је проблем. Тако дођемо до захтеване “промене свести” на којој су немачки посланици инсистирали пре пет година и до “кувања жабе”, то јест серије постепених, малих промена које људи не примећују и не опиру им се, све док нису “скувани”. Другим речима, одговорност је и на сâмим грађанима јер не препознају шта се догађа. Још више је на интелектуалцима који би требало да артикулишу догађања и да јавности помогну да препознају које све друштвене силе делују и куда све то води. Али ако нема, разумевања и енергије, нити код интелектуалаца, нити код грађана, ствари теку онако како сада теку.

Како тумачите чудну повезаност НВО организација за содомитска права и социјалних служби? Како је дошло до тога да активисти содомитских организација буду истовремено и социјални радници? Неке од њих чак и министарства ангажују јавно, како би “помогли” у изради образовних програма, стратегија за комуникацију са породицама и за друге важне ствари у друштву?

Најкраће речено, ради се о “киднаповању државе” од стране НВО. Као што знате, идеја постојања НВО јесте да окупи заинтересоване појединце око заједничке теме, а онда да та НВО делује на државу, како би допринела да се дата тема боље уреди.

У разним НВО које се баве децом, женама, сексуалним мањинама, Ромима, људским правима, налазе се и разни професионалци, људи који су завршили одговарајуће факултете и који су захваљујћи финансирању из иностранства нашли ухлебљење у разним НВО. Они су затим похађали разне обуке управо у том истом иностранству, након чега се овде појављују као међународно признати експерти за дата питања. А онда долази држава која ангажује те експете, уважавајући њихов професионални ауторитет, а не препознајући њихов идеолошки помак, и практично им препушта да они уреде неке ствари у држави, да пишу и предлажу законе.

Више пута сам стекао утисак да постоји врло јака лична и финансијска повезаност неких експерата и НВО са одређеним високо позиционираним бирократама у министарствима и државним организацијама. Ако је неко створио професионалну биографију у НВО сектору у области, на пример, људских права, и постао експерт за та питања, онда је логично да “прескочи” у државни сектор и постане државни функционер у датој области. То вам је слично “дугом маршу кроз институције”, стратегијом коју су развили шездесетосмаши након краха њиховог покрета. Врхунац њихове победе јесте када се њихова решења, која одражавају њихове вредности и поглед на свет, претварају у државне законе који су онда обавезујући за све грађане.

Оно што видим као проблем јесте идеолошка потка тих НВО организација и њихових експерата. А, оно што није очигледо, али се наслућује, јесте да је управо породица њихова главна мета. То проистиче из тога што породицу виде као место репресије, што у породичним односима не виде љубав, нити партнерску, нити родитељску, већ изнова и изнова виде однос тлачитеља и потлаченог. Или су деца потлачена, а родитељи тлачитељи, па онда децу треба уз помоћ државе и школа “ослободити”, отуђити или, чак, одузети од њихових “затуцаних” и необразованих родитеља. Или је жена потлачена, а мушкарац је суптилни или насилни тлачитељ, па онда и њу треба ослободити, а њему одузети сваку моћ и веродостојност.  Зато и имамо НВО организације које се у свом називу јасно одређују да су за борбу против “насиља над женама и децом”, као да мушкарци нису и не могу бити жртве женског насиља, које истина често није физичко. И та новоизмишљена и прешироко дефинисана категорија “психичког насиља” подразумева да је увек мушкарац тај који на тај начин малтретира жену, иако је у стварности и жена та која често врши ту врсту насиља над мушкарцем.

Борба НВО за развијање толерантности према сексуалним мањинама јесте позитивна и легитимна. Али једно је борба против негативне дискриминације, елиминисање нетрпељивости и развијање толерантности, то јест трпељивости, а друго је када се та оријентација промовише и велича, када се то чини малој деци у вртићу или у основној школи. То је постала својеврсна борба за децу, за дечије умове, јер ко први дође до детета и формира му став, тај одлучује какво ће друштво изгледати за двадесетак година.

И тако долазимо до потребе за ослобађањем, спашавањем, до једне индустрије која продукује жртве и агресоре, како би оправдала своје постојање. У пракси ова идеологија јесте штетна јер окреће жене против мушкараца, децу против родитеља, ствара нове поделе и непријатељства у друштву.

Које су психолошке основе ове крајње либералне идеологије?

Посебан проблем је што је ова либерашка идеологија веома привлачна за младе људе који су по природи искључиви, јер још немају довољно, нити образовања, нити животног искуства. Ова идеологија у њиховим умовима црта оно што зовемо “драмски троугао”, а то је динамика између три улоге: невине и добре жртве, њеног злог прогониоца и доброг спасиоца као треће улоге. То вам је архетипска слика коју имате у бајкама када зла аждаја жели да прогута невину принцезу, па се појави херој да је спасе. Управо та дечја, црно-бела слика борбе моћног зла и немоћног добра, чини да особа која у њу поверује жели да се нађе у улози спасиоца, “ослободиоца”, либератора, било тако што помаже жртви, било тако што прогања прогониоца.

Тако добијемо оно што се на енглеском зове “ратник за социјалну правду” који на друштвеним мрежама врши крсташке походе против идеолошких противника, које управо зато што су по његовом мишљењу зли, не доживљава као противнике, већ као непријатеље које треба немилосрдно сатрти. Његова добит није толико у томе да заиста некоме помогне, већ да кроз пљување по другима на друштвеним мрежама одржи представу о себи као позитивној и значајној особи.

И тако долазимо до парадокса да наводни борци против фашизма највише користе фашистичке методе, чиме несвесно постају фашисти.   

Познато је да лезбејке не подносе мушкарце, а многе од њих су активисти НВО које се баве лезбејским правима. Да ли и како такве особе могу да утичу на разрешавање проблема насталих у некој породици, било због свађе, развода, итд? Какав може да буде њихов утицај на децу? Или жене? Да ли је могуће да се ту догађају неке “чудне” ствари.

Ако особа који ради са људима заиста јесте професионалац, тада се јако труди да њени вредносни ставови не утичу на њен рад са људима. Професионалац је особа која је у стању да емпатично сагледа проблем из позиције и оних људи који имају сасвим различите вредности и животне ставове од ње. И то се може. Није важно да ли је неко верник или атеиста, које је сексуалне оријентације, која му је политичка опција блиска. Управо када је у питању психотерапија, велики број веома добрих психотерапеута на Западу су хомосексуалци. Али они су у свом раду неутрални – њихова сексуална оријентација је приватна ствар и небитна за рад са клијентима. И ја имам један број клијената који су хомосексуалци или лезбејке, па то не утиче на процес рада. Проблем наступа онда када особа која ради са људима као професионалац заправо делује као прикривени активиста, када намеће одређену дефиницију проблема, када намеће одређена решења, када намеће своје вредности и погледе на свет.

А када се директно или индиректно, кроз невербалну комуникацију и психолошке поруке појави идеологија, ту нема ништа, нити од професионалности, нити од етике дате професије. Тада наступа штета, непосредна или дугорочна, за дете, жену, мушкарца, породицу, па и за читаво друштво.  

Постоје сведочења мушкараца да доживљавају “шиканирање” када одлазе на разговоре у Центре за социјални рад, а онда се испостави да је радник, тачније радница, задужена за њихов случај, активиста неке НВО коју финансирају западне владе, западни фондови, а некада се те исте организације које раде директно против државе Србије финансирају из наших фондова...Чему то води? Или, да ли је и то разлог за догађаје од пре неколико дана?

Као што сам рекао, ако је социјална радница заиста професионалац, њен активизам не мора да јој смета у раду са мушкарцима. Али то је идеал. У стварности имамо пуно супротних примера. То је у најмању руку неетично понашање. Социјална служба мора да има интегритет, да буде непристрасна, да одолева разноразним притисцима и лобирањима за ову или ону страну. Једном речју, она мора да буде неутрална, да уважава права свих укључених, али и да инсистира на њиховим дужностима. Једино тако се постижу правична решења која доприносе смањењу конфликата и насилних ситуација током и након развода. Мушкарци се жале на шиканирање, али има и пуно супротних примера, када економски или статусно моћан мушкарац који се разводи утиче да се крше права мајке.

Не треба заборавити да и многи који су запослени у сâмим центрима нису задовољни постојећим процедурама, да су преоптерећени, да имају велику одговорност, али да се плаше за своје радно место, тако да ћуте и повинују се трендовима који их и лично и професионално иритирају.

Једино успостављањем идеје правичности за све укључене као основне, поштовањем и права и личности и жена и мушкараца, центри за социјални рад могу повратити углед у јавности којег су некада имали.

Убрзо након несрећних случајева, злочина, какогод се то све заједно звало – у јавности се појавила информација да ће реч социјалног радника имати исту тежину као и реч тужиоца. Врло експресно је власт реаговала у вези са овим – не може, а да се не примети да нису тако агилни и ажурни када се ради о неким другим темама. Шта значи ова  “аутономија” социјалних радника, ако се зна да је велики део њих повезан са НВО које се баве промовисањем содомије у друштву.

Велики проблем наше политике јесте што се не ради стратешки, плански, што се ситуација не поправља из месеца у месец, из године у годину.

И зато када се деси неки скандал, трагедија за коју је јавност посебно заинтересована, када се у народу створи велика енергија беса и незадовољства, политичари су ти који вуку неке брзоплете потезе само да би умирили јавност, да би одржали или унапредили имиџ који имају у народу.

Најављују се још строже казне, али шта ће то вредети јер како смо видели протеклих година, многа од ових убистава жена након развода су праћена самоубиством починиоца. Како ће на њега утицати претња строжом казном када он и не жели да живи? Како ће људи из обезбеђења који су сада ангажовани у центрима за социјални рад спречити трагедије које се дешавају испред центара или у њиховој непосредној близини? То једноставно није у њиховој моћи, мада је добро да постоје у центрима, јер неке странке јесу неоправдано агресивне, тако да присуство обезбеђења може допринети да се запослени у центрима осећају мање угроженим.

Ствари треба вратити на почетак и зато сматрам да је праведан приступ оно што нема алтернативу. Ако се ствари не промене у основи, а социјални радници добију већа овлашћења, незадовољни “корисници” ће њих сматрати за одговорне за решења која су им неприхватљива, што опет и социјалне раднике ставља у ризичну ситуацију.

Мени се не допада ни идеја да социјални радници имају “суперовлашћења” као што то имају у Шведској или Норвешкој, јер ми се на основу неколико примера које познајем, чини да у тим земљама веома моћне социјалне службе, у намери да добро поступе, чине штету управо онима којима би требало да помогну.

Шта мислите о мери Центра за социјални рад који родитељима одузима децу ако немају довољне приходе за одгој детета, а онда дете шаље у другу породицу, којој даје средства за чување детета? Да ли то има икаквог смисла? Да ли ту има нешто што ми, обични смртници не разумемо, али зато разумеју стручњаци из Центра за социјални рад? Да ли постоји смислено објашњење за овакав начин рада?

То је добар пример онога што зовемо “педоцентрични приступ”, када се дете ставља у центар, а све што је око њега се занемарује, као да не постоји. Нема боље заштите дететових интереса и права од тога да оно остане у својој природној групи, код оца, мајке и друге деце, ако их има. Ако су родитељи толико сиромашни да су деца угрожена, тада треба помоћи породици јер ће она помоћи детету. То би био пример добре социјалне интервенције. Али у пракси има свега, па и то да неодговорни родитељ потроши помоћ за дете на алкохол. Верујем да се издвајањем детета од родитеља систем осигурава да ће помоћ заиста добити дете. Али постоји читав низ једноставних мера које је могуће применити, па да будемо сигурни да се новац троши на храну, одећу, обућу и потрепштине за школу, тако да је ова мера, ако је примењена искључиво због сиромаштва породице, дискриминаторска и неприхватљива.

Да ли уопште постоје нека парцијална решења, како се систем социјалне заштите не би потпуно суновратио или је то немогуће без суштинских промена у друштву, које је огрезло у јефтине моралне норме, свакакве врсте оправдавања опскурног понашања, деца и омладина су под утицајем јефтине поп културе и декаденције која долази са Запада, родитељи немоћни да одрже породицу повлађују деци… Како зауставити тоталну пропаст друштва?

Систем социјалне заштите јесте могуће значајно поправити. Проблем је што је у држави у којој је толико велики број сиромашних, а која је и сâма сиромашна, социјална служба постала нека врста азила за људе који су жртве свакојаких друштвених проблема. Њој се стално товаре нови задаци, људи који тамо раде су преоптерећени, праве грешке и изложени су разноразним притисцима. Оно што се не зна јесте да и у социјалној служби постоји велики број незадовољних, оних којима је све јасно, али који морају да ћуте и трпе јер не виде како би нешто могли да промене. Чини ми се да је то она тиха већина. Али, ако не видите како бисте променили један тако важан сегмент у друштву каква је социјална заштита, како онда замислити суштинске промене у друштву као целини. Нарочито данас када је и цео Запад у једној врсти апатије и декаденције.

Мој приступ је да се обраћам појединцу који треба да схвати да је сâм или да је део мање, емотивно повезане групе, најчешће породице, и да је он тај који има моћ и који треба да уређује ствари у свом микросвету. Помажем му да се оријентише око основних ствари у којима су људи данас збуњени: партнерским односима, васпитању деце, разумевању емоција, итд. Циљ ми је да заинтересовани појединци, дакле они који желе да размишљају, спознају своју моћ, њене границе и да уреде своје животе у складу са својим вредностима. Верујем да је овај свет саздан из милиона микросветова, и да позитивне промене у микросветовима постепено доводе до промене и у овом свету кога зовемо друштво.

И за крај: данас је једна мајка имала дилему да ли да својој другарици саопшти да је видела фотографију њене кћери, тинејџерке, на друштвеним мрежама, која се фотографисала у пози из порно филмова, полугола. После пар сати дилеме, она је одлучила да, ипак, другарици саопшти шта је видела. Одговор је био љутит уз опаску: “Имаш и ти кћер, пази, може и теби исто да се догоди!” и саопштила брижној мајци да јој се више не јавља. Шта бисте о овом случају рекли?

У тој анегдоти се кристално јасно одсликава темељни проблем који мучи и савремено васпитање деце и савремено школство.

Реч је о томе да су родитељи заборавили шта треба да буде њихов циљ, а то је да социјализују и припремају дете за самостални живот у људском друштву. Уместо тога, завладала је “идеологија срећног детета”, што значи да родитељи мисле да је довољно да њихово дете буде срећно и вољено и да ће све бити у реду када одрасте. Иако је добро да детету пружају љубав, они га оштећују тако што га не уче дисциплини. Једино ако детету дајемо љубав, али га и дисциплинујемо, ако му постављамо границу између оних његових задовољства која су прихватљива и оних која нису, ако га терамо да ради оне ствари које су корисне, али непријатне, па дете има отопор, ми га социјализујемо и припремамо за свет одраслих.

Велики број овако васпитаних младих касније показује велику неспособност и неодговорност према сопственом животу. Довољно је прочитати књигу британског психолога др Арика Сигмана “Размажена генерација” која је преведена и код нас, па да се схвати погубност и ширина негативних последица и за појединца и за друштво у целини.

Описана мајка вероватно не прави разлику између себе и кћерке, тако да сваку критику упућену на кћеркин рачун, она схвата као напад на себе, као поруку “Ти си лош родитељ!”, и зато је тако реаговала. То је главни проблем у школама у којима учитељи и наставници скрећу пажњу родитељима на неко неприхватљиво понашање детета, а родитељи то разумеју као напад на себе, тако да постају агресивни према наставницима. И онда ови, ради мира, не желећи конфликте, престану да упозоравају и постају пасивни. И шта онда очекивати од деце која не желе да уче, од родитеља који су погрешно разумели шта је то “безусловна љубав” према детету, тако да не васпитавају децу, и од школе која је престала да буде и васпитна институција.