О проблемима суверенитета у Европи

Тренутна ситуација у Европи није ништа неуобичајено. Чак се могла и предвидети. Штавише, неколико пута се то све могло предвидети на основу опредељења људи који су се супротставили политичком систему у овом делу света. Једина разлика је у томе што су неки људи стварање ЕУ видели као системску грешку, а други је препознали као међукорак у даљој разградњи националних држава и стварању глобалног грађанског друштва. Ова два погледа на свет се сада очитују у европској кризи, а шта ће бити тачка геополитичке бифуркације, у великој мери зависи од даљег развоја догађаја.

Да размотримо ова два специфична случаја. Поређења ради, позајмићемо и размотрићемо идеје представљене у радовима сличних наслова: Слом нација и Сламање нација. Први је настао 1957. године, а други се појавио 2003. Први је написао адвокат, економиста и политички аналитичар аустријског порекла, Леополд Кор, који је око 20 година био професор економије и јавне управе на Универзитету Порторико. Њега је инспирисао и покрет Мали и лепи. Кор је себе сматрао филозофом-анархистом, иако се никада није залагао за анти-државне активности. Био је противник гломазних и великих пројеката, укључујући и европске интеграције. Леополд Кор је 1941 године предвидео, не само заблуду стварања супранационалног система у Европи, него и распад Совјетског савеза. Чак и током Другог светског рата, анализирао је равнотежу између етничких група и дошао до закључка да су и нацистички и совјетски режим осуђени на пропаст. Као што је и историја показала, његова анализа се испоставила као тачна, иако се мали број научника окренуо његовим теоријским принципима.

Заборављени пророк

Коров приступ анализи швајцарске конфедерације је прилично концизан: то није конфедерација етничких и језичких група, већ конфедерација региона. Као што је написао у свом раду "Разједињење одмах: Увод у друштво засновано на малим аутономним јединицама:   

Заправо, основа за постојање Швајцарске и принципа заједничког живота различитих националних група није федерација три нације, већ федерација 22 државе, које представљају поделу нација и тако стварају основни предуслов за било коју демократску федерацију: физичка равнотежа учесника, бројчано приближно једнаких. Величина швајцарске идеје је у њеним малим ћелијама, које јој гарантују опстанак. Људи који се залажу за унију нација у Европи, зато што верују да је таква врста уније остварена, а тиме и доказала своју практичност у Швајцарској, никада нису своје предивне схеме засновали на суверенитету малих држава или кантона. Национална идеја је прилично морила мисли политолога. Супротно томе, термин ‘држава’ је много растегљивији, прилагодљивији и подложан умножавању од ‘нације’, па је ‘нација’ поптуно испала из употребе. Јер су врлинз видели једино у великом и већем, док су учило и сматрало да су мали ентитети извор штете и зла. Учили су нас обожавању огромног, универзалног, џиновског и удаљавању од малог, целине и универзалног у најмањем смислу – појединца, који је протоплазма друштвеног живота. Учили су нас да се одушевљавамо и да хвалимо уједињавање Француске, Британије, Италије и Немачке и да верујемо да ће оне родити уједињено људство. Али, оне су направиле само Велике силе.

Леополд Кор подржава принцип суверенитета најмањег, а не највећег државног субјекта, или Kleinstaaterei, како кажу Немци. Он каже да нико ни не зна шта стварно значи “човечанство” или зашто чак треба и да мремо за њега. Унионизам и грандоманија неће донети ништа добро. Штавише, Унионизам је само други израз за тоталитаризам. То је једнопартијски систем, пренет у међународну сферу. Кор пише:

Не само историја, већ и наше искуство, научило нас је да истинска демократија у Европи може бити достигнута само у малим државама. Једино у њима појединац може задржати своје место и достојанство. А, ако је демократија вредна идеја, морамо поново створити услове за њен развој, малу државу и славити суверенитет (уместо да ограничавамо институцију из које нико не жели да оде) најмање заједнице и што већег броја људи.Биће лако ујединити мале државе у један континентални федерални систем, а тиме задовољити и оне који желе да живе по принциоу универзализма. Таква Европа је плодоносна инспирација и велика слика, иако не модерна и не досадна и праволинијска. Била би као мозаик запрепашћујућих различитости и могућности, али, такође и хармонија органске и живе целине. [1]

Али, ово је практично и управо и идеја евроазијске конфедерације, само представљена другим речима!

Кор, у својој најпознатијој књизи, Сламање нација, нуди филозофски, политички, културолошки, економски и административни аргумент у корист малих држава. У делу насловљеном Физика политике: Филозофски аргумент, он каже:

Није случајно да је маленост истовремено и погодност. Тако је од Бога. На њој је изграђе читав космос. Ми живимо у мкро-космосму, не у макрокосмосу. Савршенство је дато само малом. Само бирајући правац ситног, малог, можемо стићи до краја, до коначног, до границе, где можемо домислити коначну мстерију постојања. У правцу џиновског, стићи ћемо нигде. Можемо додавати и множити, можемо производити све веће бројеве и супстанце, али никада крај, јер не постоји ништа што се не би могло поново удвостручити, иако би удвостручавање у физичком смислу ускоро значило колапс, растакање, катастрофу. Постоји невидљива граница иза које се материја не може нагомилавати. Једино непостојеће математичке сенке могу да продиру даље. Подела нас, са друге стране, на крају доводи до постојеће, иако невидљиве, крајње суштине свих ствари, до честица које пркосе даљој подели. То су једине твари које су обдарене јединством. Оне сâме су недељиве, неуништиве, вечне. Лукреције их је, у непревазиђеном делу мишљења ‘О природи ствари’, назвао првим телима или првобитним честицама.

Иако на први поглед изгледа да се Леополд Кор позива на Демокритову идеју атомизма и једног (која у зивесном смислу може бити преведена у праксу либерализма и мултикултурализма), не ради се о томе. На несрећу многих анархиста, који су нихилисти и материјалисти (посебно следбеници Петра Кропоткина, који је покушао научно да заснује анархију), Леополд Кор је увек говорио о Богу и Његовој вољи као нужним, како би се разумела организација државе:

Постоје два начина којима се могу постићи равнотежа и ред. Први је средствима стабилности, други је средствима покретне равнотеже. Када су изражена у својој суштини, оба су само-регулишућа. Стабилна равнотежа је равнотежастагнирајућег и огромног. Ствара равнотежу тако што два предмета доводи у фиксни и непроменљиви однос једног према другом, као што су кућа и њен темељ или планина и равница. Уместо да ствара хармонију, она укалупљује разнолике делове у унију. Будући да је то равнотежа крутог и непомичног, може се схватити као универзални принцип само ако је космос тих, непокретан, беживотан. Тада би постојање само неколико огромних тела имало смисла, чак би имало смисла постојање само једног. Али, у бескрајном пространоству бездана стварања, то би се могло одржати једино све-свесном вољом Бога сâмог који, да би спречио да се то бездно стварање увуче у ништа, морао би да га, ни мање-ни држи непрестано на његовим рукама. Како то, очигледно није била његова намера, Он је створио покретни, дишући и динамичан космос, кога у реду одржава, не уједињеност, него хармонија и који се заснива, не на стабилној равнотежи мртвог, него на покретној равнотежи живог. Супротно од стабилне равнотеже, ове равнотежа се само-регулише, не непомичношћу њених  односа, него суживотом небројених малих, покретних делова, којима никада није допуштено да гомилају толико масе, која би пореметила хармонију целине. [2]

Кор повезује политички систем и идеју вечне демократије, која се заснива на заједници: Мала држава је у својој унутрашњој природи демократска. Владари се у малим државама могу сматрати суседима грађана...

Иако се Корове идеје не цитирају често, пример Швајцарске може послужити као доказ вредности његових идеја. Осим тога, може се додати да је већини данашњих националних држава у Европи потребу да се ‘дефрагментишу’, како би се у потпуности искоренио буржоаски дух и погрешне основе национализма, који су у Просветитељству жестоко уништавали традиције и културе народа Европа, наметањем бирократије на њихово место.

ЕУ против суверенитета

Треба напоменути да би уништавање ЕУ, имало не само позитиван, већ и негативан значај, ако се би се ово питање разматрало у смислу класичног појма суверенитета. Како је раније споменуто, аутор друге књиге сличног наслова, Сламање нација: Поредак и хаос у 21. веку, је британски дипломата Роберт Купер. У време када се његова књига појавила, 2003. године, он је био Директор за спољне и политичко-војне послове Генералног секретаријата Савета Европе.

Упркос истим насловима, идеје и приступ у ова два рада су поптуно различити. Док Кор предлаже јачање суверенитета одоздо, Купер, насупрот томе, верује да суверенитет треба потпуно уништити. Купер пише: Суверенитет постмодерне државе је право које омогућава присуство за преговарачким столом. [3]

Велики део његовог дела је контрадикторан. На пример, он наводи да “либерализам и национализам могу заједно, као што су се у 18. и 19. веку појављивали из једног или другог облика империјалне владавине. [4] Али, зашто је то могуће? ДА би се непрестано уништавале националне културе или да би се манипулисало покретима и партијама које се обраћају националном идентитету? Изгледа да су Куперу обе ствари на уму. 

У другом делу књиге, он изјављује да је “већина подређена, пре идејама него сили” [5], али, касније у истом поглављу, он наводи да “европске институције јачају међународну сарадњу јачањем суверенитета… споразуми о безбедности и јавном реду у ЕУ омогућавају полицијско деловање у другим државама.”Где је владавина права и идеја ако су “државе-чланице ЕУ изгубиле њихово ексклузивно право да усвајају законе?" [6]

Он са страхом говори о Исламу, који би могао постати основа за нови империјализам и спомиње регион Пацифика, где би се питање јединства могло покренути. Оба, према Куперу, представљају претњу не само за западне интересе, већ и за Запад сâм.

У складу са тим, Купер брани идеју западне хегемоније, која ће се претворити у нешто ново. Постмодерна држава је за њега суштинска идеја либерализма, који се до сада супротстављао било каквом облику колективног идентитета, било да се ради о класи, нацији, раси или држави. Купер тврди да су комунизам и фашизам покушаји да се одрже ефекти модернизације друштва до којег су довеле идеје Просветитељства и технолошких иновација Индустријске револуције.[7] Отуда и његова увереност да све индустријске и постиндустријске земље имају потенцијал за постмодерност.

На крају, он открива своје карте и потврђује потребу да слави појединца: “Империја укроћује хаос; национализам растура империје; национализам, надамо се, утабава пут интернационализму. На крају тог процеса је слобода појединца” [8]. На истој страници, он објашњава да на уму има отворено друштво које је у ствари идентично Постмодерни. Другим речима, то је практично иста ствар о којој говори Џорџ Сорош и коју покушава да оствари  у пракси различитим пројектима.

Поред тога, Купер признаје да постоји разлика између америчких и европслих интереса и да постоји разлика у америчком и европском разумевању стварности: “Европске државе се заснивају на нацији и историји. За Американце, историја је глупост. Њихов циљ није колонизација простора, већ колонизација времена, а то је, другим речима, колонизација будућег простора.” [9]. Колонизација Западне Европе је успешно спроведена, системом политичке, економске и војне зависности од Вашингтона. “Амерички план се састојао од глобалне заједнице отворених тржишта и међународних институција у којима Сједињене државе играју главну улогу...Сједињене државе су, општеузев, успеле да спроведу наведене циљеве Маршаловим планом, стварањем Европске уније и међународних финансијских институција, посебно ММФ и Светске банке.” [10] Обратите пажњу на израз “стварање Европске уније”. Да ли европске државе, које су започеле са Заједницом за угаљ и челик, разумеју да су иза свега биле Сједињене државе? Сигурно је да су неки учесници у свему овоме имали корист од овакве заједнице, али колико ће то трајати?

Крхкост Европске уније већ се показала на Брегзиту, немогућности да се носи са проблемом миграната и терористичким нападима, као на зависностима неких њених држава-чланова  од диктата финансијских комесара. Шта Роберт Купер нуди као непосредан политички програм? “У политици је потребно обуздати манифестације пред-модерног или иностраног; интереси се могу помирити са модерном државом, али трајни мир може доћи само сливањем постмодерних идентитета” [11], пише он. То значи наставак ерозије културног кода свих народа и земаља у читавој ЕУ. Резултат тога би требало да буде појава новог Homo Politicusа. Али, то само у теорији. У стварности, слабе идентитете ће одгурнути јачи, то су сада масе миграната, који се готово увек позиционирају као бранитељи Ислама и показују мало поштовања према домаћим Европљанима.

Можда ће такви унутрашњи напади моћи да помогну народима Европе да поново размисле о њиховим улогама у светској историји и да покушају поново да успоставе своје старе идентитете и суверенитете, колико је то могуће у садашњим условима.

***

[1] Leopold Kohr. Disunion Now. A Plea for a Society based upon Small Autonomous Units. The Commonweal, September 26, 1941, http://www.panarchy.org/kohr/1941.eng.html

[2] http://www.ditext.com/kohr/5.html

[3] Robert Cooper. The Breaking of Nations: Order and Chaos in the Twenty-First Century. Стр. 62.

[4] Исто, стр. 29.

[5] Исто, стр. 40

[6] Исто, стр. 61

[7] Исто, стр. 70

[8] Исто, стр. 98

[9] Исто, стр. 65

[10] Исто, стр. 161

[11] Исто, стр. 178