Руско културно наслеђе у Србији: Људи (2)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Баумгартен, Вилхелм (Василиј) Фјодорович
(29.9.1879, Санкт Петербург, РИ – 13.5.1962. Буенос Ајрес, Аргентина)
Генерал KJ, пуковник РИ, архитекта и војни инжењер

У родном граду завршава Кадетски корпус цара Александра II (1897.), инжењерску школу (1900.) и Николајевску инжењерску академију (1905.). Ради у градској управи Санкт Петербурга и као професор на Војној инжењерској академији (Одсек за грађевинску уметност). Ангажован је на реализацији више војних и цивилних грађевинских пројеката. Током Првог светског рата, на Западном фронту, одликован је орденима Св. Станислава III и II степена, Свете Ане III и II степена и Светог Владимира III степена. Непосредно пре
почетка грађанског рата жени се Ксенијом Михајловном Беноис. Као присталица Белог покрета, новембра 1920. је евакуисан за Цариград, a потом у КСХС. Ангажован је у Министарству војске и морнарице а често и у Министарству грађевине. Његова најзначајнија дела у Београду су: Генералштаб оружаних снага (1924–28.), а 1931. и Руска кућа цара Николаја II (Руски дом). Здање Генералштаба је 1937. проглашено за најлепше у Београду, а 1984. је заштићено као културно добро. Нека од осталих значајнијих дела у Србији су му: конак манастира Грачаница (1933.), зграда Државне хипотекарне банке у Ваљеву (1939.), зграда Државне хипотекарне банке у Панчеву (1940.), кућа Мите Лукића (Вождовац, Београд) и др. Учествује и на изложби Удружења руских уметника КСХС, 1928. и Великој изложби руске уметности 1930. у Београду. Исте године постаје члан уметничке групе Круг. Током 1945., са породицом емигрира у Аргентину и тамо остаје до краја живота.

Билимович, Антон Дмитриевич
(20.7.1879., Житомир, РИ – 17.9.1970., Београд, СФРЈ)
Професор универзитета, академик

Током детињства неколико пута мења место боравка и школовања због професије свог оца, војног лекара. Основну школу завршава у Владимиру, а Кадетски корпус у Кијеву 1896. У Санкт Петербургу уписује Николајевску инжењерску академију, коју напушта и прелази на Физичко-математички факултет Кијевског универзитета, где 1903. дипломира са златном медаљом и бива изабран за асистента на Катедри за механику. Неколике године проводи у Паризу (1905–06., под менторством Пола Апела) и Гетингену (1906–07., под менторством Давида Хилберта). По повратку у РИ брани докторску дисертацију (1907.) на Универзитету у Одеси. Исте године постаје доцент на Кијевском универзитету, а од 1915. редовни професор Новоросијског универзитета у Одеси (два пута је биран за ректора). У априлу 1920. прелази у Београд, где остаје до краја живота. На Филозофском факултету је ванредни, а од 1926. и редовни професор рационалне механике и примењене математике. Током 1936. постаје редовни члан СКА и оснива часопис Publications de l’Institut Mathématique, а у послератним годинама је први управник Математичког института САНУ. Током Другог светског рата је удаљен са факултета због руског порекла и држања према окупатору, после рата враћа се на своје радно место. Заслужан је за оснивање Одељења техничких наука САНУ и Југословенског друштва за механику. Пензионисан је 1955. Највише се бави класичном механиком и кинематиком чврстог тела, али и небеском механиком, кретањем материјалног система који мало одступа од крутог тела, секуларним померањем полова, неаналитичким функцијама, Хилбертовим интегралом независности, варијационим рачуном. Његови први докторанти су Анђелић, Жардецки, Демченко и Вороњец, који су наставили његов рад и били успешни у својим областима. Објавио је преко осамдесет радова, уџбеника и монографија из области механике, комплетан низ уџбеника геометрије за средњу школу (у сарадњи са Анђелићем). Знање грчког језика искористио је за превођење Еуклидових „Елемената”, веома значајних за српску математику.

Бирјузов, Сергеј Семјонович
(21.8.1904., Скопин, РИ – 19.10.1964, Београд, СФРЈ)
Совјетски маршал, херој Совјетског Савеза и народни херој Југославије

Рођен у Скопину, у провинцији Рјазан. Члан је Комунистичке партије Совјетског Савеза од 1926. године. Са 18 година ступа у Црвену армију и у њој напредује, поставши командир батаљона, пре него што одлази на Војну академију Фрунзе,1934. Дипломирао је 1937.,
након чега постаје начелник штаба стрељачке дивизије. Шеф операција за Харковски војни округ постаје 1939. На овој дужности је до августа 1939., након чега постаје командант 132. стрељачке дивизије. Командује овом јединицом наредне три године, што је реткост међу    совјетским генералима, посебно за време Другог светског рата. Његова јединица је била део Југозападног и Бријанског фронта. Сматран је добрим командантом дивизије. Често је лично водио дивизију у битку. Током прве године операције Барбароса (јун, 1941.) рањен је чак пет пута. Априла 1942. постављен је за начелника штаба 48. армије, која је била део Бријанског фронта. Командује овом јединицом до новембра 1942., када постаје начелник штаба Друге гардијске армије. На овој дужности је до априла 1943. и помаже у вођењу ове моћне формације током операције «Сатурн», када је Друга гардијска помогла у сламању немачке Шесте армије, након што су Немци били опкољени током Стаљинградске битке. Априла 1943. постављен је за начелника штаба Јужног фронта, као вредан помоћник команданту фронта Фјодору Толбухину. Јужни фронт је 20.10.1943. преименован у Четврти украјински фронт. Бирјузов остаје начелник штаба до маја 1944., када је премештен у Трећи украјински фронт, заједно са Толбухином. Октобра 1944., премештен је у команду 37. армије, која је била део Трећег украјинског фронта. На овој дужности је био до маја 1946. На овим командним дужностима Бирјузов је помогао у планирању и спровођењу акција за избацивање свих немачких трупа из Украјине, а затим и акција за ослобођење Бугарске и Југославије. Након ових командних дужности, постављен је за шефа Совјетске војне мисије у Бугарској. На овој дужности је до 1947. Између 1947. и 1955., био је на бројним командним дужностима, али се ни на једној није дуже задржао. У чин маршала Совјетског Савеза унапређен је 11. марта, 1955. Између априла 1955. и априла 1962. командује Стратешким ракетним снагама, а 1963. постаје начелник Генералштаба. Члан је Централог комитета КПСС и депутат Врховног совјета Совјетског Савеза. Носилац је ордена Партизанске звезде са златним венцем и ордена Братства и јединства са златним венцем. За хероја Совјетског Савеза проглашен
је 1.фебруара, 1958., а за народног хероја Југославије у октобру 1964. Погинуо је 19.10.1964, када је авион којим је пошао на двадесетогодишњицу ослобођења Београда ударио у Авалу.

Биценко, Андреј Васиљевич
(17.10.1886., Курск, РИ – 1985., Кливленд, САД)
Уметник, сликар и фрескописац

Образовање стиче у Уметничкој школи у Кијеву и Царској академији ликовних уметности у Санкт Петербургу. У Србији борави 1920–51. и настањује се у Петровграду (данашњем Зрењанину). Као хонорарни наставник у Српској великој гимназији запошљава се 1922. Након две године, сели се у Београд, где почиње његов најплодотворнији уметнички рад. Осликава велики број портрета и храмова широм Србије. Иако се махом бави штафелајним сликарством, остаје запамћен као фрескосликар и иконописац. Издвајају се иконостаси у Новој – Саборној цркви у Крагујевцу, као и иконостаси у цркви манастира Светог Романа код Ђуниса, цркви Светог Василија Острошког у Пријепољу, Светог Николе у Пожаревцу и другим црквама (Салаковац код Пожаревца, Блаце итд); иконостас и живопис Саборне цркве у Лесковцу, иконостаси у црквама у околини Шапца (Шабачка Каменица и Орид), цркви на Бежанији (Београд); живопис Саборне цркве и цркве манастира Каона (Шабац); у Београду израђује живопис Вазнесењске цркве, зидне слике у цркви Ружици на Калемегдану, а у Земуну живопис цркве Пресвете Богородице и део живописа цркве Свете Тројице. Живопише и цркве у Костолцу, Нишкој Бањи, Вранићу (Барајево) и др. После завршетка Другог светског рата се сели у Сједињене државе, где наставља уметнички рад, осликавајући православне храмове широм Сједињених држава.

Бучин, Александар Димитријевич
(25.1.1902, Москвa, РИ – 27.10.1944, Шабац, Србија)
Грађевински инжењер, урбаниста

Oд оца Димитрија и мајке Татјане (рођене Захаров), родитеља шесторо деце (три кћери и три сина). Породица се сели у Ростов на Дону 1907., где поседују фабрику кондиторских производа (чоколаде). У железничкој несрећи 1909. губи оца. Са 15 година уписује Царску војну академију. Она се, због грађанског рата, евакуише у Бугарску, а Бучин, као несвршени кадет, долази у Београд. Издржава се радећи физичке послове на савском пристаништу и наставља школовање: гимназију завршава 1921., а Грађевински факултет 1925. године. Запошљава се у Министарству грађевине и ради на уређењу већих водотокова у Србији (хидрометријска мерења Дунава, Саве, Тисе, Дрине, Велике Мораве, Тимока, Пека, Млаве), а потом у Саобраћајном одељењу учествује у изради планова за калдрмисање улица Београда. Решењем Министарства грађевина, 21.2.1930. добија запослење у Шапцу, а од 1931. помоћник је шефа Грађевинског одељења општине. Заслужан је за израду првих урбанистичких планова града Шапца. Након израде Генералног детаљног регулационо-нивелационог плана, ради на изради плана водовода и канализације, градске тржнице, кланице, сточне пијаце и других објеката неопходних за боље функционисање града. Надзорник је изградње хотела Зелени венац (1931–35.), данас споменикa културе. Од 1932. поседује фирму за пројектовање и извођење грађевинских радова. Израђује пројекат цркве у насељу Јаловик (1932–35.), пројекте за управну зграду фабрике Зорка (1938.), њене прве погоне и фабричку стамбену колонију. У браку са учитељицом Ружицом Констатиновић из Шапца, склопљеним 1935., има двоје деце – сина Димитрија (1936.) и кћер Татјану (1939.). Живе у породичној кући (Улица Лазе Лазаревића, бр. 8), чији су део 1941. морали да уступе немачкој команди, односно команданту града. Током рата и после «крвавог марша» родољуба од Шапца до сремачког села Јарак (26.9.1941.) помагао је, заједно са Елзом (пореклом Немицом), супругом шабачког хирурга Теодора Божинова, у ослобађању 11 припадница Црвеног крста, које су носиле храну заробљенима, као и неким члановима комунистичког покрета. Четири дана након уласка партизана у град (23.10.1944.) ухапшен је и убијен на Савском мосту, са још 35 виђених људи, без суђења и утврђивања кривице. Проглашен је за народног непријатеља и сва имовина му је конфискована. Решењем донетим 8.маја, 2007. године, Окружни суд у Шапцу усваја захтев за постхумну рехабилитацију грађанина Бучина, а процесом реституције кућа је враћена у посед његових наследника правно 2017., а фактички 14.јануара, 2020. године.

Вагнер, Јулиј Николајевич
(3.12.1865. Напуљ, Италија – 4.4.1945. Беч, Аустрија)
Зоолог, ентомолог

Син зоолога Николаја Петровича Вагнера (1829–1907.), саксонског порекла. Рођен је у Напуљу, где је његов отац проучавао ембриологију морских бескичмењака. Од 1866. је у РИ, у Казању (1866–71.) и Санкт Петербургу, где стиче образовање у VIII гимназији. Универзитет у Санкт Петербургу, на Одсеку за природне науке (физику и математику), похађа 1884–88. Жени се 1889. Специјалиста постаје 1890., магистар 1894., а доктор наука за област зоологије, 1896. године. Ради на Кијевском политехничком институту од 1890., а редовни професор постаје 1898. Учесник је великог броја експедиција: Бело море (1887.), Бајкал (1891.), три конгреса руских природњака и лекара (VIII–X), међународних конгреса зоолога и др. Био је члан РГД, Руског ентомолошког друштва и Санктпетербуршког друштва природњака. Са супругом и двоје деце 1920. стиже у КСХС. Професор је Прве руско-српске гимназије у Београду и професор Пољопривредно-шумaрског факултета БУ (1920–30.). Оснивач је ентомолошке лабараторије БУ (1923.) и Ентомолошког друштва, које почиње да издаје часопис Гласник Ентомолошког друштва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Један од организатора Првог ентомолошког конгреса КСХС (1926.). Уз помоћ Владе и Универзитета, крајем 1926. постаје власник двоспратне куће у Стојана Новаковића. Активан је у РНИ у Београду (1928–41.). Од 1930. је у пензији, али хонорарно ангажован на БУ до 1932. Наставио је рад у гимназији (до 1934.). Почетком Другог светског рата, иако у све тежим условима, још увек има елан за истраживачки рад и научно стваралаштво. Последње године живота су недовољно познате, а збуњују контрадикторне информације о месту (Југославија, Аустрија, САД) и години смрти (1944-45-46.). Његов син, Николај Јулијевич Вагнер (1893–1953.) био је познати чехословачки зоолог.