Српска планина

Ако се с пажњом и љубављу односимо према нашем простору и схватимо његов глас, ако се научимо да одгонетнемо његове звуке, чућемо да и планине говоре. У Србији сам 1992. године једном наишао на одред Срба, које су дотле већ сви издали. Када смо застали, упитали смо их:

- Куда сте се упутили и зашто?
- Идемо да заузмемо ено ону планину.
- Шта ће вам та планина, тамо ничег нема, или је то можда стратешки важна тачка?
- Ма не, стратешки је сасвим неважна, тамо нема ама баш ничег, нема воде, ни струје, али то је наша, српска планина. Та планина неће у Хрватску, та планина хоће да остане у Србији. Она нас зове. Да, тамо стоје многобројни одред Хрвата, а здесна су Босанци-муслимани. И, ми сада крећемо и тамо ћемо умрети.

Зашто су тамо кренули? Може се помислити, будале, смешни људи. Шта, зар не схватају да је живети лепо, да се може јести, спавати, шетати, читати, терати комарце? Али, они иду и улажу сопствени живот у планину, зато што их је планина позвала. Рекла им је: “Момци, дођите овамо, дођите. Потребне су ми ваше смрти. Ваша ватрена српска крв мора да пошкопи моје падине.” Планина им је рекла и схватили су да их зове. И, то је исправно и то није безумље.

Планина никоме није била потребна, али то је српска планина. То је свим Србима разумљиво. Они су врло жив, прекрасан – евроазијски – народ. Стога Срби све сместа схватају. Они кажу: “Та планина, део је нашег колектива, то је наш друг, зове се тако-и-тако и идемо јој у помоћ.”

Дакле, други елемент евроазијске филозофије је дух земље, вера у дух земље, поштовање духа земље, дијалог са духом земље, култ духа земље. 

(Из књиге Четврта политичка теорија)