Панславизам и Нова Евроазија

Не мора да значи да ће коначан крај цивилизације нужно бити везан за њену неизбежну пропаст. Не смемо, као људи, изабрати пут анархије и хаоса, већ - да се не изгубимо у расејавању модерног нихилизма - тежимо изградњи нове нације, нових уређења, нове државе, нове парадигме цивилизације.

Укидање старог појма традиционалних граница је један веома важан историјски процес који, свакако, морамо, да региструјемо, али, радије за стварање нових прилика, него нужно као период неизбежног растакања. Растурање старих веза је неопходно за стварање нових, и време је, како за нове прилике тако и за губитке.

За нас је важно да приметимо да је за многе данашње словенске државе, тачније, Бугарску, Србију, Словачку, Чешку, итд ... које су створене и постоје као нуспродукт историјски непредвиђених околности, изражавање неопходног облика Панславизма не сме нужно бити ограничено уским етнонационализмом, или чак уским ограничењима  на једну или две државе, или неколико њих, малих, у сталном сукобу.

Нужније је, ипак, међу државама Вишеградске групе, обновити свест о томе да се цивилизација заснива на чврстим, апсолутним и јасним вредностима, као и на снази стабилних геополитичких реалности. Ове вредности подразумевају повезаност, заједничку историју, али пре свега, снагу ума и снагу воље да се брани оно што је истинито и исправно у временима у којима људи губе из вида најосновније ствари. А оно што је исправно, налази се изнад и изван могућности које нам атлантистичке снаге тренутно нуде.

Стари либерални модел, који је успоставио строгу разлику између “десне” и “леве” политике, постао је сметња. И, та нам сметња сада прети, ако не желимо да упрегнемо државу ка намерама ситне страначке политике, да се цењкамо са малоумницима којима је важан само новац или затупљујуће идеолошке препирке, а који у блато вуку средство добре управе.

Индивидуализам мора бити искорењен, да држава не би постала жртва својих распарчаних и атомизованих састојака.

Историјска судбина словенских народа на исти начин мора тежити старој романтичној чежњи за окупљањем, као у 19. веку. Чак и сада, када је стара тевтонска претња уклоњена, не смемо себи допустити веровање да је такозвани "крај историје" стигао и не можемо себи да дозволимо луксуз да покушавамо да се боримо за утопијски капиталистички рај.

Словени су некад били један народ. Чак и када су међу нама постојале етничке поделе, не треба да заборавимо да смо пре 1200 година говорили међусобно разумљивим језиком.  И сигурно је да нећемо нити данас, нити у некој будућности да напустимо ову земљу или да се препустимо лажним боговима и лажним пријатељима - либерализму, капитализму, глобализму и атлантизму.

Јер, словенска цивилизација нужно припада огромним степама Истока. Овде смо, на подручју око Припјатских мочвара, северне Украјине и Пољске, рођени као народ. Наша етногенеза нас открива као људе из огромних степа, баш као и наше блиске индо-иранске рођаке. Али, како смо јахали степама, тако смо, веома слично нашим још ближим балтичким рођацима, боравили у густим шумама и мочварама. Ипак, не можемо заборавити чињеницу да нас је дубоко поделила искристалисана национална држава, вештачка творевина, типично западног карактера. И тек сада, када постепено пропадају старе истине и темељи западне цивилизације, неопходно је признати да древни хегеловски мит о држави, који је, према његовом мишљењу, најјасније представљала угледна немачка империја, бесповратно умире. Како се супра-национални и глобални ентитети, какве су корпорације или институције као што је озлоглашена Фондација за отворено друштво под Сорошевом управом, нарко картели и све остало што расте и шири своје пипке широм света, било би веома наивно и ускогрудо мислити о новом народном ослобођењу у појмовима државних граница.

Нови национализам мора извући примере из старог, али са погледом усмереним ка јасној будућности. Тако, као што данашња Нова Евроазија долази од Евроазије Трубецкоја, Панславизам данашњице мора доћи од Панславизма из 19. века, или тачније, од конвенција и ставова свих његових представника. Сви они имају лекцију за нас, скоро два века касније.

Један од таквих представника је био познати чешки националиста, историчар, лингвиста,… Франтишек Палацки. И док ми не можемо обухватити огромно знање и посвећеност Палацког славистичким студијама, језику, историји, итд ... знамо да се средишњи мотив његовог историјског опуса врти око једног принципа: тај принцип је био заснован на непрекидном сукобу Боемије, словенског народа и Германа. Али овај сукоб се није завршавао само на Тевтонце против Словена, већ је то био и дубоки сукоб између Рима и Словенског елемента, са значајно другачијим, урођеним менталитетом.

Историја Боемије је пуна наратива од којих се може направити роман, значајног обима. Судари између словенских и германских елемената, али и  велика побуна против Латинске цркве, која је трајала вековима, а онда је угушена, након чега је уследило срамотно подвргавање германско-латинском систему.

Тај исти систем, који је победио у бици на Белој планини 1620. године, не може се заборавити, јер је та победа значилила и два века процеса најокрутније германизације историје и културе Боемије. Нека врста културне политике спаљене земље била је својеврсни мини-увод у интензивније и титанскије борбе у 19. и 20. веку – која се завршила окупацијом Берлина 1945. године, уз славни Стаљинов победнички говор, који је најавио нашу дуго очекивану победу над тевтонским домаћинима! И, најзад смо победили. Али, битка још није завршена. Још увек није. Јер ту су овог пута и нови непријатељи, другачији.

Можда би историја мале Боемије и њених блиских рођака Пољске и Словачке била другачија, да се држала савета Ћирила и Методија, да је одбацила окове франко-латинског папства, заменила га за изворно Хришћанство Светих отаца и боље се ускладила са својим ближњима, у Русији која се тек рађала или у Византији, која је још увек бивала центар Православног света? Колико су Боемија, Словачка и Пољска нуспроизводи  произвољних геополитичких подела слепе и детерминистичке струје и њених настојања да изврше горку поделу рођака, који имају још много тога заједничког?

Колико је ''Пољска'' нуспроизвод власти Пијаста, толико је Словачка остала у орбити Мађарске, која је била слично везана за флуктуирајуће богатство Арпада? Колико је све ово могло бити другачије! И колико смо јачи и већи могли бити да смо били везани за Исток, уместо за француско-латински Запад!

Данас се боримо против других непријатеља: ти непријатељ су се окупили под заставом глобализма, људских права, универзализма и малициозне идеологије Просветитељства. Под заставом космополитизма, они активно настоје да растуре сваку државну границу, да осрамоте било коју етничку или културну историју и да човечанство обликују у масовном експерименту друштвеног инжењеринга усмереног на укидање човека и стварање нове, постнационалне, глобалне, пост-људске врсте, која је роб невидљивих господара.

Да кажемо само ово: ако ћемо да преживимо ово садашње доба, које се налази под окриљем моћних дегенеративних сила и под претњом да се поптуно расточи, постоји само један излаз, а о томе сам већ написао: баш како су идеје Трубецкоја нашле своје место код нашег саборца Александр Дугина у 21. веку, тако и идеје Панславизма морају да пронађу нови терен и новија прилагођавања у стварности 21. века. 

Колико се поука може извући са Конгреса у Прагу, 1848. године и какве се још боље поуке се могу извући са Конгреса у Москви, из 1867. године! Посебно романтичарске примедбе једног делегата, Лудовита Стура, који је рекао: “Сваки народ има своје време под Божјим сунцем, а липа цвета [симбол Словена], док је храст давно процветао. У многим од мојих ставова се позивам на погледе Лудовита Стура. Он је препознао да је савез словенских народа око заједничког центра или најмоћнијег члана - што је Русија данас – једини начин за избегавање ропства и покоравања мањих словенских народа до којих може доћи у суочавању са великим колонизаторским силама данашњице, посебно са Немцима или Мађарима.

Људи Евроазије би имали велику добробит од поновног читања ово драгоценог и поштованог дела Лудовита Стура, Словенство и будућност света.

А, колико су тек и данас важне поуке са ових старих Конгреса, о Заједничкој федерацији. Исто тако, ту је у средишту Црква Светих отаца, којој је Лудовит Стур постао потпуно одан. Метафизички самит и оса новог пан-словенског савеза.

Хоћемо ли ми, Словени, да спавамо док глобални непријатељ смишља како да учини да пропаднемо или ћемо се ујединити под заједничком заставом, ЈЕДНОМ ЗА СВАГДА, да бисмо ибегли јарам наших непријатеља. Хоћемо ли коначно научити лекције које нас је историја увек учила, веома горко и хладно? Или ћемо морати да учимо поново, хватајући равнотежу између наше будућности и у наших сопствених живота.