Петар Савицкиј: Евроазија - Средишња земља

1. Судбина Евроазијца

Његов светоназор се, као и код већине других Евроазијаца, обликовао под утицајем радова словенофила, Данилевског, а нарочито Леонтијева. То је била подврста револуционарног словенофилства спојеног са тежишном идејом посебности историјског идентитета 'Великоруса', несводивог како на верску, тако и на етнички словенску суштину. У том смислу, био је најближи Константину Леонтијеву, који је обликовао најважнију тезу да 'Словенство постоји, словенизма нема', тачније,  'етничка и лингвистичка блискост словенских народа није довољна основа да би се могло говорити о њиховом културном и карактерном јединству. Евроазијски пројекат је по избору омиљених тема и устројстава био зачуђујуће близак немачким конзервативним револуционарима. Евроазијци су, исто као и конзервативни револуционари, тежили ка спајању верности извориштима са стваралачким узлетом у будућност, укорењености у руској националној традицији са социјалним модернизмом, техничким развојем и политиком нетрадиционалних облика. На томе се заснива и опрезно позитиван однос Евроазијаца према Совјетској држави и Октобарској револуцији.

И поред наклоности према Совјетима, својствене не само отворено просовјетском крилу Евроазијаца (Париски кружок, који је издавао лист „Евроазија“), са којим је Савицкиј званично раскинуо односе, него и према најумеренијим и 'конзервативним' елементима, након што је Совјетска армија 1945. године освојила Праг, Савицки је ухапшен и осуђен на 10 година заточеништва у логору. Тамо се упознао са сином песника Николаја Гумиљова, Лавом, који је постао његов ученик, а потом и један од најбољих савремених руских етнографа и историчара. Савицкиј се 1956. године после рехабилитације вратио у Праг, где је након 12 година и умро.

2. Русија-Евроазија

Основна идеја Савицког је да Русија представља посебну цивилизацијску творевину, коју дефинише  'средишњост'. Један његов чланак, 'Географски и геополитички основи Евроазијства' (из 1933. године), почиње следећом речима: "Има много више основа да се Русија назове 'Средишњом земљом', него Кина." 

Док се „средишњост“ Немачке, Mittelage, ограничава европским контекстом, а сâма Европа је тек 'западни рт' Евроазије, Русија заузима средишњу позицију у оквирима читавог континента. 'Средишњост' Русије је за Савицког основа њеног историјског идентитета - она није део Европе, нити је наставак Азије. Она је самостални свет, самостална и посебна духовно-историјска геополитичка реалност коју Савицкиј назива 'Евроазија'.

Тај појам не означава копно, нити континент, него идеју одражену у руском простору и руској култури, историјску парадигму, посебну цивилизацију. Савицкиј са руског пола износи устројство истоветно Макиндеровој геополитичкој слици – само што апстрактни 'разбојници копна' или 'центрифугални импулси из географске осовине историје' код њега стичу јасно изражене обрисе руске културе, руске историје, руске државности, руске територије. Русија-Евроазија се код Савицког појављује у истом светлу у коме и Raum код Рацела и, још прецизније, Grossraum код Шмита.

Док Макиндер сматра да из пустиња Heartlanda долази механичка побуда, која приобалне зоне ('Унутрашњи полумесец') приморава на стварање културе и историје, Савицкиј тврди да Русија - Евроазија (што је Макиндеров Heartland) управо и јесте синтеза светске културе и светске историје, разграната у простору и времену. Притом, природа Русије саучествује у њеној култури.

Савицкиj Русију геополитички разуме, не као националну државу, него као посебни тип цивилизације састављене од неколико делова: аријевско-словенске културе, турско-татарског номадства и православне традиције. Све заједно ствара јединствену, 'средишњу' творевину која представља синтезу светске историје.

Савицкиј не сматра да су Великоруси само огранак Источних Словена, него и посебна царска, етничка творевина, у којој се спајају словенски и турско-татарски супстрати. То га доводи до важне теме – теме Турана.

3. Туран

Обраћање Турану као позитивном опредељењу ужасавало је многе руске националисте. Тиме је Савицкиј посредно оправдавао татарско-монголски јарам, захваљујући коме је 'Русија стекла своју геополитичку самосталност и очувала своју духовну независност од насилничког романо-германског света'. Такав однос према турско-татарском свету је требало потпуно да одвоји Русију-Евроазију од Европе и њене судбине, да образложи етничку јединственост Руса.

"Без Татарства, не би било ни Русије“. Ова теза из чланка Савицког 'Степа и седелаштво', била је кључна формула Евроазијства. Одатле се непосредно прелази на чисто геополитичку тврдњу:

"Рецимо отворено: западноевропском осећају мòра, у простору светске историје сучељен је као равноправан, премда опречан, једино монголски осећај континента; међутим, код руских 'пионира', у опсежности руских освајања и покоравања исти је тај дух, исти осећај континента“.

И даље: „Русија је наследница Великих канова, настављачица Џингисовог и Тимуровог дела, ујединитеља Азије. (. . .) У њој су истовремено спојене 'седелачка' и 'степска' историјска стихија."

Основну двојакост руских предела – поделу на Шуму и Степу – приметили су још словенофили. Код Савицког се геополитички смисао Русије-Евроазије појављује као синтеза те две реалности - европске Шуме и азијске Степе. Притом, таква синтеза није просто преклапање два геополитичка система, него нешто целовито, оригинално, нешто што поседује своје сопствено мерило и методологију оцене.

Русија-Евроазија се не може у потпуности свести на Туран. Она је нешто више. За разлику од Европе, која све што превазилази оквире њене 'приобалне' свести сматра 'варварством', самоодређивање Руса као 'носилаца монголског духа', представља изазов који разоткрива историјску и духовну надмоћ Евроазијаца.

4. Месторазвој

Најаважнију улогу у теорији Савицког има појам 'месторазвоја'. Тај појам је сличан појму Raum у тумачењу Рацелове 'политичке географије' и немачке геополитике (+ Кјелен) у целини. Тим појмом се одражава 'органицизам' Евроазијаца, који у потпуности одговара немачкој 'органицистичкој' школи и оштро одудара од прагматизма англосаксонских геополитичара. Да је Спајкмен био упознат са радовима Савицког, његово негодовање поводом 'метафизичког нонсенса' било би још снажније, него у случају Хаусхофера. Тако Савицкиј у тексту 'Географски преглед Русије-Евроазије' пише:

"Друштвено-политичка средина и њена територија се за нас морају слити у јединствену целину, у географску јединку или предео“. То и јесте суштина 'месторазвоја' у коме се објективно и субјективно сливају у нераскидиво јединство, у нешто целовито. То је појмовна синтеза. У истом тексту, Савицкиј наставља: "Неопходна је синтеза. Неопходно је умеће да се одједном гледа на друштвено-историјску средину и на територију коју она заузима.“

У томе је Савицкиј близак Де ла Бланшу. Слично француском геополитичару који недељивост Француске образлаже јединством културног типа независно од етничке припадности житеља Алзаса и Лорене, Савицкиј сматра да "Русија-Евроазија јесте 'месторазвој', 'јединствена целина', 'географска јединка' - географски, етнички, привредни, историјски, (и томе сличан) 'предео' истовремено“.

Русија-Евроазија је такво 'месторазвој', које је целовити облик постојања многих мањих 'месторазвоја'. То је Шмитов Grossraum, састављан из читаве хијерархије мањих Raumа.

Евроазијци су увођењем појма 'месторазвоја' избегавали позитивистичку нужност да аналитички рашчлањују историјске феномене и распоређују их у механичке системе – што је примењиво не само на природне, него и на културолошке појаве. Позивање на 'месторазвој' и 'географску јединку', омогућило је Евроазијцима да избегну сувише конкретне рецепте у вези са националним, расним, верским, културним, језичким и идеолошким проблемима. Геополитичко јединство, које су интуитивно осећали сви житељи 'географске осовине историје', самим тим је стицало нови језик, 'синтетички', несводив на неприкладне, делимичне, аналитичке појмове западног рационализма.

Тиме се Савицкиј, такође, потврдио као наследник руске интелектуалне традиције, која је одувек тежила поимању 'целовитости', 'саборности', 'свеопштег јединства', и тако даље.

5. Идеократија

Веома важан аспект теорије Савицког је принцип „идеократије“. Савицкиј је сматрао да евроазијску државу треба градити полазећи од исконског духовног импулса, одозго надоле, што значи да се читава њена структура мора стварати у сагласности са Идејом, а приори, и на челу те структуре мора се налазити посебна класа 'духовних вођа'. Тај став је веома близак Шмитовим теоријама о 'одлучном', 'духовном' импулсу, на извориштима Grossraumа.

Идеократија је претпостављала првенство непрагматичног, нематеријалног и некомерцијалног прилаза државном уређењу. Врлина 'географске личности' је, према Савицком, у способности уздизања над материјалном нужношћу, уз органско укључивање физичког света у јединствени духовно-стваралачки импулс глобалног историјског делања.

Идеократија је појам који обједињује све облике не-демократске, не-либералне владавине засноване на не-материјалистичким и не-утилитаристичким мотивима. Притом, Савицкиј избегава да дефинише тај појам, који може бити оличен у теократској синергији, народној монархији, националној диктатури, па и у партијској држави совјетског типа. Таква ширина појма одговара чисто геополитичким хоризонтима Евроазијства, који обухватају огромна историјска раздобља и географске просторе. То је покушај да се најтачније изрази интуитивна воља континента.

Идеократија је, очигледно, непосредно супротна прагматично-комерцијалном приступу, који преовладава у Макиндеровом, Мехеновом И Спајкменовом учењу. Тако су руски Евроазијци коначно појаснили идеолошке појмове, којима се историјски испољавала сучељеност Мора и Копна. Море је либерална демократија, 'трговачки поредак', прагматизам. Копно је идеократија (свих подврста), 'хијерархијска владавина', превласт верског идеала.

Како Савицкиј види идеократију, у сагласју је са идејама немачког социолога Вернера Зомбарта, који је све друштвене моделе и типове делио на две опште класе, на 'хероје' и 'трговце'. Појам 'херој', 'херојство' на геополитичком нивоу, губи метафорички, патетични смисао и постаје технички термин за означавање правне и етичке особености идеократске владавине.

6. СССР и Евроазијство

Огромна је улога Петра Савицког и, шире, руског Евроазијства у развоју геополитике као науке. У западним уџбеницима је зачуђујуће мало пажње посвећено том правцу. У Савицком имамо сасвим свесног, одговорног и меродавног геополитичара који пуновредно и образложено изражава став Heartlandа, и то полазећи од његових најдубљих, руских, области. Геополитичко учење Савицког представља директну антитезу Мехеновим, Макиндеровим, Спајкменовим, ДелаБланшовим светоназорима, као и других 'таласократа'. Поред тога, само се у овом случају ради о целовитом и исцрпном излагању алтернативног учења, које подробно претреса идеолошке, економске, културолошке и етничке чиниоце. Савицкиј и Евроазијци представљају израз, користећи речник Карла Шмита, 'Номоса Земље' у његовом актуелном стању, доследне идеологе 'телурократије', мислиоце Grossraumа, који је алтернатива англосаксонском Grossraumu.

Поређење идеја руских Евроазијаца са теоријама немачких геополитичара-континенталиста (Хаусхофер, Шмит, и тако даље), који су, такође, покушавали да изграде сопствену геополитичку теорију као антитезу 'Поморској сили', показује да су Немци прешли само пола пута у том смеру, док код Руса (у првом реду код Савицког) имамо целовиту и непротивречну пуновредну слику света. У том смислу може се извести одређени закон: 'Што су погледи немачких континенталиста ближи руском Евроазијству, што потпуније прихватају Ostorientierung, то су њихова учења доследнија, логичнија, а њихови политички пројекти засновани на геополитици су делотворнији'.

У том смислу су се Савицком највише приближили германски национал-бољшевици, конкретно Ернст Никиш, који су били свесни двојакости геополитичког положаја Немачке, чија је 'средишњост' релативна и другостепена, у поређењу са апсолутном културном и континенталном 'средишњошћу' Русије. Отуда су они извели закључак да Немачка не може полагати право на улогу геополитичке синтезе, да мора направити избор између југозападне, словенофобске, католичке, и у појединим аспектима 'таласократске' (буржоаске) Немачке (заједно са Аустријом) и североисточне, германо-словенске, социјалистичке, русофилске, протестантске и спартанске Прусије. Никиш је аутор чувене геополитичке тезе 'Европа од Владивостока до Флесинга' и само такав немачки приступ се складно уклапа у доследно континентално Евроазијство. Природно да је Хитлерова линија аустријског католика, антикомунисте и словенофоба - ма колико поједини историјски, знатно одговорнији конзервативни револуционари и геополитичари, покушавали да је дотерају – неминовно довела до тога да је Немачка задуго изгубила своје историјско биће, после кошмарног пораза који су јој нанеле управо оне силе, које би Немцима, да су с њима били у 'вечном савезу' једине могле обезбедити учешће у светској владавини телурократије.

Совјетска реалност се у геополитичком смислу у много чему подударала са устројствима Савицког и других Евроазијаца, мада нема веродостојних података о њиховом директном утицају на совјетско руководство. У много чему блиски Евроазијцима, сменовеховци и национал-бољшевици – посебно Николај Устрајлов – очигледно су утицали на бољшевике, а нарочито на Стаљина, мада никада нису заузимали високе положаје и често су живот завршавали у логорима. Неки Евроазијсци – Ефрон, Карсавин, и тако даље – отворено су сарађивали са СССР, али ни они за то нису добили никакву захвалност. Међутим, анализа совјетске спољне политике – све до почетка Перестројке – наводи на закључак да је она стално следила управо евроазијски курс, никада то отворено не изјављујући.

И овде се могу само износити претпоставке: или је постојала извесна непозната организација унутар совјетског режима која се руководила идејама Савицког, прилагођавајући их актуелним политичким реалностима и заодевајући у 'марксистичку' лексику, или је објективни положај Heartlandа приморавао СССР да махинално предузима исте оне кораке, које би морала чинити геополитички свесна континентална држава – Евроазија.

Превод: Сава Росић