Руски код

Упуштајући се у директну конфронтацију са Западом током СВО (Специјална војна операција Русије у Украјини, прим), иако сам Запад учествује кроз своју украјинску прокси структуру, која се не може назвати „земљом“, Русија је принуђена да брани свој суверенитет на свим нивоима. Што се тиче војне, економске и формалне политике, то је сасвим очигледно, али Запад је много више од политичко-војно-економске структуре: он је цивилизација са фундаменталним програмским кодом.

 

Све остало је изведено из овог кода: оружје, економија, политика, култура, образовање, наука, медији, итд. Русија је сада принуђена да се суочи са читавим спектром и, уопште, са самим западним кодом.

 

Руске власти то још не разумију у потпуности и чак и најватренији противници владајућег Запада размишљају о војно-стратешким, политичко-дипломатским и информативним конфронтацијама, али прелазак на нови ниво разумијевања шта је то суверена цивилизација од стране власти и друштва је неизбјежна. Може се одложити, не може се избјећи.

 

Шта је национални суверенитет у вестфалском систему међународних односа и у теорији реализма међународних односа је разумљиво: то значи да национална држава, призната (од себе и других) као суверена, по дефиницији не може имати ауторитет који може нужно да диктира шта та држава треба или не треба да ради. Суверенитет лежи овдје: свака суверена национална држава може да ради шта хоће, све док је у стању да то ради – јер се то другим националним државама можда неће допасти. У екстремно критичним случајевима рат одлучује о свему. То је оно што национални суверенитет представља у реалистичкој теорији у земљама Блиског истока.

 

Овој теорији се супротставља либерализам у МО (међународни односи), који инсистира:

 

- на ограничењу суверенитета,

- на његовој релативности,

- на постепеном преносу власти са националних држава на свјетску владу.

 

У овој теорији, суверенитет није вриједност, а још мање врховна вриједност. То је једноставно прелазно стање на путу ка интеграцији човјечанства.

 

Путин је очигледно на страни реализма, што нас је на крају довело до СВО. Значајно је да либерализам и даље доминира у МГИМО (МГИМО је Московски државни институт за међународне односе, Московский государственный институт международных отношений МИД Российской Федерации), као и међу међународним стручњацима, супротно Путиновој очигледној оријентацији.

 

 

Ово је апсолутна аномалија, али је резултат дубоког продора западног кода у саме темеље руског образовног система и експертског окружења.

 

Путин суверенитет схвата у духу реализма, прије свега:

 

- у војно-стратешком

- затим политичком,

- и треће, у економском смислу.

 

Русија, под његовим руководством, стога реагује веома оштро

 

- на проширење НАТО-а,

- на покушаје страног мијешања у унутрашњу политику (све до промјене режима, чега се Запад не либи, упорно подржавајући радикалну опозицију)

- а у мањој мјери и на директне зависности руске привреде од глобалних институција и глобалних западних монопола.

 

 

Овако се мање-више представља хијерархија суверенитета и школа реализма у међународним односима. Ако се ограничимо на ову скалу, теме науке, културе, технологије, образовања, масовних комуникација, умјетности и, коначно, свакодневног понашања и психологије становништва своде се не на други, већ на десети спрат. Стиче се утисак да они немају никакве везе са суверенитетом, а ако и имају, веома су далеко.

 

То би било тачно када бисмо свјесно прихватили основни став да смо унутар модерне западне цивилизације, дијелимо њене референтне тачке и вриједности, слажемо се са њеним правилима и нормама, односно прихватамо њен основни код, њен оперативни систем. На крају крајева, школа реализма у међународним односима створена је на Западу и тамо је остала утицајна и ауторитативна до данас (упркос снажном успону либерализма у међународним односима – посебно у последњих 40 година). Другим ријечима, за Путина је питање руског суверенитета дио широко схваћене западне парадигме. Русија прихвата западни код, али се жестоко бори да одржи суверенитет унутар ове парадигме, тражећи своје мјесто под сунцем – али под залазећим западним сунцем.

 

Ту наступа најважнији дио. СВО коју је покренула Русија, Запад доживљава као цивилизацијски изазов.

 

Френсис Фукујама је на самом почетку СВО написао карактеристичан чланак под насловом „Путинов рат против либералног свјетског поретка“. Важна ствар није само изазов глобализму и либерализму у европским земљама (што би се могло тумачити и у смислу реализма, као на примјер Мершајмер, Кисинџер или Бенон), већ и револуционарно преиспитивање самих цивилизацијских основа Русије које су донедавно биле у потпуности под контролом Запада. Због тога је СВО поставио питање преласка из униполарног у мултиполарни свијет, апсолутно другачији свјетског поредак, у коме Запад и његов цивилизацијски код нису нешто цјеловито и универзално, већ само дио и нешто локално, регионално, и апсолутно непотребно за све остале.

 

Фукујама је у акцијама Москве видио нешто веће од саме Москве. Ово је сукоб цивилизација на који је упозоравао главни Фукујамин противник Семјуел Хантингтон.

Русија је у цивилизацијском сукобу, а не националном, са Западом. Са Западом као цивилизацијом, као кодом, а не са неком појединачном државом.

Ово такође објашњава реакцију Запада:

 

- да искључи Русију из себе,

- да је одсијече од својих економских и технолошких мрежа,

- да је избаци из свих глобалних структура које контролише Запад (а испада да их Запад контролише скоро све!),

- да је изолује од њених незападних партнера, гурајући је свим средствима,

- да мобилише све западно оријентисане мреже у самој Русији да што прије зауставе СВО, да успоре руску офанзиву и, у најмању руку, да свргну Путина.

 

Запад жели да покаже да ће без Запада и без саучесништва западне цивилизације – без западног кода – Русија пропасти и, ако буде инсистирала, Запад ће томе активно допринијети.

 

Ситуација је следећа: Москва, водећи се СВО, секторски схвата суверенитет, док га Запад схвата тотално, не само на нивоу националних интереса, већ на нивоу самог цивилизацијског кода, од којих је Русија одлучно одсјечена.

 

Ово неразумијевање са наше стране изазива кашњење у формулисању суверене идеологије и развоју пуноправне суверене стратегије у свим сферама живота.

 

Још нисмо схватили колико је СВО фундаменталан са цивилизацијске тачке гледишта. Почели смо нешто што нисмо у потпуности разумјели. И сада смо изненађени када видимо колико је западни кодекс дубоко продро у наше друштво. То није само снијежна грудва страних агената, олигарха пребјега, издајника и русофоба. То је само симптом. Ријеч је о потреби невјероватног напора, националног и народног, да се одржи грађански суверенитет.

То значи прије свега да успоставимо – дијелом да запамтимо, дијелом да поново створимо – наш руски код. То захтјева корјените промјене у сферама које очигледно нису приоритет за власт: филозофија, наука, култура, образовање, умјетност, друштвена свијест, психологија, па чак и мода и стил.

То је оно што је познато као „идеологија“, само што сада не говоримо о идеолошким опцијама које нуди савремени Запад (либерализам, социјализам, национализам), већ о специфичној цивилизацијској идеологији – руској – која превазилази западњачке клишее. Уобичајено, можемо је назвати 'четвртом политичком теоријом', након либерализма, комунизма и фашизма.

 

Неминовно улазимо у нову фазу у борби за руски код и, ако желите, ова битка не зависи директно од успјеха и брзине СВО. Наша екскомуникација са Западом се већ догодила. Запад је већ донио пресуду Русији. Немогуће је исправити ситуацију и вратити све како је било прије 24.02.2022.

 

Морамо у потпуности и дубоко прихватити посљедице цивилизацијског изазова који смо сами произвели.

 

Извор: etos.press