Од геополитике ка филозофији историје

Веза цивилизационе структуре са једном од стихија као водећом – Копном или Морем – представља осовину концепције Карла Шмита и њену најјачу и најупечатљивију страну. Притом је важно истаћи да се ту не ради просто о апстрактној примени сакралне теорије четири елемента на културноисторијску анализу, него о издвајању темељне историјске (а не само природне) двојности двеју стихија – Копна и Мора, Земље и Воде, с тим што та двојност постаје заиста историјски чинилац тек онда када је људско друштво постаје свесно и почне интелектуално да је доживљава.

Да би се објаснило шта у ствари имамо у виду, указаћемо на одсуство помињања ватрене стихије и њене филозофске, културне и цивилизационе анализе код Шмита (о томе ће касније бити речи). А што се тиче ваздушне стихије везане за епоху ваздухопловства, Шмит тврди да она није изнедрила сопствени „номос”, сопствени цивилизациони тип, будући да представља технички наставак историјске трајекторије коју је утврдила цивилизација Мора. Аерократија и још актуелнија етрократија, тј. ваздухопловни и свемирски ступањ развоја технике, нису изазвали онако глобалне промене у току историје човечанства какве су донели откриће Светског океана и његов изазов.

Генијална Шмитова интуиција му је сасвим тачно дошапнула да свемир у себи не носи ни прави изазов ни историјски одговор, и да свемирска истраживања у условима „етрократије” само демонстрирају агонију поробљавајуће а не ослобађајуће технократске цивилизације. На први поглед се чини да такав Шмитов прилаз историјској дијалектици стихија, ако се имају у виду његове прећутно антиталасократске наклоности, мора постати осовина изразито конзервативне доктрине са истакнуто еколошким гледиштем. Јавља се искушење да се управо тако схвате завршне речи из његовог чланка о „Планетарној напетости између Истока и Запада”: „Нови простори одакле ће се појавити нови изазов морају се налазити на нашој земљи, а не ван ње у отвореном свемиру.”

„Небеска мапа”, Фредерик де Вита, 1670.

Шмитови следбеници најчешће тако и чине, узимајући притом у обзир и његове конзервативне погледе у политици. Но, по нашем мишљењу, то би било сувише једноставно. Ако нови изазов није ништа друго него повратак на копнено опредељење после револуционарне епохе превласти „ослобођене технике” и океанске цивилизације – чак и због страха од технолошке или еколошке катастрофе – онда духовна напетост историјске дијалектике губи своју драматичну димензију, постаје скоро природни циклизам, поистовећује се са оном статично-поларном напетошћу на чијем је превазилажењу – према самом Шмиту – и заснована сва изразито људска духовна историја. Цивилизациона двојност – Копно-Море – мора се некако другачије разрешити.

Шмит је склон да прелазак на аерократију и даље, на етрократију, не сматра за знаке нових револуционарних епоха него само за природни развој стратегије Мора. Значи, може се рећи да стихија Воде у својој универзалистичкој експанзији, која се остварује управо на рачун Копна и њему традиционалних потчињених простора, под своју власт ставља друге две стихије – ваздух и етар (вакуум), које са физичке тачке гледишта нису ништа друго до све разређенија стања материје. Другим речима водена стихија мора да се испољава кроз потчињене стихије ваздуха и етра, настављајући своје цивилизационо стремљење ка „разређивању”; притом ћемо подсетити да је управо та тежња изнедрила историјску дијалектику „поморског битисања” и са њим у вези ослобађање технике и етапе индустријске револуције.

Како у том случају објаснити успехе у ваздухопловној и свемирској сфери копнене велесиле као што је СССР – временски последњи планетарни израз геополитичког Бахемота, сила континенталних маса и копненог Номоса? Исто онако као што је Шмит генијално објаснио историјску улогу марксизма у Русији: он је алтернативну елиту концептуално наоружао доктрином друге индустријске револуције тако да је успела да својом вољом и свесно архаично копнену земљу претвори у дивовски индустријско-технички бастион способан за успешно сучељавање многоликом притиску океанске цивилизације током 70 година. Коришћење аерократије и етрократије од стране Источног блока представљало је наставак марксистичке стратегије индустријске револуције ради отпора буржоаској цивилизацији Запада.

Значи, један члан историјске двојности – Море – обухватио је у процесу планетарног учвршћивања друге стихије. Док је тај процес у време кад је Шмит писао чланак „Планетарна напетост” (1959. година) био у заметку, већ 1980-их година је постао јасан и свима очигледан. Море је освојило Ваздух и Свемир.

Ту се приближавамо најважнијој тачки новије историје која је пробни камен за претежну већину идеологија и социјал-политичких доктрина све донедавно сматраних за сасвим прихватљиве.

Имамо у виду слом Источног блока и перестројку.

Кит против медведа

Тај догађај је кључан за проверу адекватности погледа Шмита. Расуђујући у његовим терминима, тај догађај се може описати на следећи начин.

Крај Источног блока, који је у нашем веку оличавао планетарну тежњу Копна сучељену Мору, означава крај оног историјског стадијума у коме је било могуће делотворно коришћење концептуалне структуре која даје сажетак другог ступња индустријске револуције за глобалну конкуренцију са цивилизацијом Мора – са Западом и светом који је своју судбину поистоветио са неограниченим развојем ослобођене технике. Другим речима, то је био крај адекватности марксизма. Силе Копна су изгубиле одбрамбену концептуалност која је била делотворна, док се услови Марксовог одговора на њему савремени изазов европске историје нису коначно и неопозиво изменили.

Једно од објашњења слома Совјетског блока је његово заостајање у сфери технолошке конкуренције, с тим што је главни чинилац у том заостајању била немогућност адекватног одговора на амерички програм СОИ. Другим речима, Море је победило Копно у технолошком двобоју у сфери етрократије – високих технологија везаних за стратешке проналаске у свемирској области.

Шта то значи са тачке гледишта дијалектике историје?

Прво: Море – које је изнедрило импулс техничког продора и потом техничку цивилизацију – ипак је победило Копно, иако је ово потоње од самог Мора позајмило савремену и ефикасно најновију (за своје време) концептуалну технологију. Тај процес се временски подударио са завршетком другог ступња индустријске револуције. То је на теоретском нивоу постало јасније од почетка 1970-их година упоредо са брзим изрођавањем комунизма и социјализма у Европи.

У пракси је тачка била стављена током перестројке. Трећем ступњу индустријске револуције је, у најмању руку, био потребан нови Маркс и нови марксизам. То је могао постати европски фашизам, али је тај покушај испао абортиван како у теорији, тако и у пракси – Немачка је претрпела пораз од цивилизационо доследније велике копнене државе (СССР), у том случају подржане од стране Мора (како се већ дешавало много пута у историји – од Наполеона до Првог и Другог светског рата). Новог Маркса није било, по свој прилици није могло нити требало бити.

„Потоп”, Леонардo да Винчи, цртеж

Друго: Слом Источног блока значи реалну глобализацију Мора, које од улоге судије и контролора прелази на улогу аутократора (самодршца). То је мондијализам, цивилизациона интеграција планете под покровитељством Запада. У верском језику за тај догађај постоји само један назив – Светски потоп, крај номоса Земље и универзална превласт номоса Мора. Сетимо се апокалиптичне звери која излази из Мора¹. То за собом повлачи коначан прелазак из ере сучељавања две стихије у еру у којој једна непријатељска стихија покорава другу. Може се рећи да је то почетак „универзалног мира”, Левијатан побеђује Бахемота, Кит – Медведа. Тријумф Моби Дика над Руским медведом.

Треће: Мору су одсад потчињене остале стихије – покорено Копно (побеђени непријатељ, Hostis), Ваздух и Етар (природни савезници, солидарни са воденом дијалектиком, Amicus) – и служе као идеоваријације Мора, помоћне стихије планетарног Брода, Светског острва (World Island у Спајкменовим, а не Макиндеровим терминима). То је ера One World – постиндустријско друштво – епоха глобалне информатизације и аутоматизације. Језиком најавангарднијих Марксових интуиција то се назива „реална превласт капитала”, односно време нестанка идеологија, време постмодернизма и „краја историје”.

Изазов откривеног Океана, који су Англосаксонци прихватили и дали одговор оличен у техно-индустријском напретку, излио се у савремену западну цивилизацију, потчинио читав свет и стекао коначан облик у глобалној аутократији САД, истог оног континента од чијег је откривања и започео „савремени свет”. Тај изазов је завршио своје историјско испољавање у слому Источног блока, у перестројци и распаду СССР-а. Ослобођена техника (Entfesselte Technik) је савладала све спољашње препреке. Власт Мора је од тада апсолутна. Она је оличена у хегемонији технократског Запада, стратешком првенству САД, превласти покретљивог капитала, потпуном подлокавању структура традиционалних вредности. Власништво, наследство, брак, кућа – све је изгубило онај значај који је имало током епохе копненог битисања, епохе номоса Земље.

Елемент испуштен из вида

Премда Шмит говори о једнократности истински историјских догађаја, свесно избегавајући било које облике детерминизма и систематизације, ипак, тешко се као хришћанин могао одрицати постојања краја историје и самим тим извесне телеологије. Његово одрицање Марксове или Хегелове телеологије не значи одрицање телеологије уопште. Као крајње частан мислилац (у том смислу сличан Хајдегеру) он не жели да ограничава – ни код себе ни код других – слободну интуицију истине, сматрајући да се управо у томе састоји врхунска људска вредност и интелектуална слобода која се, на крају крајева, пројектује у политику (das Politische) и Одлуку (die Entscheidung). У свим Шмитовим размишљањима прећутно је присутан за хришћанина нормалан есхатологизам: он подвлачи јединственост Новог Доба која се састоји у његовом глобализму, док се у његовом односу према „ослобођеној техници” и поморском битисању лако препознају апокалиптични призвуци.

Шмит је очигледно био свестан паралелизма између библијске приче о стварању Копна – као резултату повлачења Вода – и актуелне ситуације која представља нешто супротно – напредовање поморског битисања на копнено, тј. симболично запљускивање Земље Водом. Притом је значајно да у историји постојана таласократска тежња тек у садашњици улази у свој океански ступањ, стиче максимално могуће размере. Зрачење океанске таласократије у стратосферу и свемир само оцртава крајње границе њене победе.

Но, с правом се поставља ретроспективно питање: зашто је управо номос Земље, Копна постао матрица битисања човечанства током 1000 година традиције? И даље, зашто је тако постојана копнена структура традиционалног номоса (коју нису срушила ни потамска (речна), ни ограничено таласократска, ни номадска скретања) на крају пала као жртва хаотичне стихије Океана?

Књига Постанка тврдњом о постојању Вода пре Копна наговештава извесну примарност хаоса у односу на ред, а индоевропска митологија то у великом броју случајева потврђује. У извесном смислу се може претпоставити (као што је случај у херметичкој традицији), да је Земља – згуснута Вода, а у терминима географије да је Копно – дно Океана ослобођено Воде. Но, та од хаоса освојена територија, номос, Копно, Континент, Heartland Макиндера, Mitgard старих Германа, тврђава реда, историјски полис није узрок традиционалног номоса, него резултат извесног трансцендентног утицаја, траг натприродног забележен у природи, отисак онога што би се могло назвати извориштем историје.

Руска реч која означава тврду земљу, das feste Land, die Erde, омогућиће нам да се приближимо тој тајанственој сили. То је реч Суша². У њој је етимолошки указано на квалитет сувоће кога у другим језицима нема³. А тај квалитет са своје стране изазива асоцијацију са топлотом, врелином и Ватром, тим последњим заборављеним елементом – петом стихијом, уобичајеном за античке класификације, али којег у цивилизационој и историјској анализи Шмита из неког разлога нема.

„Свети Илија”, Николај Рерих, 1931.

И ту се одмах присећамо Хераклита који је насупрот Талесу из Милета и другим филозофима-таласократама утврдио револуционарну теорију порекла Васељене из Ватре. Ватра је несумњиво трансцендентан елемент у поређењу са стихијама земаљске средине. Ако су Земља, Вода и Ваздух унутрашњи у односу на нашу планету и њене становнике, па се чак и свемирски вакуум који окружује стратосферу може сматрати за унутрашњи у односу на средину квинтесенције (етар), онда нам Ватра, Топлота и Светлост долазе споља, од жртвене звезде што сија – великог Сунца. Обични елементи су стихије људи. Ватра је стихија Богова, супстанца духовних Небеса.

И поларност Ватре у односу на све остале елементе не уклапа се у ону статичку, изразито природну схему коју је Шмит исправно издвојио говорећи о природној напетости између Копна и Мора, а коју је сасвим правилно одвојио од напетости својствене дијалектици историје човечанства. Наиме, напетост коју изазива Ватра и јесте суштина дијалектике. Стога, ако се у вези порекла природе можемо сложити са Талесом, у вези порекла историје у праву је само Хераклит. Дар титана Прометеја људима, божанска Ватра спуштена на земљу и јесте главни тајанствени субјекат историјске дијалектике, agent invisible алхемичара, филозофско дете истог тог Хераклита, које кроз векове и циклусе шири садржај свог сунчаног духа, небеске гнозе.

Трансцендентна Ватра растерује исконске Воде да би настало Копно. Људи Земље као главни принцип поштују трансцендентну Ватру – они је стављају у центар свога дома (свето огњиште), у центар свога храма (свети олтар), у центар свога тела (поштовање срца), у центар свога света (сунце које даје смерове простора и мерење времена). Копнени номос Земље је последица суптилног утицаја Ватре. Човечанство је на изазов трансцендентног одговорило копненим редом и самим тим ступило у историју, уздигло се над природом и постало оно што јесте. Дом је одговор на Сунце. Копно и његова цивилизација су продукт интелектуалног поимања Ватре.

Док је веза између Ватре и Земље била свесно схватана, океанског изазова није било. Таласократију је уравнотежавала телурократија и римска богиња ватре и огњишта Веста је из пене рођену Картагину победоносно уништавала сваки пут када би ова посезала на универзализацију своје културне и цивилизационе поруке. Када се света ватра угасила у људским домовима, срцима и храмовима, одјекнула је апокалиптична рика Левијатана. И Копно је, изгубивши свој смисао, свој центар, своју моћ, било осуђено на пораз у есхатолошком двобоју са Морем.

Перестројка и клање Бахемота постали су неизбежни већ оног тренутка када је традиција постала конзервативна, када је одговор дат на изазов трансцендентне Ватре коначно собом закрио питање, када је номос Земље престао да своје норме упоређује са номосом Неба. На крају крајева, читава историја човечанства није ништа друго до међуигра између првог бљеска волшебне звезде и васељенског потопа.

Икона и Копно

Веома су занимљиве Шмитове опаске о иконографији и уопштавања у вези лика са Западом. То је у непосредној вези са стихијом Ватре, пошто је чуло вида елемент светлосне димензије реалности која је, са своје стране, један од аспеката Ватре (упоредо са врелином). Ако се прихвати генетска веза Копна са Сунцем коју смо открили, биће разумљива и веза иконе, сакралног и визуелног приказа са номосом Земље.

Природно да просторна непокретност, фиксираност, уређеност околине сами по себи теже томе да буду изражени у лику – симболу, хијероглифу, слици. Ватра као да из реалности која тече истрже извесни фрагмент који се преображава у лик, у икону, у нешто стално. У томе као да се понавља тајанство порекла исконског Копна из масе воденог хаоса. Номос Земље кроз икону стално подсећа на своје извориште. У том смислу је поштовање икона и уопште коришћење сликарства заиста упечатљиво обележје традиционалног, земаљског, континенталног битисања.

То размишљање нам помаже да развијемо оне примедбе које је Шмит изрекао у вези историјске мисије Шпаније. Католичка Шпанија која је на свим освојеним земљама истицала лик Пречисте Девице остваривала је невероватно важну мисију неутрализације Океана (и његовог изазова) посредством Ватре. У нечему је та планетарна операција била слична историјској мисији марксизма у Русији: у оба случаја је изазов Мора био прихваћен уз покушај неутралисања његових последица убитачних по номос Земље и претварања отрова у лек.

„Безгрешно зачеће”, Ђовани Батиста Тијеполо, уље на платну, 1767-1768

Изгубљена поморска битка Шпаније са енглеским пиратима била је бременита ужасним планетарним последицама: Англосаксонци су на прекоатланском острву посејали семење оне апокалиптичке цивилизације којој је било суђено да оличи Левијатана у свој његовој есхатолошкој, финалној моћи. Из пене је израстао Континент – брод који по својим параметрима надмашује свој европски архетип. Том чудовишту је било суђено да угаси свету ватру, разбије лик и на планети успостави свој „нови светски поредак”.

Природно да је у новорођеном монструму надвладао светоназор у виду идеја крајњих протестантских секти – баптиста, пуританаца, мормона итд. – којима су били својствени до крајности доведени иконоборство, црквени модернизам и мржња према светлости. Унапред осуђена на пропаст латиноамеричка герила заснована на мешавини марксизма (sic!) и католичке теологије ослобођења (sic!) – то је све што је данас преостало од амбициозног планетарног демарша Шпанаца-конкистадора за спречавање васељенског потопа.

Али, ту искрсава једна теоретска потешкоћа коју Шмит није до краја разјаснио. Ради се о томе да он помиње навику да се визуелни лик и поштовање икона поистовећују са Западом, а његово одрицање, иконоборство – са Истоком. Међутим, и сам Шмит наводи неколико примера који оповргавају исправност таквог поистовећивања. Претрешћемо то мало детаљније, тим пре што то директно задире у наш најважнији проблем – историјски смисао Русије и њене мисије.

Апсолутни Amicus et Hostis

Овде се ради о проблему чији је матафизички смисао разматран у другој нашој књизи (Мистерије Евроазије, поглавље „Подсвест Евроазије”). Ради се о, за европске мислиоце, типичном поистовећивању своје традиције са Западом. Притом се често не ради просто о Западу, него о Северозападу. И штавише, понекад се спајају чак три географска појма – Запад, Северозапад и Север. Насупрот томе се постављају Југ, Југоисток и Исток, такође најчешће спојени у једну цивилизациону слику која представља семитски културни предео Блиског Истока, Европи историјски најбоље познат. Притом се такав поглед понекад изводи из римског, а понекад из хришћанског наслеђа.

Но, ту се у ствари ради о оптичкој варци коју Европљани дугују географији. Само су најдубљи умови – у првом реду Рене Генон – успели да избегну ту замену и на ствари погледају са друге, адекватније позиције. Тако је Рене Генон сасвим исправно указивао на то да, са становишта реалне (и сакралне) географије, континент-Евроазија представља огромну масу Копна где је Европа тек западни рт, полуострво уперено у Атлантик. Индоевропски народи живе на читавом континенту – од Индостана преко Ирана и Русије па све до саме Европе. Аријевска Индија чува сећање на најдревније митове и интелектуалне погледе на свет беле расе, док се православно хришћанство шири далеко иза Урала све до Тихог океана – заузимајући просторе који по обиму премашују Европу.

Уосталом, историјска ограниченост и усађени клишеи онемогућавају Европљане да се према православној култури Русије односе као према изворној хришћанској традицији, и то оној која је поверена белом индоевропском народу. У нашем контексту, много говори то што се управо у православној Русији сачувао грчки назив „икона” за свети лик, и штавише, што управо православна, руска икона данас у пуној мери одржава на Западу практично угашену изворно хришћанску традицију.

„Христос Сведржатељ”, Андреј Рубљов, темпера на дасци, око 1410.

Рене Генон је у рецензији књиге немачког професора Хермана Вирта Порекло човечанства навео да треба разликовати појмове као што су северноатлански (северозападни), хиперборејски (северни) и атлански (западни) регион.

Наиме, поштовање Ватре и копнени номос Земље, иначе предмет Шмитовог марљивог проучавања, представљају особину својствену индоевропским белим народима у целини, који су се спустили у Евроазију са Севера, раселивши се по читавом њеном простору са Запада на Исток и са Истока на Запад. Тамо где има Индоевропљана, тамо постоје икона, свето сликарство, поштовање Ватре и светлости, соларни митови, традиционална хијерархија и сећање на Хипербореју.

Светих ликова у изобиљу има у Индији. У Ирану су чак и после исламизације – а ислам најстроже забрањује приказивање људи и животиња – цветале минијатура и право сликарство. У руској православној цркви нису поштоване само иконе, него и иконописци, док је православни исихазам – учење о нематеријалној светлости – био тежишна животно важна линија руске цркве. Икона је неодвојиви атрибут Индоевропљана и мора бити поистовећена управо са Севером – са Хиперборејом – најдревнијом праотаџбином нормалног и традиционалног копненог номоса Земље.

Ни одбојност према ликовности, иконоборство, није својствена толико Истоку колико Југу. То је сасвим нормална географска симетрија, ако се узму у обзир хиперборејска изворишта Индоевропљана. Ако раса Севера поштује ватру и ликовност, онда њој опречна раса Југа мора поштовати антитезу Ватре (на пример, Воду) и антитезу Иконе (на пример, звук). Занимљиво је да сам Генон ту културну двојност доводи у везу са седелаштвом и номадством: он седелаштво везује за фигуру библијског Каина, визуелни лик и време, а номадство – за Авеља, вербалност и простор. То се изванредно уклапа у двојност елемената у Шмитовој анализи. Поморско битисање (иако строго одвојено од номадства) представља екстремни развој номадизма који у нови квалитет прелази у тренутку када се завршава пут од копненог номадства преко пловидбе континенталним морима па све до одлучног изласка у отворени океан.

Крајње је занимљива још једна појединост. Генон тврди да семитска традиција уопште није источна традиција, него атланска, западна и истовремено номадска. Отуда, по њему, и позитивни однос према сточару-Авељу у библијској причи. Штавише, Генон указује на чињеницу да је велики архитекта позван на изградњу Соломоновог храма био туђинац, и доказује да се радило о представнику индоевропске традиције, пошто је њој својствено неговање сакралне архитектуре – тј. изградње оног дома који по Шмиту лежи у основи номоса Земље – док су сами Семити-номади имали другачију социјално-економску структуру.

И најзад, Генон је за Исток тврдио да је та страна света највише од свих других повезана са традицијом, са постојаношћу сакралних архетипова, са верношћу извориштима. Он је у књизи Исток и Запад детаљно развио аргументацију која потврђује ту тезу. Може се рећи да Генон Исток изричито повезује са Севером, сматрајући га за историјског наследника исконске нордијске традиције. Узгред, сјајни пасуси о истоветности концепције светлости Севера и светлости Истока могу се наћи код Анрија Корбена, најбољег савременог стручњака за иранску традицију и преводиоца великог Сухравардија.

Дакле, да сажмемо све своје примедбе. Север се поистовећује са индоевропском традицијом, седелаштвом, поштовањем Ватре и лика. Осим тога, Север је сакрално повезан са Истоком. Управо те две оријентације треба узети као исконске по питању историје развоја номоса Земље и његових центалних силница. Тако заштита поштовања икона у историји уопште није западна, него северна или источна тежња. Та линија је својствена читавој Евроазији – од Индије до Ирске. Она се подудара са историјском трајекторијом светлости Севера (Nordlicht) и са народима и културама који су носиоци те светлости. То су дорска Спарта, империјални Рим, зороастријски Иран, ведска Индија, Византија, православна Русија, католичка Ирска и Шпанија. То је лагер номоса Земље.

Фреска Аполона, период Августове владавине, Палатински музеј у Риму (Фото: Wikimedia Commons/Public domain)

На супротном полу историје се, према томе, налази се Југ заједно са Западом (!), номади-Семити, иконокласте, замеци таласократије, трговачке цивилизације и „технолошког напретка”. Генон би тај лагер назвао „предусловима антитрадиционалне цивилизације” и „градитељима Велике Пародије”. Треба такође подсетити на идеју коју је Генон изложио у „Царству количине“ – идеју о есхатолошком растварању светског јајета, „дисолуцији”, што се како хронолошки тако и типолошки подудара са тријумфом Мора из Шмитове анализе. Генон, као и Шмит, то растварање повезује са техничким напретком, либералном идеологијом и западном цивилизацијом Новог доба. Англосаксонски свет у целини код њега је изазивао осећај дубоке одбојности и опрезности.

И најзад, улога семитског чиниоца – западног и номадског по Генону; јужног, ако се ширење Семита оцењује са позиција Евроазије; скопчаног са трговином и са слободном разменом својственим свим таласократијама (Картагина против Рима); који је стајао на извориштима капитализма (критикованог од Маркса и Зомбарта); иконоборачког и непријатељског према свему индоевропском у верским питањима (јудаизам и ислам); солидарног са протестантским покретом у његовој калвинистичкој верзији (ширење калвинизма у Холандији, Енглеској, а касније и у Америци – претежно океанским државама); и најзад, нарочито активног у рушењу за Европу традиционалног номоса Земље (о чему је више пута и сам Шмит писао) – ставља последњу тачку у низу подударности.

Север + Исток, икона, Индоевропљани, ватра, дом, седелаштво, традиција и Копно. То су снаге номоса Земље, присталице културе и реда, који су на изазов трансцендентне Ватре одговориле лепезом аријевских традиција – све до хришћанства.

Југ + Запад, иконоборство, семитски народи, Вода, брод, номадство, модернизам и Море. То су снаге порицања Земље, носиоци растакања, апокалиптичке енергије рационалног хаоса, номоса Мора. Оне су на изазов Океана одговориле тако што су стале на његову страну против Земље и против најдревнијег, скоро заборављеног ватреног прометејског питања које је претходило номосу Земље и читавој историји човечанства.

Номос Ватре

Крај Источног блока означава потпуну победу номоса Мора. Сви покушаји одупирања његовој логици и његовој структури помоћу исто тако његових средстава били су неуверљиви. Шпанија је изгубила поморску битку; економско-индустријски, стратешки и доктринарни отпор национал-социјалистичке Немачке (1933-1945) номосу Мора, унеколико надахнут Хаусхоферовим евроазијским пројектом, угушен је силом и лукавством Запада који је у ту сврху искористио СССР; најдуже је трајало технолошко супарништво у коме су узете у обзир поуке марксизма, а земље Варшавског пакта током 1960-1980-их година постале губитници упоредо са завршетком другог стадијума индустријске револуције и преласком на постиндустријско друштво. Циклус историје човечанства се завршио, прошавши кроз све статичке поларности природе, и о томе нас је обавестио један Американац јапанског порекла.

Можемо констатовати апсолутни губитак Копна, Бахемота, Евроазије, номоса Земље. Свакако да сам номос Земље није представљао суштину решења којим је човечанство одговорило на постављени му отворени проблем Бића, него само последицу. То је био спољашњи облик одговора, али не од ватрене стихије која је изнедрила хиперборејски одговор: Земља више не може да одговори на изазов Мора, глобалног и јединог. Њу су потопиле воде, њен ред је растворен кроз пукотине у Светском јајету.

Завршетак индустријске револуције је срушио илузије о томе да се са ослобођеном техником (entfesselte Technik) може такмичити на њеном нивоу. Етрократски стадијум апсолутне таласократије, поглед упућен на Земљу из свемира, чини сва бића која по њој врве принципијелно једнаким – њихова вредност је строго прагматична и једнака њиховој корисности. Живот је израчунат у финансијском еквиваленту реално надмоћног капитала. Генетски инжењеринг леже пилиће и људе-клонове исто онако како су јуче измишљали парну машину или ткачки разбој. Техника је продрла у човечанство и доспела све до његовог центра. Шмит је 1959. године још могао имати искру наде да се нешто може изненада променити. Пред крај столећа такве наде више нема.

Тријумф Воде апокалиптички је упио у себе све стихије и све историјске облике је успео не да једноставно уништи, него да трансмутира у својој цивилизационој геополитичкој пародији на алхемију. Злато (новац), универзални растварач и техничка довитљивост сила Мора претворили су човечанство у контролисану биомасу. Ипак је остало нешто што не подлеже том глобалном процесу.

Ватра. Управо је она – очишћена од својих природних, културних и социјално-политичких наслага стечених током путовања кроз историју – сада у привилегованом положају у односу на оно компромисно стање у ком се налазила док је била само номос Земље, ред Копна. Тек сада се разјашњава структура њеног исконског изазова, пошто се тек сада у читавом свом историјском обиму испољава оно чему је тај изазов био упућен. У питање је доведен ни мање ни више него Човек. У којој мери је он историчан? У којој мери природан? У којој мери је подлегао стихијама које чине његово природно ткиво (све до рационалности заједничке читавој врсти)? У којој је успео да очува верност неочигледној трансцендентној димензији? Колико, на крају крајева, у њему има Ватре? Или је он само Вода?

Извор: Александар Дугин, Основи геополитике, ТII, Екопрес, Зрењанин, 2004.

Напомене преводиоца:

(¹) Занимљиво је истражити геополитички смисао символизма „лажног пророка“ или „друге звери“. О њему се у Апокалипси каже следеће: „И видех другу звер где из земље излази“ (Ап., 13, 11); тј. та „друга звер“ припада Копну. Но тиме се истиче и да „она делује пред њим са свом влашћу прве звери“ (Ап., 13, 12). Другим речима, ради се о „духу Копна“ који је прешао на страну стихије Мора, на страну Левијатана. Као што је сама „звер што из мора излази“ представник сатане-аждаје, њен супститут (тј. атлантизам је историјски израз светског зла), тако је „друга звер“ или „лажни пророк“, са своје стране, већ представник „звери из мора“, тј. њен супститут. Атлантистички лоби у великим државама Копна има управо ту функцију.

(²) Суша – копно.

(³) Сувоземно – копнени.

Превод Сава Росић

Приредио: Иван Ћупин

Насловна фотографија: Wikimedia Commos/Sistine Chapel/Public domain

Novi Standard: https://standard.rs/2023/07/29/od-geopolitike-ka-filozofiji-istorije/?al...