ШОС – радни оквир за спровођење суседских политика

Планирани самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду, средином септембра 2022. године, показао је текући процес јачања многополарног света и веће интересовање других земаља за ову организацију. Најновијим кораком - пријемом Исламске Републике Иран у организацију - значајно се проширује географски обим и показује се инклузивност организације. А, понуде земаља као што је Аргентина, показују потенцијал ове организације за глобални ангажман и даље од Евроазије.

Важно је напоменути да постоји низ других сличних структура, попут ОДКБ, чији се стратешки циљеви поклапају са циљевима ШОС и чије се деловање преклапа чланством држава и преко зоне геополитичке одговорности.

Страни посматрачи су се брзо усредсредили на самит, али мало ко је на одговарајући начин прихватио догађај, као и промене сâме организације. Немачки институт за међународне и безбедносне послове, који развија спољнополитичку стратегију Немачке, приметио је да је «најважнија функција ШОС  је одувек да обезбеди равнотежу интереса међу њеним кључним чланицама. Ово је релевантније него икада у контексту текућих геополитичких сучељавања». [I]

Русија и Кина су заиста имале донекле различите погледе на функције и значај ШОС. Првобитна потреба Кине је била да успостави мир и хармонију око својих граница, да реши све противречности са својим суседима и да добије подршку по питањима унутрашње безбедности. Сада се Пекинг поставља као важан играч у Евроазији, а у оквиру Иницијативе Појас и пут, жели да прошири свој утицај на Средњу Азију и друге регионе. Средња Азија је, међутим, традиционална руска сфера утицаја. ШОС је, у ствари, стабилизујућа структура за интересе како сила, тако и сâмих средњеазијских држава, које су задовољне овим форматом.

На Западу се састанак у Самарканду доживљава као још једна чињеница која указује на недостатак изолације Русије. Међутим, треба истаћи да су многи шефови држава, који су присуствовали самиту, у затегнутим односима са Западом, па је састанак протекао у атмосфери критике западне политике уопште и истицања значаја ШОС, као алтернативног моделауправљања у међународним односима.

Неки представници НАТО пакта страхују да би ШОС могао да се претвори у антизападни савез, који би постао неки облик антитезе западној хегемонији, укључујући испољавање тврде моћи. Међутим, вредност ШОС је била својствена њеном ванблоковском статусу, а то је истакао шеф Узбекистана уочи самита. Зато проширење ШОС на земље као што су Иран и могуће  Турска, као и арапске државе, представља изузетно привлачан избор за народе Средње Азије. Они то виде као прилику за успостављање мултилатералних веза, док остају унутар геополитичког кишобрана организације. Сваки учесник задржава и свој суверенитет, као и елементе различитости. То, с једне стране, ограничава амбиције чланова појединачно, али, са друге стране, види се и разлика у односу на типичне западне моделе. Њих су градили творци и руководиоци тих модела, као круте управе, уз гушење воље подређених чланова.

Да видимо типичне грешке западних стручњака у вези са ШОС. Амерички Институт за спољнополитичке студије је раније истакао да је мало вероватно да ће се ШОС активно ангажовати у Авганистану. [II] Напоменули су да ШОС не може да попуни вакуум настао повлачењем Сједињених држава, јер војне интервенције нису део мандата организације. Истакнуто је и да ШОС до сада није званично признала талибански режим и није их позвала на самит у Душанбеу средином септембра 2021. Ни последњем самиту Талибани нису присуствовали, иако је безбедност у Авганистану била једна од главних тема на дневном реду. [III] Са друге стране, неколико држава, чланова ШОС, има непосредне контакте са Талибанима. Русија је активно укључена у преговоре на више фронтова. Пакистан, такође, има поуздане механизме и канале комуникације са Талибанима. Јасно је да је ШОС одлучила да не врши притисак како то чини Запад, већ да пронађе деликатније начине за сарадњу са Авганистаном. Ово, такође, указује на разлику у приступу између источног и западног типа политичког планирања.

Али је занимљиво и да Волтер Расел Мид, угледни стручњак за међународне односе и јавну политику Сједињених држава, уочава да, усред других догађаја, као што су посета председника Представничког дома Сједињених држава, Ненси Пелоси, Јерменији и најава председника Сједињених држава, Бајдена, да ће америчке трупе бранити Тајван, ако Пекинг крене у инвазију, «најважнија вест недеље није стигла из Вашингтона. Дошла је из узбекистанског Самарканда, легендарног града са Пута свиле у којем је осам земаља, које чине Шангајску организацију за сарадњу, одржало свој годишњи самит.» [IV]

Премда је његов стил изражавања био прилично емотиван и пун агресивних наратива.

Како пише Asia Times, чини се да је главна Мидова порука двострука: прво, «однос снага у Евроазији се мења», тврди он – тачније, јењава подршка Кине свом пријатељу и колеги, члану ШОС, Русији. Да би то илустровао, он прави невероватно поређење између председника Сија и Путина са једне стране и Хитлера и Мусолинија, са друге стране. Друго, у ствари, осуђује ШОС слабом похвалом, напомињући да је укључивањем Индије и Пакистана «организација постала значајнија»; али, наставља да објашњава зашто је тачно и супротно: «Русија, Кина и Иран трагају за новим глобалним системом, али не нуде позитиван програм». [V]

Ова противречност се објашњава чињеницом да се «позитивни програм» може схватити на различите начине. Запад и Исток гаје различите вредности, као и различите ставове о тренутном светском поретку. Док Сједињене државе свим средствима покушавају да одрже униполарну хегемонију, земље ШОС на статускво гледају као на наставак неоколонијализма и угњетавања, уз различите облике дискриминације (расна искључивост, економско поробљавање, претње силом, итд.).

Па, зашто онда високо цењени политиколози праве такве грешке и нетачне формулације? Махамадбагер Форух исправно истиче да сви западни мејнстрим медији и истраживачки центри погрешно представљају организацију. Они су, да би опсали ШОС, склони да користе изразе као «антизападни», «антиамерички», «анти-НАТО», «ауторитарни блок», итд. А, то доводи до искривљеног разумевања и одговарајућих закључака, који утичу на политичке одлуке.

Форух каже да «проблем настаје због различитих концептуализација појма безбедност. Западне референце на ШОС своде безбедност на конвенционални појам геополитике као 'тврде' или војне силе (отуда поређења са НАТО пактом). Али, појам безбедност, који лежи у основи мисије ШОС, има много шири обим. Покренут је вишезначним безбедносним дискурсом Кине и обухвата, не само тврду геополитичку безбедност, већ и гео-економски развој. Ово последње представља дугорочну стратегију, која би се могла назвати 'безбедност преко развоја', а тиче се глобалних и регионалних стратегија свих држава, чланова ШОС.» [VI]

И, ово је веома добар закључак. Као што је већ споменуто у вези са ОДКБ и кинеским Појас и пут планом, у региону постоји велики број иницијатива, које су на неки начин повезане са ШОС или се преклапају. Постоји међународни транспортни коридор Север-Југ, који, полако, али сигурно, развијају Иран, Русија, Индија и Азербејџан.

Ту је и Евроазијски економски савез, који дефакто води Москва, иако се све одлуке у органима управљања ЕАЕС заснивају на консензусу. Постоје регионални транспортни коридори који повезују Пакистан и средњеазијске државе, као и Турску. Постоје и локална трговачка удружења. А, ШОС све више постаје платформа за промовисање ових и сличних иницијатива.

Иначе, међународни клуб БРИКС укључује три државе, које су чланови ШОС, што такође треба имати у виду, у смислу светског кретања ка многополарности.

Форух је, такође, проницљиво указао на постојање две врсте процеса који спајају земље ШОС: први се тиче негативних краткорочних веза, заснованих на заједничким геополитичким притужбама против Запада, углавном Сједињених држава (као што су санкције или страхови у вези са НАТО пактом). Ова повезаност је површна и жападни медији јој придају значајну пажњу. Друго и много важније, постоји дугорочна позитивна гео-економска веза која се остварује кроз инфраструктурне иницијативе. Инфраструктура цементира односе између свих који учествују у ШОС, и буквално и фигуративно - укључујући државе-чланове, државе-посматраче и државе-партнере у дијалогу.

И, на крају, западне скептике треба подсетити да је ШОС највећа светска регионална организација, са осам сталних чланица - укључује Русију, Кину, Пакистан и Индију, које представљају око 40% светске популације, на више од 50% површине планете, уз 30%  глобалног БДП. И, све ове четири силе поседују нуклеарно оружје. Узгред, ШОС је и место на коме се ублажавају разлике, јер укључује ривале попут Пакистана и Индије, а Индија има и одређене спорове са Кином. По свему судећи, неке од земаља се интересују за улазак у ШОС, надајући се да ће пронаћи компромис и уклонити историјске заврзламе. Зато што још увек постоје напетости међу земљама у региону. Јерменија и Узбекистан, Иран и Саудијска Арабија, Иран и УАЕ, Турска и Ирак су сукоби, који су једини на радару. Иако изгледи за решавање разлика још нису јасни, мало је вероватно да ће их решити спољни актери који обично делују као провокатори и ратни хушкачи. Зато за сада ШОС остаје једина радна структура за спровођење политике добросуседских односа.

***

[I]  https://www.swp-berlin.org/en/publication/sco-summit-in-samarkand-alliance-politics-in-the-eurasian-region
[II]  https://www.fpri.org/article/2021/09/the-shanghai-cooperation-organization-will-not-fill-any-vacuum-in-afghanistan/
[III] https://afghanistan.ru/doc/150095.html
[IV] https://www.hudson.org/research/18228-the-sco-s-clumsy-push-to-disrupt-the-world-order 
[V] https://asiatimes.com/2022/09/wsj-pundit-too-easily-dismisses-eastern-led-world-order/
[VI] https://nationalinterest.org/feature/what-west-gets-wrong-about-sco-204951