Ко је Ничеов Заратустра?

Чини се да је лако одговорити на то питање. Јер, одговор ћемо наћи код самог Ничеа – у реченицама јасно формулисаним и курзивом одштампаним. Оне се налазе у оном спису у којем Ниче посебно приказује Заратустру. Књига се састоји од четири дела; написана је 1883, 1884. и 1885, и носи наслов Тако је говорио Заратустра.

Тој књизи Ниче је дао, да је прати на њеном путу, поднаслов: Књига за све и ни за кога. „За све“, то јест не: за свакога у смислу било кога. „За све“ значи: за сваког човека као човека, за сваког у датом случају и у мери у којој он за себе постаје, у својој суштини, достојан мишљења. „…и ни за кога“ значи: ни за кога међу одасвуд пристиглим радозналцима што се опијају само појединачним деловима и изрекама те књиге и слепо бауљају у њеном полураспеваном, полудречавом, час смотреном, час плахом, често узвишеном, понекад плитком језику, уместо да пођу путем мишљења које ту тражи своју реч.

Тако је говорио Заратустра. Књига за све и ни за кога. Како се непријатно потврдио поднаслов дела седамдесет година од његовог објављивања – али у обрнутом смислу. Оно је постало књига за свакога, и до овог тренутка није се појавио мислилац који би био дорастао основној мисли те књиге и који би могао да сагледа сав значај њеног настанка. Ко је био Заратустра? Ако пажљиво читамо главни наслов дела, открићемо наговештај: Тако је говорио Заратустра. Заратустра говори. Он је говорник. Какав говорник? Народни говорник или чак проповедник? Ни једно ни друго. Говорник Заратустра је заговорник (Fürsprecher). Та именица је врло стара реч немачког језика, и има више значења. Für (за) значи у ствари vor (пред, испред). Fürtuch је и дан-данас, у алеманском језику, уобичајена реч за прегачу. Fürsprech (заговарач) говори пред неким и заступа неког или нешто. Међутим, für у исто време значи: у прилог неком или нечем и ради оправдања неког или нечег. Заговорник је, на крају крајева, онај који тумачи и објашњава оно о чему говори и што заступа.

Заратустра је заговорник у том троструком смислу. Али шта он обзнањује? Коме у прилог он говори? Шта он покушава да протумачи? Да ли је Заратустра било који заговорник било чега, или је он одређени заговорник једне ствари, оне која, пре свега осталог и у сваком тренутку, ословљава човека?

Негде на крају Трећег дела књиге Тако је говорио Заратустра налази се одељак под насловом „Оздрављеник“ (Der Genesende). То је Заратустра. Али шта значи „оздрављеник“? Genesen (оздравити) значи исто што и грчко νεομαι, νóστος. Те грчке речи значе: вратити се кући, вратити се у завичај; носталгија је бол за завичајем, туга за кућом. „Оздрављеник“ је онај који се спрема за повратак кући, то јест да се повуче у своју судбину. Оздрављеник је на путу к самом себи, тако да за себе може рећи ко је. У поменутом одељку Оздрављеник каже: „Ја, Заратустра, заговорник живота, заговорник трпљења, заговорник круга…“

Заратустра говори у прилог животу, трпљењу, кругу, и то он обзнањује. То троје: „живот – трпљење – круг“ припада једно другом; они су једна те иста ствар. Ако бисмо могли да ту троструку ствар замислимо као једну те исту ствар, били бисмо у стању да наслутимо чији је заговорник Заратустра и ко би он сâм, као тај заговорник, желео да буде. Додуше, сада бисмо могли да се умешамо незграпним објашњењем и да с неоспорном тачношћу кажемо: у Ничеовом језику „живот“ значи: воља за моћ као основна црта свега бивствујућег, а не само човека. Шта значи „трпљење“, то нам Ниче каже у следећим речима: „Све што трпи хоће да живи…“ (Дела, т. VI, стр. 469), то јест све што постоји као воља за моћ. То значи: „Обликотворне силе се саплићу“ (т. XVI, стр. 151). „Круг“ је знак прстена, чија се свинутост враћа у саму себе и својим свијањем ствара оно-исто што се увек враћа.

Према томе, Заратустра представља себе као заговорника мисли да је све бивствујуће воља за моћ, која трпи као стваралачка, посрћућа воља и која тако хоће саму себе у вечном враћању истог.

Тим исказом ми смо, као што се школским језиком каже, дефинисали Заратустрину суштину. Ту дефиницију можемо да напишемо, да запамтимо и по потреби користимо. Њу можемо да поткрепимо и оним реченицама које у Ничеовом делу, курзивом истакнуте, кажу ко је Заратустра.

У већ поменутом одељку „Оздрављеник“ (стр. 314) читамо: „Ти (то јест Заратустра) учитељ си вечног враћања…!“

А у Предговору целом делу (3) налази се: „Ја (то јест Заратустра) учим вас натчовеку.“

По тим реченицама, Заратустра, заговорник, јесте „учитељ“. Он очигледно учи двема стварима: вечном враћању истог и натчовеку. Али, у првом реду, не види се да ли и како оно чему он учи припада једно другом. Чак и ако би се објаснила та узајамна припадност једнога другом, остало би неизвесно да ли чујемо заговорника, да ли учимо од тог учитеља. А без тог чујења и учења ми никад не знамо тачно ко је Заратустра. Зато није довољно да се само споје реченице из којих проистиче оно што заговорник и учитељ каже о себи. Морамо пазити како он то каже, и којом приликом, и с којом намером. Кључне речи: „Ти си учитељ вечног враћања“ не каже сам Заратустра спонтано самом себи. То му кажу његове животиње. Оне се помињу одмах на почетку Предговора и, јасније, на његовом крају (10). Ту се каже: „… кад је сунце стајало у зениту: тада он (Заратустра) упитно погледа увис – јер је изнад себе чуо оштар крик неке птице. И гле! Орао је на небу правио велике кругове, а о њему је висила змија, не као плен, већ као његов пријатељ: јер му је била обавијена око врата.“ Већ у том тајанственом загрљају наслућујемо како се круг и прстен, а да се то и не каже, сплићу у орловом кружењу и змијином обавијању. Светли, тако, прстен који се зове anulus aeternitatis: печатни прстен и година вечности. Призор тих двеју животиња показује куд оне саме, кружећи и обавијајући се, спадају. Јер, оне никад не праве круг и прстен, већ се у њих уклапају да би на тај начин имале своју суштину. У призору тих двеју животиња појављује се оно што се тиче Заратустре који упитно гледа увис. Текст се, зато, наставља: „’То су моје животиње!’ рече Заратустра и од срца се обрадова.

Најпоноснија животиња под сунцем и најлукавија животиња под сунцем – оне су пошле у извиђање.

Желе да сазнају да ли Заратустра још живи. И заиста, живим ли још?“

Заратустрино питање сачуваће своју важност само ако неодређену реч „живот“ схватимо у смислу „воља за моћ“. Заратустра се пита: Да ли моја воља одговара вољи која као воља за моћ прожима целину бивствујућег?

Поменуте две животиње хоће да открију Заратустрину суштину. Он пита самог себе да ли је он још, то јест да ли је већ, онај који он заиста јесте. У једној белешци о књизи Тако је говорио Заратустра (т. XIV, стр. 279) стоји: „’Имам ли времена да сачекам своје животиње? Ако су то моје животиње, оне ће знати да ме нађу.’ Заратустрино ћутање.“

Те животиње – на наведеном месту, у одељку „Оздрављеник“ – кажу му оно што не смемо занемарити у прилог речи штампаних курзивом. Оне кажу: „Јер твоје животиње добро знају, о Заратустро, ко си ти и шта мораш постати: гле, ти си учитељ вечног враћања – то је твоја судбина!“

Гроб Лоренца де Медичија, Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (Фото: Hessee/Flickr)

Тако излази на видело да Заратустра мора најпре да постане онај који он јесте. Заратустра се боји таквог постајања. Страх се осећа у целој књизи о Заратустри. Тим страхом се објашњава стил, тром и увек изнова успораван ток целе књиге. Тај страх гуши у Заратустри, већ на почетку његовог пута, свако самопоуздање и сваку претензију. Ко тај страх није приметио, и ко га никад не примећује, у тим често претенциозним и често опојним говорима, тај никад неће знати ко је Заратустра.

Ако Заратустра треба најпре да постане учитељ вечног враћања, он не може одмах да почне с тим учењем. Зато на почетку његовог пута стоје друге речи: „Ја вас учим натчовеку.“

Додуше, из речи „натчовек“ морамо унапред уклонити све погрешне и збуњујуће примесе које њу повезују с обичним мишљењем. Изразом „натчовек“ Ниче не означава човека кога знамо и који је само неуобичајено велик. Такође, он нема на уму људску врсту која одбацује сву човечност и која голу самовољу претвара у закон, а титански бес у правило. Натчовек, ако се та реч узме сасвим дословно, пре је онај човек који превазилази досадашњег човека, али само да би тог човека најпре увео у његову још изостајућу суштину и у њој га учврстио. У једној белешци о Заратустри из оставштине стоји (т. XIV, стр. 271): „Заратустра неће да изгуби прошлост човечанства; он хоће све да убаци у лонац.“

Гроб Ђулијана де Медичија, Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (Фото: Sartle/CC0 1.0 Universal)

Откуд, међутим, вапај за натчовеком? Зашто досадашњи човек није више довољан? Зато што Ниче уочава повесни тренутак у којем се човек спрема да потпуно загосподари Земљом. Ниче је први мислилац који поставља пресудно питање о светској повести која се први пут појављује, и који га промишља у његовом метафизичком значењу. То питање гласи: да ли је човек као човек, у својој досадашњој суштини, спреман да загосподари Земљом? Ако није, шта треба да се деси с досадашњим човеком, па да он „потчини“ Земљу и тако испуни речи Старог завета? Не мора ли тада да досадашњи човек буде над собом како би дорастао том налогу? Ако тако ствари стоје, исправно замишљен „нат-човек“ није плод необуздане, изопачене и испразне фантазије. Али, исто тако, његова природа не може да се открије историјски – анализом модерног доба. Зато суштинске црте натчовека никад не треба да тражимо у оним људима који се као главни функционери очигледне и погрешно тумачене воље за моћ налазе на самим врховима њених разних организационих форми. Додуше, требало би одмах да запамтимо једну ствер: то мишљење, које је окренуто према лику учитеља што учи нат-човеку, тиче се Европе, целе Земље, и то не само „данас још“ – оно ће се ње тицати пре свега сутра. То је тако, прихватали ми то мишљење или га сузбијали, пренебрегавали га ми или га у погрешним тоновима опонашали. Свако суштинско мишљење пролази нетакнуто кроз све групе присталица или противника.

Треба, дакле, најпре да научимо да учимо од учитеља, па учили макар и да постављамо питањâ изван оквира његовог мишљења. Једино тако ми ћемо једнога дана открити ко је Ничеов Заратустра, или то никад нећемо открити.

Остаје, свакако, да се размисли да ли постављање питањâ ван граница Ничеовог мишљења може да буде наставак тог мишљења или мора да буде корак назад.

Али пре тога треба размотрити да ли то „назад“ значи историјски-утврдљиву прошлост, коју бисмо желели да обновимо (на пример, Гетеов свет), или: да ли то „назад“ упућује к битисању чији искон још чека сећање да би постао почетак који зора допушта да се појави.

Зора (Гроб Лоренца де Медичија), Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци, (Фото: Wikimedia commons/ George M. Groutas/CC BY 2.0)

Засад, међутим, ограничићемо се на то да спознамо неколико провизорних ствари о Заратустри. Најбоље ће бити ако покушамо да пратимо прве кораке учитеља који он јесте. Заратустра нас учи показујући. Он предвиђа суштину нат-човека и даје јој видљиву форму. Заратустра је само учитељ, а није већ сâм натчовек. А што се Ничеа тиче, он није Заратустра, већ питач који, размишљајући, покушава да допре до Заратустрине суштине.

Натчовек превазилази досадашњег и данашњег човека и јесте на тај начин прелаз, мост. Да бисмо, учећи, могли да следимо учитеља који учи натчовеку, морамо – да бисмо задржали своју слику – доћи до моста. Прелаз ћемо замислити у неку руку потпуно ако водимо рачуна о трима стварима:

1. о месту одакле полази онај ко прелази;
2. о самом прелазу;
3. о месту куда прелази онај који прелази.

То треће морамо имати у виду, и у виду то мора имати пре свега онај који прелази, а пре њега мора у виду да то има учитељ који треба да га усмери. Ако недостаје увид у оно куда се иде, прелажење остаје без усмерености, а оно од чега се онај који прелази мора одвојити остаје неодређено. Али, с друге стране, оно куд је позван онај који прелази показује се у пуној светлости тек када он тамо пређе. За оног који прелази, а још више за учитеља који треба да покаже прелаз, за самог Заратустру, место куд се иде остаје у даљини. Даљина остаје. Уколико она остаје, она остаје у близини, у оној близини која даљину као даљину чува тако што мисли на њу и мисли према њој. Близина даљине, близина која се ње сећа, јесте оно што се у немачком језику зове die Sehnsucht (чежња). Ми грешимо када die Sucht повезујемо са suchen (тражити што, трагати за чим) и са getriebensein (бити гоњен). Стара реч Sucht значи болест, патњу, бол (Gelbsucht – жутица, Schwindsucht – сушица, јектика).

Чежња је бол који нам задаје близина даљине.

Тамо куда иде онај који прелази, тамо припада његова чежња. Онај који прелази, као и онај који га усмерава, учитељ, враћа се, као што смо већ чули, властитој суштини. Он је оздрављеник. У Трећем делу књиге Тако је говорио Заратустра, одмах после одељка с насловом „Оздрављеник“ следи одељак који носи наслов „О великој чежњи“. Тај одељак, трећи отпозади у Трећем делу, јесте врхунац целог списа Тако је говорио Заратустра. У једној белешци из оставштине (т. XIV, стр. 285) Ниче каже: „Божанска патња јесте садржај Трећег дела Заратустре.“

У одељку „О великој чежњи“ Заратустра разговара са својом душом. По Платоновом учењу, које је постало меродавно за западну метафизику, суштина мишљења је у разговору душе са самом собом. То је λóγος, ον αυτη πρòς αυτην η ψυχη δειξερχεται περι ων αν σκοπη: казивалачко самоскупљање кроз које пролази сама душа на путу к самој себи, окружена оним што свагда види (Теајтет, 189 е; уп. Софист, 263 е).

У разговору са својом душом Заратустра мисли своју „најдубљу мисао“ („Оздрављеник“, 1; уп. Трећи део, „О привиђењу и загонетки“, 2). Одељак „О великој чежњи“ Заратустра почиње речима: „О, душо моја, научио сам те да ’Данас’ кажеш као ’Једном’ и ’Некад’ и да, играјући, прелазиш преко свега ’овде’, и ’ту’, и ’тамо’.“

Три речи – „Данас“, „Некад“ и „Једном“ – написане су великим почетним словом и налазе се под знаковима навода. Оне означавају основне црте времена. Начин на који их Заратустра изговара указује на оно што сâм Заратустра мора одсад себи да казује у основи своје суштине. А шта је то? Да „Једном“ и „Некад“, будућност и прошлост, постоје као „Данас“. А Данас постоји као оно што је прошло и као оно што долази. Све три фазе времена, као исто, теже истом и спајају се у једну једину присутност, у стално Сад. То стално Сад метафизика зове: вечност. И Ниче мисли три фазе времена полазећи од вечности као сталног Сад. Али, за њега, сталност се не темељи на стајању, већ на враћању истог. Заратустра је, када своју душу учи поменутом казивању, учитељ вечног враћања истог. То враћање је неисцрпна пуноћа радосно-болног живота: оно чему је окренута „велика чежња“ учитеља вечног враћања истог.

Зато се, у истом одељку, „велика чежња“ зове и „чежња преобиља“.

„Велика чежња“ највише живи од оног из чега црпе једину утеху, то јест поуздање. У нашем језику, старија реч Trost / (утеха); с њом је сродно trauen (уздати се у кога или у што), zutrauen (имати поверење у кога) / замењена је речју Hoffnung (нада). „Велика чежња“ која оживљава Заратустру буди у њему „највећу наду“ и обележава га.

Али, шта је то што оправдава Заратустру и што га води к његовој највећој нади?

Шта је мост који му омогућује да пређе к натчовеку и да у преласку оде од досадашњег човека, тако да се може ослободити досадашњег човека?

Посебна структура списа Тако је говорио Заратустра, списа који треба да покаже прелазак оног који прелази, открива нам да се одговор на управо постављено питање даје у припремном Другом делу књиге. Ту, у одељку „О тарантулама“, Ничеов Заратустра каже: „Јер, да се човек мора решити освете: то је за мене мост к највишој нади и дýга после дугог невремена.“

Колико необична и колико изненађујућа реченица за раширено мишљење о Ничеовој филозофији. Није ли Ниче подстрекач воље за моћ, силеџијске политике и рата, беса „плаве звери“?

Речи „да се човек мора решити освете“ чак су одштампане курзивом. Ниче мисли на избављење од духа освете. Његово мишљење хтело би да служи духу који као слобода од осветољубивости претходи сваком пуком братимљењу, али и сваком хтењу да се само казни, духу који претходи сваком труду око мира и сваком вођењу рата и који је изван оног духа што хоће pax, мир, да помоћу пактова успостави и обезбеди. Простор те слободе од освете налази се подједнако изван пацифизма, политике силе и рачунџијске неутралности. Он се, такође, налази изван слабићког пуштања да ствари теку како теку и тискања око жртве, као и изван слепих поступања и делања по сваку цену.

Духу слободе од освете припада Ничеово тобожње слободоумље.

„Да се човек мора решити освете…“ Ако макар и мало тај дух слободе размотримо као основну црту Ничеовог мишљења, досад прихватана и још важећа слика о Ничеу мора да се распадне.

„Јер, да се човек мора решити освете: то је за мене“, каже Ниче, „мост к највишој нади.“ Тиме он истовремено каже, језиком припремачког скривања, према чему је усмерена његова „велика чежња“.

Али, шта ту Ниче подразумева под осветом? У чему се, по њему, састоји избављење од освете?

Задовољићемо се тиме што ћемо донекле осветлити та два питања. Тада ћемо, можда јасније, видети мост који, за такво једно мишљење, води од досадашњег човека к натчовеку. С прелазом се појављује оно куда иде онај који прелази. Тако ћемо пре схватити у којој је мери Заратустра – као заговорник живота, трпљења и круга – учитељ који учи вечном враћању истог и натчовеку.

Зашто, међутим, једна тако битна ствар зависи од избављења од освете? Где пребива дух освете? Ниче нам даје одговор у трећем отпозади одељку Другог дела књиге Тако је говорио Заратустра. Тај одељак има наслов „О избављењу“. Ту се каже: „Дух освете: пријатељи моји, то је досад било најбоље човеково размишљање; и где је било патње, ту је требало увек да постоји и казна.“

Том реченицом освета се одмах повезује са читавим досадашњим размишљањем људи. Размишљање што га помиње Ниче није било које умовање, већ је оно мишљење у којем почива и трепери човеков однос према ономе што јесте, према бивствујућем. У мери у којој има однос према бивствујућем, човек представља бивствујуће с обзиром на то да оно јесте, с обзиром на то да оно јесте и како оно јесте, како би оно могло и требало да буде, укратко речено: он представља бивствујуће с обзиром на његово бивствовање. То пред-стављање јесте мишљење.

Према Ничеовој реченици, то представљање досад је било одређено духом освете. Свој тако одређен однос према оном што јесте људи сматрају нечим што је најбоље.

Ма како бивствујуће као такво представљао, човек га представља с обзиром на његово бивствовање. Тако он увек иде преко бивствујућег к бивствовању. „Преко“ се на грчком каже μετα. Зато сваки човеков однос према бивствујућем као таквом јесте по себи метафизички. Када Ниче освету представља као дух који одређује и потпуно подешава човеков однос према бивствујућем, он тада освету одмах мисли метафизички.

Освета ту није пука морална тема, и избављење од освете није задатак моралног васпитања. Исто тако, освета и осветољубивост нису предмет психологије. Ниче гледа метафизички на суштину и значење освете. Али, шта уопште значи освета?

Ако се с потребном ширином погледа задржимо пре свега на значењу те речи, можемо открити неки знак. Rache (освета), rächen /осветити (се)/, wreken (= rächen), urgere значи: ударити, терати, пред собом гонити, прогањати, вребати. У ком је смислу освета вребање? Она ипак не покушава да само улови нешто, да то ухвати, да то узме у државину. Она, такође, не покушава да само убије оно што вреба. Осветничко вребање супротставља се унапред оном чему се свети. Оно му се супротставља тако што га понижава, да би себе – у односу на понижено – довело у надмоћан положај и на тај начин поново успоставило сопствену вредност која се сматра једино меродавном. Јер, осветољубивост се подстиче осећањем побеђености и оштећености. У годинама када је стварао дело Тако је говорио Заратустра, Ниче је забележио опаску: „Препоручујем свим мученицима да размисле није ли их осветољубивост отерала у крајност“ (т. XII, стр. 298).

Сутон (Гроб Лоренца де Медичија), Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (Фото: Wiikimedia commons/George M. Groutas/CC BY 2.0)

Шта је освета? Засад можемо рећи: освета је вребање које се супротставља и које понижава. И то вребање треба да носи и прожима целокупно досадашње размишљање, досадашње представљање бивствујућег с обзиром на бивствовање бивствујућег? Ако се духу освете припише поменуто метафизичко значење, она се мора видети из устројства метафизике. Да бисмо је донекле видели, испитаћемо у ком се суштинском виду појављује бивствовање бивствујућег унутар нововековне метафизике. Тај суштински вид бивствовања описује се, у класичној форми, помоћу неколико реченица које се налазе у Шелинговом делу Филозофска истраживања о суштини људске слободе и о предметима повезаним с њом (1809). Оне гласе: „У последњој и највишој инстанци нема другог бивствовања сем хтења. Хтење је прабивствовање, и само њему (хтењу) одговарају сви предикати прабивствовања: безмерност, вечност, независност од времена, самопотврђивање. Цела филозофија тежи само томе да нађе тај највиши израз“ (Ф. В. Ј. Шелинг, Филозофски списи, т. I, Landshut 1809, стр. 419).

Предикате које метафизичко мишљење приписује, одвајкада, бивствовању, Шелинг – у њиховом последњем и највишем, па дакле и савршеном облику – налази у хтењу. Међутим, на вољу тог хтења ту се не гледа као на способност људске душе. Реч „хтење“ значи ту бивствовање бивствујућег у целини. То бивствовање јесте воља. Чудно нам то изгледа, и то је заиста тако, докле год нам туђе остану носеће мисли западне метафизике. А такве ће нам оне бити докле год их не мислимо, већ их само излажемо. На пример, Лајбницове исказе о бивствовању бивствујућег можемо историјски тачно утврдити, а да не мислимо било шта од оног што је он мислио када је, полазећи од монаде, бивствовање бивствујућег одредио као јединство perceptio-а и appetitus-а, као јединство представљања и стремљења, то јест као вољу. Оно што Лајбниц мисли изражава се код Канта и Фихтеа као умна воља, о којој Хегел и Шелинг, сваки на свој начин, размишљају. Исто хоће и Шопенхауер када свом главном делу даје наслов Свет (не човек) као воља и представа. Исто мисли и Ниче када прабивствовање бивствујућег спознаје као вољу за моћ.

То да се бивствовање бивствујућег обично појављује као воља не почива на схватањима која неки филозофи припремају о бивствујућем. Никаква ученост никад неће открити шта значи појављивање бивствовања као воље; то може само у мишљењу да се испита, да се у његовој упитности поштује као оно што треба мислити и да се тако као нешто мишљено чува у сећању.

Бивствовање бивствујућег, за нововековну метафизику и посредством ње, појављује се изразито, посебно, као воља. Али човек је човек уколико се, мислећи, односи према бивствујућем и на тај начин држи у бивствовању. Мишљење, са своје стране, мора у сопственој суштини да одговара оном према чему се односи – да одговара бивствовању бивствујућег као вољи.

По Ничеу, досадашње мишљење одређено је духом освете. Како, дакле, Ниче мисли суштину освете, под претпоставком да је мисли метафизички?

У Другом делу дeла Тако је говорио Заратустра, у већ поменутом одељку „О избављењу“, Ничеов Заратустра каже: „То је, дa, само то је сама освета: одвратност воље према времену и његовом ’то је било’.“

Да дефиниција суштине освете указује на оно што је у освети гадно и што се у њој опире, да дакле указује на одвратност – то одговара нарочитом вребању којим смо ми означили освету. Али Ниче не каже само: освета је одвратност. То се може рећи и за мржњу. Ниче каже: освета је одвратност воље. „Воља“, међутим, означава бивствовање бивствујућег у целини, а не само људско хтење. Карактеризацијом освете као „одвратности воље“ опирно, освети својствено вребање остаје унапред у оквиру односа према бивствовању бивствујућег. Да тако ствари стоје биће нам јасно ако погледамо на шта се односи одвратност освете. Освета је „одвратност воље према времену и његовом ’то је било’“.

При првом, при другом такође, па и трећем читању те дефиниције суштине освете ми ћемо наглашени однос према „времену“ сматрати изненађујућим, неразумљивим и, на крају, произвољним. Чак и морамо тако да судимо ако одустанемо од тога да размотримо шта ту значи реч „време“.

Ниче каже: освета је „одвратност воље према времену…“ То не значи: према нечем временском. Не значи ни: према посебном карактеру времена. То напросто значи: „одвратност воље према времену…“

Додуше, одмах следе друге речи: „према времену и његовом ’то је било’“. А то ипак значи: освета је одвратност према оном „то је било“ које је својствено времену. С правом ће се указати на чињеницу да времену не припада само „то је било“, већ му такође, на начин исто тако суштински, припадају „то ће бити“ и „то је сада“; јер време није одређено само прошлошћу, него такође будућношћу и садашњошћу. Зато када у времену истиче оно „то је било“, Ниче очигледно у свом дефинисању суштине освете никако нема на уму „ово“ време као такво, већ време у посебном смислу. Али, шта је суштина „овог“ времена? Његова суштина је да оно иде. И оно иде пролазећи. Време које долази никад не долази да би остало, већ да би отишло. Отишло – куда? У пролажење. Кад неко умре, кажемо да се опростио од временских ствари. Временско се сматра пролазним.

Ниче одређује освету као „одвратност воље према времену и његовом ’то је било’“. Том придодатом дефиницијом Ниче не издваја један аспект времена док друга два занемарује, већ њоме означава основну црту времена у његовој укупној и правој суштини. Тим „и“ у изразу „времену и његовом ’то је било’“ Ниче нас не води к пуком придодавању посебног карактера времена. То „и“ значи ту исто што и: то јест. Освета је одвратност воље према времену, то јест: према пролажењу и оном што пролази у пролажењу. То што пролази јесте за вољу нешто против чега она ништа више не може и о шта се стално спотиче њено хтење. Време и његово „то је било“ јесу камен спотицања који воља не може да уклони. Време као пролажење јесте нешто одвратно од чега пати воља. Као воља која пати, она сама постаје патња од пролажења, патња која тада жели сопствено пролажење, а на тај начин жели да свака ствар заслужи да прође. Одвратност према времену омаловажава оно што је пролазно. Земаљске ствари, Земља и све што јој припада јесу оно чега заправо не би требало да буде и што у ствари ни нема истинско бивствовање. Већ је Платон то назвао μη ον, оно не-бивствујуће.

Дан (Гроб Ђулијана де Медичија), Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (1520-1533) (Фото: Wikimedia commons/George M. Groutas/CC BY 2.0)

Према Шелинговом тексту, где се само износи усмеравалачка идеја сваке метафизике, „независност од времена, вечност“ јесу прапредикати бивствовања.

Међутим, најдубља одвратност према времену не састоји се у пуком омаловажавању оног што је земаљско. За Ничеа, најдубља освета састоји се у оном размишљању које надвремене идеале поставља као апсолутне, тако да, мерено према њима, све што је временско мора сáмо себе да сроза до оног што у ствари не бивствује.

Али, како да човек загосподари Земљом, како да Земљу као Земљу узме под заштиту ако, и докле год, омаловажава оно што је земаљско, допуштајући да дух освете одређује његово размишљање? Уколико Земљу као Земљу треба спасити, онда пре тога мора да нестане дух освете. Стога је за Заратустру избављење од освете мост к највишој нади.

У чему се, међутим, састоји то избављење од одвратности према пролажењу? Да ли се оно састоји у ослобођењу од воље уопште? У Шопенхауровом и будистичком смислу? Ако је према учењу нововековне метафизике бивствовање бивствујућег воља, онда би избављење од воље било једнако избављењу од бивствовања и, на тај начин, паду у празно ништа. За Ничеа, избављење од освете јесте, додуше, избављење од оног што је у вољи гадно, опирно и понижавно, али никако није издвајање из целокупног хтења. Избављење одваја одвратност од њеног „не“ и ослобађа је за „да“. Шта то „да“ потврђује? Управо оно што одвратност духа освете оповргава: време, пролажење.

То „да“ речено времену јесте воља да пролажење остане и да се не сроза у ништавност. Али, како пролажење може да остане? Једино тако што оно као пролажење неће само непрестано одлазити, него ће увек долазити. Једино тако што ће се, у свом долажењу, пролажење и оно што пролази враћати као исто. Сáмо то враћање, међутим, стално је само онда када је вечно. Према метафизичком учењу, предикат „вечност“ припада бивствовању бивствујућег.

Избављење од освете јесте прелаз од одвратности-према-времену к вољи која бивствујуће представља у вечном враћању истог тако што само постаје заговорник круга.

Другим речима: тек кад се бивствовање бивствујућег представи човеку као вечно враћање истог, човек може да пређе мост и да, избављен од духа освете, буде онај који прелази, натчовек.

Заратустра је учитељ који учи натчовеку. Међутим, он учи том учењу једино зато што је учитељ вечног враћања истог. Та мисао о вечном враћању истог јесте, по свом рангу, прва, „најдубља“ мисао. Зато је учитељ изговара на крају, па и тада с оклевањем.

Ко је Ничеов Заратустра? Он је учитељ чије би учење хтело досадашње размишљање да ослободи од духа освете и да га наведе да каже „да“ вечном враћању истог.

Заратустра учи натчовеку као учитељ вечног враћања. Рефрен тог учења, према једној белешци из оставштине (т. XIV, стр. 276), гласи: „Рефрен: само љубав нека суди… (стваралачка љубав која саму себе заборавља због својих дела).“

Учећи вечном враћању и натчовеку, Заратустра не учи двема различитим стварима. Оно чему он учи јесте сáмо по себи повезано, јер једно учење тражи од другог учења да му кореспондира. Та кореспонденција, место где она пребива, начин на који она себе ускраћује: то је нешто што лик Заратустре крије у себи, а ипак истовремено показује, и тако најпре допушта да постане достојно мишљења.

Али учитељ зна да оно чему учи остаје визија и загонетка. Он истрајава у том знању које размишља.

Ноћ (Гроб Ђулијана де Медичија), Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (Фото: Wikimedia commons/George M. Groutas/CC BY 2.0)

Ми смо данас у чудној заблуди због необичне превласти савремених наука: верујемо да се знање може добити из науке и да о мишљењу суди наука. Али једино оно што мислилац каже не може логичким путем или искуством ни да се докаже, ни да се оповргне. Ово није ни ствар веровања. Оно може да се види само ако се постављају питања и ако се мисли. То што се видело појављује се тада увек као нешто што је достојно питања.

Да бисмо уочили и запамтили изглед загонетке која се показује у лику Заратустре, размотримо поново призор његових животиња, који му се указује на почетку његовог путовања: „… тада он упитно погледа увис – јер је изнад себе чуо оштар крик неке птице. И гле! Орао је на небу правио велике кругове, а о њему је висила змија, не као плен, већ као његов пријатељ: јер му је била обавијена око врата.

’То су моје животиње!’ рече Заратустра и од срца се обрадова.“

А ево како гласи место из одељка „Оздрављеник“, 1, које смо раније намерно само делимично навели: „Ја, Заратустра, заговорник живота, заговорник трпљења, заговорник круга – тебе зовем, моја најдубља мисли!“

Истом речи Заратустра означава мисао о вечном враћању истог у одељку „О привиђењу и загонетки“, 2. Ту Заратустра, у обрачуну с патуљком, први пут покушава да мисли загонетност оног што види као оно на шта се односи његова чежња. За Заратустру, вечно враћање истог остаје, додуше, привиђење, али и загонетка. Оно не може логички или емпиријски ни да се докаже, ни да се оповргне. У ствари, то важи за сваку суштинску мисао сваког мислиоца: она је нешто виђено, али она остаје загонетка – достојна је питањâ.

Ко је Ничеов Заратустра? Сада можемо у виду формуле да дамо одговор: Заратустра је учитељ вечног враћања истог и учитељ натчовека. Али сада видимо, видимо можда и јасније, изван пуке формуле, да Заратустра није учитељ који учи двема различитим стварима. Заратустра учи натчовеку зато што је учитељ вечног враћања истог. Али и обрнуто: Заратустра учи вечном враћању истог зато што је учитељ натчовека. Оба учења су повезана и чине круг. Њиховим кружењем учење одговара оном што јесте, кругу који, као вечно враћање истог, чини бивствовање бивствујућег, то јест оно што је у постајању трајно.

У то кружење доспевају учење и мишљење (које припада учењу) када иду преко моста који се зове: избављење од духа освете. Тако треба да се превлада досадашње мишљење.

Из времена непосредно по довршењу дела Тако је говорио Заратустра, из године 1885, потиче белешка унесена под бројем 617 у књигу која је направљена од Ничеове оставштине и објављена под насловом Воља за моћ. Та белешка носи подвучен наслов: „Recapitulation“. Ту Ниче, у неколико реченица, с изванредном оштроумношћу, даје суштину свог мишљења. Заратустра се посебно помиње у једној узгредној напомени датој у заградама. „Recapitulation“ почиње с реченицом: „Постајању утиснути карактер бивствовања – то је највиша воља за моћ.“

Највиша воља за моћ, што ће рећи оно што је најважније у целокупном животу, јесте: да се пролажење представи као стално постајање у вечитом враћању истог и тако учини сталним и постојаним. То представљање јесте мишљење које, како Ниче наглашено примећује, бивствујућем „утискује“ карактер његовог бивствовања. То мишљење чува, узима под своју заштиту, постајање којем је својствено да се непрекидно спотиче, да непрекидно трпи.

Лоренцо де Медичи, Гроб Лоренца де Медичија, Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (Фото: Wikimedia commons/Rufus46/CC BY-SA 3.0)

Да ли је тим мишљењем превладано досадашње размишљање, да ли је њиме превладан дух освете? Или, оно што се крије у поменутом утискивању које свако постајање ставља под окриље вечног враћања истог – није ли то ипак још увек одвратност према пуком пролажењу и, сходно томе, најодуховљенији дух освете?

Чим поставимо то питање, стиче се утисак као да покушавамо да Ничеу, као оно што му је најсвојственије, покажемо оно што он управо хоће да превлада: стиче се утисак као да верујемо да се тим показивањем оповргава мишљење тог мислиоца.

Међутим, марљивост која хоће да оповргава никад не доспева на пут неког мислиоца. Она спада у цепидлачење које је потребно јавности да би се забављала. Осим тога, сâм Ниче давно је, унапред, одговорио на наше питање. Дело које непосредно претходи књизи Тако је говорио Заратустра појавило се 1882. године под насловом Весела наука. Ту се, у претпоследњем одељку који има наслов „О највећој тежини“, први пут излаже Ничеова „најдубља мисао“. Завршни одељак, онај под бројем 342, дословно је, као почетак предговора, преузет у Тако је говорио Заратустра.

У оставштини (Дела, т. XIV, стр. 404 и даље) налазе се нацрти предговора за Веселу науку. Ту ћемо прочитати следеће: „Ратовима и победама оснажен дух, коме су освајање, пустоловина, опасност, бол чак, постали потреба; привикавање на оштар планински ваздух, на зимска пешачења, на лед и планине у сваком смислу; нека врста сублимне пакости и последње обести освете – јер је освета у томе, освета самом животу, када велики паћеник узме живот под своју заштиту.“

Шта нам друго остаје него да кажемо: Заратустрино учење не доноси избављење од освете? Ми то и кажемо. Међутим, то ни у ком случају не кажемо као тобожње оповргавање Ничеове филозофије. Не кажемо ни као приговор Ничеовом мишљењу. Али то кажемо да бисмо поглед усмерили на чињеницу да се Ничеово мишљење креће у духу досадашњег размишљања и да бисмо видели у ком се смислу оно ту креће. Остављамо отвореним питање да ли је уопште тај дух досадашњег мишљења погођен у својој меродавној суштини када се тумачи као дух освете. У сваком случају, досадашње мишљење јесте метафизика, а Ничеово мишљење њу, по свему судећи, довршава.

Тако се у Ничеовом мишљењу појављује нешто о чему сáмо то мишљење није више кадро да мисли. Чињеница да неко мишљење заостаје за оним о чему мисли јесте знак да има у себи нечег стваралачког. Чак и тамо где неко мишљење довршава метафизику, оно показује, на изузетан начин, на нешто о чему не мисли и што је и разговетно и замршено. Међутим, где су очи да то виде?

Метафизичко мишљење почива на разлици између оног што истински јесте и оног што, мерено по томе, чини оно што истински не бивствује. За суштину метафизике, оно-пресудно ипак не лежи у томе да се поменута разлика испољи као супротност између натчулног и чулног, већ у томе да та разлика, у смислу раселине, остане оно што је прво и основно. Та раселина постоји и онда кад се обрне платоновска хијерархија натчулног и чулног и то-чулно искуси суштинскије и шире, у смислу који Ниче означава именом Дионис. Јер преобиље којем тежи Заратустрина „велика чежња“ јесте неисцрпна сталност постајања; имајући облик те сталности, воља за моћ хоће саму себе у вечном враћању истог.

Оно суштински метафизичко у свом мишљењу Ниче је свео на екстремни облик одвратности, и то у последњим редовима свог последњег дела Ecce homo. Како човек постаје оно што он јесте. То дело Ниче је написао у октобру 1888. Тек двадесет година касније, у ограниченом тиражу, оно је први пут објављено, а 1911. увршћено у петнаести том великоосминског издања. Последњи редови Ecce homa гласе: „ – Да ли сте ме разумели? Дионис против Распетога…“

Ђулијано де Медичи, Гроб Ђулијана де Медичија, Микеланђело, Гробница Медичија, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци (1520-1533) (Фото: Wikimedia commons/Rufus46/CC BY-SA 3.0)

Ко је Ничеов Заратустра? Он је заговорник Диониса. То значи: Заратустра је учитељ који, у свом учењу о натчовеку и ради тог учења, учи вечном враћању истог.

Да ли та реченица даје одговор на наше питање? Не даје. Она га не даје ни онда кад се држимо указивања која су је објаснила да бисмо пратили Заратустру, иако само при његовом првом кораку преко моста. Реченица која изгледа као одговор могла би, међутим, да нам привуче пажњу и да нас брижљиво врати наслову овог мог предавања.

Ко је Ничеов Заратустра? Тим се питањем сада пита: Ко је тај учитељ? Ко је лик који се појављује у метафизици у стадијуму њеног довршења? Нигде, иначе, у повести западне метафизике главни јунак мислиоца, мислиоца који је у неком датом тренутку представник метафизике, није тако посебно тема песничког стварања или, да кажемо тачније и дословније, мислилачког стварања; нигде, иначе, осим на почетку западног мишљења, код Парменида, па и ту само у мутним обрисима.

Суштинско у лику Заратустре остаје то да учитељ учи двема стварима које припадају једна другој: вечном враћању и натчовеку. Сâм Заратустра на неки је начин то узајамно припадање једне ствари другој. У том смислу, и он остаје загонетка коју једва да смо приметили.

„Вечно враћање истог“ јесте име дато бивствовању бивствујућег. „Натчовек“ је име дато људском бићу које кореспондира том бивствовању.

Откуд бивствовање и људско биће припадају једно другом? Како она припадају једно другом када нити је бивствовање човеково дело, нити је човек само посебан случај унутар бивствујућег?

Може ли се уопште расправљати о спојености бивствовања и људског бића докле год се мишљење држи досадашњег појма човека? Према том појму, човек је animal rationale, разумна животиња. Да ли је случајност, или само песнички украс, то да су са Заратустром две животиње, орао и змија, да му оне кажу шта он мора да постане како би био онај који он јесте? У облику тих двеју животиња треба, за мислиоца, да се појави спој поноса и лукавости. Али мора се знати како Ниче мисли о поносу и лукавости. У белешкама из времена када је писао Тако је говорио Заратустра каже се: „Чини ми се да су лукавост и понос тесно повезани једно с другим… Заједничко обележје: у оба случаја, хладан, поуздан поглед процене“ (Дела, т. XIV, стр. 99).

Мало ниже налази се пасус: „Тако се глупо прича о поносу – а хришћанство је учинило да се понос осећа чак као грех! У ствари: ко од себе захтева нешто велико и то постиже, тај се мора осећати врло далеко од оних који то не раде – ту дистанцу ти други тумаче као ’високо мишљење о самом себи’; али онај њу (дистанцу) познаје само као непрекидни рад, рат, победу, дању и ноћу: о свему томе други ништа не знају!“ (loc. cit., стр. 101).

Купола Гробнице Медичија (Нове сакристије цркве Сан Лоренцо у Фиренци), Микеланђело (1520-1533) (Фото: Richard Mortel/Flickr)

Орао: најпоноснија животиња; змија: најлукавија животиња. И обе уклопљене у круг где се узвињују, у прстен који обухвата њихову суштину; круг и прстен још једном уклопљени један у други.

Загонетку ко је Заратустра као учитељ вечног враћања и натчовека видимо у призору двеју животиња. У том призору можемо непосредније и лакше задржати оно што је наше излагање покушало да покаже као достојно питањâ: однос бивствовања према живом бићу „човек“.

„И гле! Орао је на небу правио велике кругове, а о њему је висила змија, не као плен, већ као његов пријатељ: јер му је била обавијена око врата.

’То су моје животиње!’ рече Заратустра и од срца се обрадова.“

Напомена о вечном враћању истог

Ниче је и сâм знао да његова „најдубља мисао“ остаје загонетка. Утолико мање смемо претпостављати да ту загонетку можемо решити. Нејасност те последње мисли западне метафизике не треба да нас заведе да је избегавамо користећи изговоре.

Постоје, у ствари, само два приговора.

Или се каже да је та Ничеова мисао нека врста „мистике“ и да не спада у мишљење.

Или се каже: прастара је та мисао. Она се своди на већ одавно познату цикличну представу о повести света. У западној филозофији, Хераклит је први код кога се она среће.

Други изговор, као и сваки изговор те врсте, ништа не значи. Јер, шта нам вреди што констатујемо да се нека мисао налази, на пример, „већ“ код Лајбница или „већ“ код Платона? Чему тај податак ако се њиме не расветљава ни оно што је мислио Лајбниц или Платон, ни мисао која се сматра објашњеном тим историјским указивањима?

А што се тиче првог изговора, по коме је Ничеова мисао о вечном враћању истог фантастична мистика, садашња епоха могла би свакако да нас поучи нечем супротном: под претпоставком, наравно, да је судбина мишљења да на видело изнесе суштину модерне технике.

Шта је суштина модерног мотора него једна нова форма вечног враћања истог? Међутим, суштина те машине нити је нешто машинско, нити је нешто механичко. Ни Ничеова мисао о вечном враћању истог не може да се тумачи у механичком смислу.

Да је Ниче своју најдубљу мисао тумачио и схватао полазећи од диониског, то значи само да ју је морао мислити још метафизички и да је није могао другачије мислити. Али то не значи да та најдубља мисао не скрива нешто немишљено што је у исто време недоступно метафизичком мишљењу. (Уп. предавања Шта значи мишљење? држана током зимског семестра 1951/52. и , као књига, објављена 1954. код издавача „Макс Нимајер“ у Тибингену.)

 

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Превод: Божидар Зец

Извор: Мартин Хајдегер, Предавања и расправе, ПлатΩ, Београд, 1999.

Насловна фотографија: Meisterdrucke https://standard.rs/