НАТО: Алијанса која никада није победила

После састанка с генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом, амерички председник Трамп је оповргао своје раније изјаве да је Алијанса „застарела организација“: „Рекао сам да је (НАТО) застарео. Он више није застарео“

НАТО, према новом Трамповом мишљењу, треба да убудуће игра много већу улогу у кампањи против Исламске државе и „да преузме водећу улогу у борби против тероризма широм света“. То су „нова решења“, која диктирају „нове околности“. Раније изјаве Трампа о НАТО пакту, према признању Волфганга Ишингера, председавајућег Безбедносне конференције у Минхену, изазвале су праву пометњу и „готово панику“ међу савезницима. Да ли то значи да је криза унутар овог савеза превазиђена, да будућност Алијансе више није под знаком питања, а да је њена нова улога „глобална борба против тероризма“, за коју, по Столтенберговим речима, „НАТО има искуство, стручност и издржљивост“?

 

Повлашћени клуб „слободног света“

Према Трамповим изјавама, НАТО није само неефикасан него и прескуп војни савез за САД, које и даље „неправедно“ сносе највећи део трошкова Алијансе. Само током 2016. Америка је за НАТО буџет издвојила 66 милијарди долара, што износи око 70 процената укупних трошкова Савеза. Током првог сусрета с канцеларком Ангелом Меркел, према наводима британског Сандеј тајмса, Трамп је испоставио рачун Немачкој за „осигурање безбедности“ у износу од 376 милијарди долара. Толико Немачку кошта чланство у повлашћеном клубу „слободног света“. То је и крај снова Меркелове о Немачкој као „новом лидеру Запада“.

Како закључује амерички Њузвик: „Све док немачка војска вежба метлама, Меркелова није у позицији да се представља као ’лидер слободног света’.“

На састанку Трампа са Столтенбергом поново је постављено и питање „праведније поделе терета Сједињених држава и других чланица НАТО пакта“. Рок за испуњавање ултимативног америчког захтева о „два процента“ – обавези чланица договореној у Велсу да за војни буџет издвајају два одсто БДП – износи свега два месеца, до НАТО самита у мају, на коме ће присуствовати и Трамп.

Судећи према изјави Столтенберга, наставиће се и „повећање војног присуства НАТО пакта у источном делу савеза… Сматрамо да је присуство четири борбене групе довољно за мир у Европи“.

„На НАТО самиту у јулу 2016. у Варшави, први пут од 1989. године“, упозорио је председник Русије Владимир Путин на колегијуму руске Федералне службе безбедности, „Русија је препозната као главна безбедносна претња за Алијансу, а њено обуздавање званично је проглашено новом НАТО мисијом…“

НАТО ствара кризе

Нема сумње да НАТО данас заиста представља неку врсту атавизма из времена Хладног рата. Он и данас функционише по хладноратовским принципима, када је постојање јасно дефинисаног непријатеља – „совјетске опасности“ – само по себи обезбеђивало јединство Запада. Од пада Берлинског зида НАТО не решава кризе него их провоцира и ствара, као што се догађа на Балкану, у Украјини или на Балтику. Овај савез има смисла само у условима постојања егзистенцијалне претње по будућност западног света: „Ако непријатељ не постоји, који је разлог за постојање Алијансе?“, упитао се чешки дипломата Хинек Кмоничек.
У стварности, како тврди аналитичар Корпорације РАНД Бенџамин Шварц, прави узрок Хладног рата, па и разлог за формирање НАТО пакта и сличних војних савеза широм света, нема никакве везе с „обуздавањем совјетске претње“, будући да су такве „алијансе биле формиране у време када амерички државници нису ни помишљали да постоји могућност совјетске агресије“ (Тед Гален Карпентер: Будућност НАТО). Стварни узрок Хладног рата је нешто друго: империјална политика коју су у то време спроводиле Сједињених држава. Алијанса је образована ради опстанка и процвата Америке, обезбеђивања њених конкретних економских и (гео)политичких интереса, а не у циљу заштите западноевропских савезника. Другим речима, НАТО је одувек представљао само параван за интересе Вашингтона, а његов прави посао био је „осигурање америчких инвестиција и хегемоније“ у Европи.

Отуда и основни парадокс који обележава постојање ове организације у постхладноратовском свету: савез коме је званични циљ одбрана и безбедност западног света, отада непрекидно тражи непријатеља, производећи ратове и кризе како би његово даље постојање уопште имало некакво оправдање. После краја биполарног светског поретка и нестанка Варшавског уговора, НАТО се налази у сталној потрази за непријатељем и новим идентитетом.

Од почетка украјинске кризе НАТО се трансформисао у „антируску окупациону армију на истоку Европе која је тај део континента претворила у војни логор“ (професор Филип Ковачевић, предавач на Универзитету Сан Франциско). То је повратак на реторику и стил Хладног рата, у коме је крхки мир почивао на равнотежи страха, претећи да се претвори у оружану конфронтацију два блока.

Институционални цемент западне цивилизације

Током Хладног рата Алијанса је имала још једну важну улогу: ону „институционалног цемента ’атлантске цивилизације’“. Отуда и одређене империјалне црте које од самог почетка обележавају најважнији војнополитички и идеолошки савез модерног Запада. Како примећује Дмитриј Мињин у есеју Повратак империја: „Северноатлантска алијанса је још од свог настанка у себи носила црте империјалности. НАТО личи на квазиимперију која обезбеђује своју експанзију и која се труди да буде вечита, што је постало потпуно јасно после распуштања Организације варшавског уговора 1991. године. Империјални смисао те алијансе се осећа и у томе што се она у свом европском делу ослања на традиције империје Карла Великог.“ У стварности, она је пуки инструмент америчке и англосаксонске империје, који непрекидно тражи разлоге да продужи окупацију Европе.

НАТО представља и својеврстан идеолошки блок, чија је једина идеологија данас већ посустали (нео)либерализам. У ширем смислу, НАТО је деценијама представљао ударну, војну песницу атлантизма, као својеврсног империјалног менталитета и заокруженог система погледа и идеја који заговара супремацију Запада над „остатком света“, у духу западног универзализма. Атлантизам је доминантна „надидеологија Запада“. Као такав, он се непрекидно супротставља алтернативном европском континентализму, онемогућавајући конституисање Европе као независног геополитичког пола. Током Хладног рата ова једноставна шема је функционисала ефикасно и привидно складно: постојање непријатеља („совјетске претње“) учвршћивало је унутрашњу кохезију међу западним савезницима, а Запад је у односу на Источни блок наступао монолитно. НАТО је представљао његов институционални оквир и његову врховну војну и политичку структуру.

Споразум Европске уније и Сједињених држава о трансатлантској зони слободне трговине требало је да заокружи овај „псеудоимперијални пројекат“ Сједињених држава, и то у домену економије, као „економски НАТО“, према изразу бившег амбасадора Сједињених држава у ЕУ Бојдена Греја.

С нестанком СССР, Запад престаје да буде монолитан. Почев од 2000. године међу западним савезницима долази до одређеног раслојавања, а на концу и до отворене поделе на два пола: ЕУ и САД. Нешто слично се догађа и у самим САД, чије се елите све оштрије деле о питању будућности Америке и Запада уопште. Сједињене Државе постају заокупљене сопственим проблемима и кризама, што будућност НАТО пакта чини све неизвеснијом. Из тих разлога све су приметније и поделе међу чланицама Алијансе, а процеси дезинтеграције НАТО пакта узимају маха, што је очигледно на примеру Турске, која је своје атлантске савезнике најпре оптужила за покушај државног удара и свргавања легитимне власти, да би се потом окренула војној сарадњи с Русијом. Поједине источноевропске државе, попут Пољске или балтичких република, бирају супротни пут: супротстављања Русији (и Немачкој) и све чвршћег везивања за Вашингтон. Треће, углавном на Западу Европе, заузимају дистанциран став, тако да њихово чланство у Алијанси сада више изгледа ствар инерције него свесног геополитичког опредељења.

Савез у стадијуму ентропије

У условима политичке, финансијске и економске кризе која потреса Сједињене државе и читав Запад, структуре које је Америка деценијама стварала на тлу Европе, попут ЕУ или НАТО, за Вашингтон почињу да представљају баласт или анахронизам. Један од важних разлога је стратешки заокрет Америке и (макар и привремено) одустајање од либералистичког утопизма и његових максималистичких циљева, услед „империјалног пренапрезања“ и кварова у империјалном механизму. То налаже прагматично преиспитивање „старих савезништава“. Смисао даљег опстанка Алијансе постаје предмет дискусија и у Сједињеним државама. Како примећује професор Ковачевић: „Све то много кошта амерички буџет, а Трамп жели да овај новац искористи за унутарамеричке потребе. Његово расуђивање је прагматично. Ако Европљани желе НАТО, онда нека и плате за њега. Он не жели да се националистички лидери одређених источноевропских држава јуначе против Русије, а да после гину амерички војници, или да ризикује избијање нуклеарног рата.“

НАТО је, кроз своју историју, неколико пута мењао сврху и улогу, покушавајући да се прилагоди и опстане у свету који се мења вртоглавом брзином. Ови покушаји су се одвијали прилично неспретно и уз велике тешкоће. Листа потенцијалних претњи (непријатеља) НАТО пакта стоји у чудном несразмеру с могућностима и наменом „највеће војне алијансе на свету“, а укључује и међународни тероризам, наркотрафикинг, мигрантску кризу или сајбер-криминал. Покушај Алијансе да на себе преузме улогу светског полицајца у служби УН суочио се с неуспехом, баш као и покушај да се прошири на Пацифик, примањем нових чланова, попут Аустралије, Јапана или Јужне Кореје. Овај неуспех се у блиској будућности може показати кључним по опстанак НАТО.

Током последње деценије Алијанса је наставила да се шири на истоку и југу Европе, али то ширење више личи на механичко додавање нових чланица него на промишљену стратегију: „Многи су убеђени да је НАТО ушао у стадијум ентропије, вештачки продужавајући своје постојање тако што прима нове чланове“. Све је то добро видљиво на примеру „државе клијента“ – Црне Горе. Како закључује Даг Бендоу, бивши специјални саветник Роналда Регана: „Укључивање Црне Горе у Алијансу није акт вођен војном логиком. Пре је погодно тле за нову књижевну сатиру.“

После избијања украјинске кризе 2014. питање „новог идентитета“ је изгледа решено, а НАТО се убрзано враћа старој хладноратовској стратегији. Звецкање оружјем у близини руских граница, нови покушаји „опкољавања Русије“ и подизање тензија с моћним источним суседом имају двоструки смисао: обновити унутрашње јединство међу западним савезницима и продужити постојање посусталог „империјалног механизма“.

То је у својој изјави у Сенату Сједињених држава потврдио главнокомандујући Здружених снага НАТО у Европи, генерал Кертис Скапароти: европска команда се „враћа својој старој историјској улози“, прелазећи „од сарадње са Русијом на њено обуздавање“. Међутим, не постоји сагласност међу земљама чланицама о Русији као непријатељу или барем као „потенцијалној претњи“, док се расправа о будућности и стварној ефикасности НАТО пакта систематски онемогућава у либералним медијима на Западу.

Алијанса која никад није победила

Упркос буџету који се мери десетинама милијарди долара на годишњем нивоу и звучним именима војних операција, стварна моћ ове алијансе остаје крајње дискутабилна. Све до данас савез није учествовао ни у једном великом светском конфликту, нити постоји НАТО операција чији се ишод без резерве може означити као успешан. НАТО је, у ствари, како закључује амерички експерт за Источну Европу Фил Батлер, зачуђујуће неефиксан војни савез: „Упркос својој намени и сврси, ова војна алијанса нема велико искуство на бојном пољу.“ Заправо, „НАТО остаје америчка војна сила за забаву и ратне игре по провинцијама у Источној Европи“. Управо због инфериорности његових конвенционалних војних снага, НАТО документ под ознаком МЦ48 (од 22. новембра 1954) у случају рата са Совјетским Савезом предвиђао је употребу нуклеарног наоружања на самом почетку конфликта, а ова резолуција је и данас на снази. У најкраћем: „Од свог формирања 1949. године ова војна алијанса је доказала само једну ствар: своју неефикасност, како у улози чувара мира, тако и у улози због које је основана. НАТО земље су одговорне за 70 одсто свих војноодбрамбених издатака, а организација никада није победила у рату или зауставила хаос. НАТО је, највећим делом, дом бескорисних ратника у фотељама и седиште (једнако) непотребних бирократа.“

Одбрана Сједињених држава и Запада у целини уопште не почива на војној снази Алијансе, него на „нуклеарној солуцији“, односно на оружаним снагама сâмих Сједињених држава. Водећу улогу у свим интервенцијама Запада, попут ратова на Блиском истоку, имала је несумњиво армија Сједињених држава, док се допринос њених западних савезника може описати једино као трећеразредан. Без америчких снага, НАТО као војна алијанса губи сваки (војни) смисао, док значај Алијансе и оружаних снага држава чланица, изузев Сједињених држава, чак и у одбрани „атлантске цивилизације“ (Запада), остаје миноран, поготово ако га упоредимо с војним ефективима потенцијалних противника (Русија или Кина).

Стварање војске Европске уније, идеја која се поново вратила у оптицај с почетком дезинтеграције НАТО-а, данас изгледа још мање реална него пре двадесетак година, када су сличне покушаје осујетиле САД и Британија. У првом реду, за то недостаје сагласност чланица. ЕУ је неповратно закаснила у стварању сопствене армије и пропустила шансу да се успостави као независни геополитички пол у мултиполарном свету. Уосталом, данас је ЕУ изложена сличним процесима дезинтеграције, као и сам НАТО чије би снаге требало да замени.

Тром и неефикасан механизам

НАТО остаје трома, скупа и дисфункционална организација и услед компликованог оперативног система, према коме се за одлуке о ангажовању захтева консензус свих чланица. Према члану шест уговора о формирању Алијансе, „зона одговорности Сједињених држава“ лимитирана је на Северни Атлантик, а обухвата Европу, Северну Америку и острва у северноатлантској зони северно од Ракове обратнице. Ангажовање чланица правно је могуће искључиво под условом да је повређена територија неке од земаља чланица.

У пракси то значи да свако ангажовање Алијансе захтева кршење сопствених правних норми и покретање веома сложених и дуготрајних процедура усаглашавања међу савезницима. Овај механизам је последњих година веома тешко и једино уз снажне притиске Вашингтона стављан у погон, и то са половичним резултатима (у Југославији, Ираку или Авганистану).

Будућност НАТО пакта остаје неизвесна и због чињенице да се пажња Сједињених држава, услед промењених геополитичких околности, сада усмерава ка Пацифику. „Нови центар светске политике 21. века се формира у Азијско-тихоокеанском региону“ (Д. Мињин), а до њега „империја НАТО једноставно не може да ’добаци’“. Те чињенице будућу перспективу НАТО своде на споредну улогу „америчких бастиона у Старом свету“ – бастиона који могу, али за догледно време (зависно од околности), и не морају бити напуштени.

Ипак, у општим цртама, НАТО постепено губи свој стари значај у стратешким пројекцијама Вашингтона, будући да и сама Европа постаје периферијом светских збивања. Америка данас има хитну потребу за новим савезницима на Пацифику. У таквим околностима Вашингтон се окреће другачијим типовима савезништава, еластичнијим и мање формалним од тромог и неефикасног механизма какав је Северноатлантски пакт.

Империја атлантиста – атлантска цивилизација

Од 2016. године раслојавање унутар донедавно монолитног западног блока постаје очигледно. Ови процеси су постали јасније видљиви после брегзита и пораза глобалистичке струје у Сједињеним државама, и с доласком на власт Доналда Трампа. Раскол Запада на Сједињене дражве и Европску унију има за последицу евидентне поделе и почетак дезинтеграције саме Уније („Европа у више брзина“ значи званично признање да ЕУ, у свом садашњем облику, више не постоји).

Упркос промени историјских околности, поједина савезништва не само да опстају већ изгледају још чвршћа него пре. Британија остаје „привилеговани амерички савезник“, унутар или ван НАТО. У ствари, овде је на делу неформална „англосаксонска алијанса“, коју чине англосаксонске земље широм света, повезане „посебним везама“.

Реч је о незваничној империји унутар (западне) империје – такозваној атлантистичкој империји – будући да су Сједињене државе са својим англосаксонским савезницима одувек представљале повлашћену тврђаву западног света. На војном и геополитичком плану, то значи потпуно подударање интереса Вашингтона и Лондона, те компатибилност америчке војне машинерије с оружаним снагама осталих англосаксонских земаља. У формалном смислу таква сарадња почива на Организацији за стандардизацију сувоземне војске Аустралије, Велике Британије, Канаде, Сједињених држава и Новог Зеланда (као придруженог члана), као и комитетима за стандардизацију у области ваздушних и поморских снага. У стварности све англосаксонске земље припадају истом геополитичком полу, односно чине делове једне и јединствене „атлантске цивилизације“. „Питање ко је у тој квазиимперији важнији – Лондон или Вашингтон – уопште нема смисла“ (Д. Мињин), будући да су интереси Лондона и Вашингтона у свим битним питањима истоветни. Непосредно по брегзиту, Британија је од Сједињених држава затражила и „посебне услове“ у циљу стварања заједничког тржишта. Наставак војне сарадње Британије са Сједињеним државама, изван или унутар Северноатлантске алијансе, никад није био ни довођен у питање.

Скок у Азију

НАТО постаје периферно значајна организација и због појачаног интересовања Сједињених држава за Тихоокеански регион, у склопу америчке „стратегије ребаланса“. Ову нову стратешку оријентацију САД још 2011. године најавио је Обама, проглашавајући амерички „скок у Азију“.

Последњих година Сједињене државе нагло појачавају своје присуство у Азијско-пацифичком региону – војно, економско и политичко – у циљу „обуздавања Кине“. Према плановима Пентагона до 2020. године у Пацифику ће бити стационирано 60 одсто америчких поморских снага које су до сада биле распоређене равномерно у Атлантском и Пацифичком океану, као и шест од укупно 11 носача авиона. Ова стратегија је изнуђена неочекивано брзим привредним и војним успоном Кине, чија је армија већ прошла успешну трансформацију, много брже него што су то очекивали експерти из Пентагона.

Азијско-пацифички регион, као позорница за „главну геополитичку драму 21. века“, трајно остаје ван домашаја „НАТО империје“. Сједињене државе су принуђене да се у овом региону ослањају на много ефикаснија и мање формална савезништва, укључујући земље као што су Јапан и Јужна Кореја. У том контексту треба тумачити и изјаве новог америчког државног секретара Рекса Тилерсона о могућем размештању нуклеарног наоружања у овим земљама. Услед тога, расте и значај америчких база и ракетних система, не само у Јужној Кореји, који су наводно усмерени против Северне Кореје (а у ствари против Кине и Русије), већ и у читавој Источној Азији, а на важности добијају и већ постојеће америчке базе на Пацифику, укључујући и оне у Аустралији. Борба за утицај између Америке и Кине је већ у току у низу пацифичких држава: Вијетнаму, Мјанмару, Тајланду, Филипинима, Малезији, Сингапуру, Индонезији, Брунејима и на сепаратистичком Тајвану.

Парадоксално, новој оријентацији Вашингтона иде наруку и то што је дезинтеграција НАТО пакта фактички већ у току, што Америци оставља одрешене руке за будуће акције на Пацифику. Безбедност Европе, у оквирима НАТО пакта или ван њега, као и будућност Алијансе, за Вашингтон постаје споредно питање. На дуге стазе, највероватнији ишод је коначни распад ове алијансе и стварање сасвим нове и другачије архитектуре безбедности Старог континента.

Извор