Кина, Америка и ‘национализам’

На годишњој конференцији инвестиционе групе CLSA (раније: Credit Lyonnais Securities Asia, сада власништво највеће кинеске инвестиционе банке, CITIC Securities), која је организована у Хонг Конгу у септембру (2017.), очекивали су се ‘сиктање и бес’. Према писању Њујорк Тајмса, Стивен Бенон је требало да изведе фронтални напад на Кину, на кинеском тлу, и да тиме предочи да Кина и Сједињене државе воде, или би требало да воде, епску битку за надмоћ у 21. веку.

Вероватно нико боље не представља етос ‘America First’, на коме се темељи Трампов покрет од  извршног директора фирме Breitbart News. У интервјуу који је дао за лист American Prospect, у време његових последњих дана службовања у Белој кући, Бенон је рекао да “смо у економском рату са Кином… једно од нас ће бити хегемон у следећих 25 или 30 година...”

Међутим, у свом уводном говору и у каснијим интервјуима за штампу, Бенон је рекао да "никада није био против Кине" и да више нисмо у периоду Хладног рата. Иако су Сједињене државе и Кина такмаци, оне су сасвим способне да реше проблеме, чак и онај најтежи у овом тренутку - нуклеарно питање Северне Кореје. Бенон је много похвалио и кинеско руководство, а Си Ђинпинга је назвао ‘мудрим вођом“’ и светским лидером, кога председник Трамп највише поштује.

Ова поставка, наизглед шизофрена за многе, не би требало да буде изненађење. ‘Национални’ покрет који се шири по Сједињеним државама је део промене парадигме која је захватила свет. Ово је реакција на испаде идеолошког ‘глобализма’ (супротстављеног економској глобализацији), у протеклих неколико деценија. Док глобализација једноставно означава свет који је све више повезан - трговином, инвестицијама, путовањима и информацијама - глобализам је киднаповао тај тренд и претворио га у идеологију. Та идеологија предвиђа да се свет непрекидно креће ка усвајању јединственог скупа правила и стандарда у економији, политици, међународним односима, па чак и у моралности. Националне границе ће временом изгубити на значају, па чак и нестати. Културолошке разлике би требало да уступе место универзалистичким вредностима. Од краја Хладног рата, такозвани либерални светски поредак, кога предводе Сједињене државе, у суштини се претворио у тежњу за универзалистичким поретком на рачун националних суверенитета.

Противне реакције на такво идеолошко претеривање нису ограничене само на Сједињене државе или на Запад. Чак и у Кини, земљи која се често сматра главним добитником процеса глобализације, темељно мерило у приступу глобализацији јесу национални интереси, а не спољна и економска политика. Кина доследно и одавно показује више наклоности ка  међународном оквиру у којем државе међусобно комуницирају на основу њихових националних интереса, а не на основу универзалне идеологије. И заиста, приступ спољним пословима заснован на националним интересима ће, вероватно, осигурати непрекидни мир, па чак и сарадњу са Кином, док ће глобализам западне елите вероватно стварати напетост између и унутар нација.

Глобално непопуларни глобализам

Све је већи број народа, и то већине у народима, које су се определиле за мишљење да су елите у западним земљама – као и у многим земљама у развоју – спроводиле пројекат глобализма на рачун њихових људи и заједница. У Америци су Вол Стрит и Силиконска долина пожњели највећи део користи од глобализације, док је америчка средња класа била у застоју и пропадала.

Стање је исто, ако не и горе, у земљама у развоју. Филипини су, након дугогодишње ‘либералне’ власти, претворени у прави рај за велетрговце наркотицима, настављају да се крећу ка томе да буду нарко-држава у којој су млади отровани, а економски развој озбиљно осакаћен. Националне интересе Мађарске и Пољске, две најуспешније источноевропске државе које су се придружиле Западу након Хладног рата, потиснуо је Бриселски диктат. ЕУ их је готово спречила да одреде темеље својих политика, које су основа суверене нације - као што су имиграција или како управљати својим судовима.

Многе од ових земаља су сада изродиле прилично снаже лидере (између осталог), који теже да потврде националне моћи против претерано универзалистичког поретка: Родриго Дутерте на Филипинима, Виктор Орбан у Мађарској, Нарендра Моди у Индији, Странка права и правде у Пољској, Абдел Фатех ел-Сиси у Египту, Прајут Чан-о-Ча на Тајланду, и наравно, Владимир Путин у Русији - плус Брегзит.

А, у Америци се појавио Доналд Трамп.

Прозвати их националистима или популистима, чак и полемике ради, било би претерано поједностављивање. Они јесу национално настројени и позивају на популизам, али само у смислу неподношљиво нападног универзалистичког светског поретка - ‘једне величине за све’ - који значи озбиљно ограничење овлашћења националних влада да решавају проблеме њихових народа у њиховим појединачним и јединственим националним околностима.

Подршка коју они имају код сопственог народа проистиче из жеље народа да успостави неку повратну моћ, како би одредио своју судбину. Агресивну кампању председника Дутертеа против нарко-криминала, на пример, осуђују многи међу глобалистима, задужени за мишљење. Али, ова кампања, чак и и у периоду смањеног учинка, ужива значајну подршку у филипинском народу, који предуго пати. Лидери у Пољској и Мађарској су се, такође, суочили са огромним притиском ЕУ на њихове напоре да осигурају своје националне границе. Чак су и добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Санг Су Ки, миљеницу заговорника универзалистичких вредности, напали бивши навијачи, због њених напора да се на терену, у својој земљи, носи са насилним и сложеним етничким проблемима.

У све већем броју развијених, или земљама у развоју, конвенционални, ‘глобалистички’ политички естаблишмент, једноставно, више није у стању да реши проблеме тих друштава. Зато ‘националисти’ - њихова опозиција - марширају. ‘Националне’ странке су недавно освојиле јасну већину гласова на аустријским националним изборима. Чак је и моћна Ангела Меркел - коју је естаблишмент крунисао за новог шефа слободног света након избора Доналда Трампа у Сједињеним државама - видела да је њена партија на последњим изборима имала најнижи ниво подршке бирача у последњих 70 година, док је Алтернатива за Немачку (AfD) достигла историјски максимум.

Избором Трампа у Сједињеним државама је почео, и не престаје, период подела. Интензитет напада на Трампа, из свих ћошкова америчког политичког и медијског естаблишмента, није забележен – са тиме се сложио и Џими Картер. Овог месеца само, два старија Републиканца, бивши председник Џорџ Буш Млађи и сенатор Џон Мекејн, су вагали о томе. Буш Млађи је поновио дугогодишњи став многих припадника америчке интелектуалне елите да су Сједињене државе нација идеја – облик владавине кога одређује искључиво идеологија, а одступање од америчког уверења је ‘богохуљење’. Националне осећаје, који се провлаче кроз Трампов покрет, Мекејн је приписао ‘пепелу историје’. Овакво изражавање је, у најмању руку, проблематично. Последња велика сила која је себе одређивала као државу идеја и из темеља избацила средишњу улогу заједничке националне историје и заједнице, био је Совјетски Савез. Да ли амерички глобалисти намеравају да Сједињене државе претворе од националне у идеолошку државу – такву, која би ишла путем Совјетског савеза?

Кина се неће одрећи својих националних интереса

Кина је прилично особен случај по томе што никада није подлегла универзалистичком поретку глобализма. Иако се отвара према свету, посебно трговачким и економским делатоностима, успела је да задржи своју политичку независност и да спроводи полит-стратегије у складу са сопственим приликама. Кина се у глобализацију увек укључивала под сопственим условима. У дугим и тешким преговорима о приступању Светској трговинској организацији, кинеска влада је успела да добије уступке, што јој је омогућило да повећа запосленост становништва. У замену за приступ тржишту, били је потребна размена технологија – и све за дугорочно благостање националне економије земље.

Поред тога, Кина се дуго залаже за омогућавање таквог приступа свим другим земљама. Једна од темељних особености кинеског погледа на свет је препустити различитим земљама да иду сопственим развојним путевима. Због тога у Кини нема јаког националног популизма, који захвата Америку и многе друге земље - јер за тим нема потребе.

У контексту глобализације света, Кина се, током протеклих тридесет година, од сиромашне пољопривредне земље претворила у другу највећу економију у свету, управо паметним очувањем и заговарањем националних интереса. Кина је постала највећа економија по паритету куповне моћи и у том процесу подигла 700 милиона људи из сиромаштва. Да, подела између богатих и сиромашних је драматично већа. Али, чак и најсиромашнијима је боље сада, него пре 20 или 30 година. Ово је потпуно другачије од онога што се десило у Сједињеним државама, где су они који највише зарађују покупили буквално сво богатство створено глобализацијом, а они у средини и они на дну су лоше прошли.

Кина и Сједињене државе: Такмаци могу и да сарађују

Управо како је Бенон рекао, Сједињене државе и Кина су такмаци. То је очигледно. У ствари, све државе су до извесне мере такмаци једна другој – Сједињене државе и Русија, Немачка и Сједињене државе, Индија и Кина. Поред надметања у економији, присутног између готово свих народа, постоје и културолошке и цивилизацијске разлике које, удружене са геополитичким садржајима, стварају могућност за сукоб.

Али, истовремено, Кина и Сједињене државе имају много више заједничког, него што изгледа.

Господин Бенон би погрешио, ако би ривалство Америке и Кине учинио одређујућом борбом његове и Трампове политичке машинерије. Америчкој нацији, у овом тренутку, више прети  опасност од франкенштајновског универзалистичког поретка кога је сâма створила, него од Кине. У последњих четврт века - након завршетка Хладног рата – глобалистички план за свет је Америку претворио од победничке суперсиле у нацију која се запетљала у непрестано и бескрајно ратовање у иностранству, а код куће у економско раслојавање, политичко пропадање и друштвени распад.

Трампова Америка и Кина, као и многе друге ривалске нације које желе у трку, имају заједнички интерес да ублаже испаде и неумереност глобализма и поново уобличе светски поредак, како би га учинили погоднијим за интересе нација и заједница. У овој потрази, Кина је вероватно најуспешнија, али и могући савезник.

Лидери који теже да обнове национални суверенитет наићи ће на то да Кина даје подршку многим њиховим циљевима. Кина би, без сумње, подржала напоре других земаља да поново успоставе контролу над својим националним границама и одреде, на пример, своју имиграциону политику. Кинези су деценијама били најчвршћи браниоци културолошког сопства, отелотвореног у националним државама. Кина је једина велика светска сила која пружа снажну моралну и материјалну подршку кампањи против наркотика, председника Дутертеа. У Универзалном периодичном прегледу, који је Савет за људска права УН спровео у мају 2017. године, Кина је била једина земља која је стајала уз Манилу, док су је други осудили.

Кина је годинама буквално била сâма у одбацивању универзалистичких вредности које су наметане од споља. Управо ти заговорници универзалистичких вредности, који сада Трампа осуђују свакодневно, користе готово исти језик који су дуго користили осуђујући Кину. Исти ти гласови су поздрављали и председника Сија у Давосу, али Кинези уопште нису тако слепи. Они знају разлику између глобалистичког плана и њиховог плана.

Многи Американци, можда, сувише брзо претпостављају да је Кина на супротној страни када су у питању економска питања, посебно трговинска. Али, чак и овде, иако се њихови интереси нужно разликују, њихови се погледи преклапају. Имајући у виду властито развојно искуство, Кина би се свакако залагала за међународни економски систем који различитим земљама отвара простор да воде трговинске политике које одговарају њиховим националним потребама. Трговински споразум који Кина спроводи са азијским земљама, Регионално свеобухватно економско партнерство (Regional Comprehensive Economic Partnership - RCEP), значајно се разликује од Транс-пацифичког партнерства (Trans-Pacific Partnership - TPP), за које се Обама залагао, а Трамп га укинуо, баш због споменутог контекста националних потреба. Прво партнерство предвиђа различите стандарде за различите земље, док друго тражи примену универзалистичких стандарда.

Господин Трамп и многе његове присталице су окривили Кину за губитак радних места у Америци. Али, они претерано поједностављују. Делови Сједињених држава су имали огромну корист од глобализације. Проблем је америчка властита неспособност да равномерно распореди те добитке на начине који су од користи за њене дугорочне националне интересе. Како могу окривити кинеске лидере због тога што раде свој посао и пазе на сопствене националне интересе? Ако Трампова администрација буде мудра и седне да преговара са Кинезима, моћи ће да види другу страну, која благонаклоно гледа на то да и Америка има своје интересе и потребе. А, Кина би могла да допринесе поправљању трговинских неравнотежа између њих. С обзиром на одговарајуће уступке, Кина би вероватно била спремна да наметне ограничење извоза и даље отвори своја тржишта за америчке производе и услуге.

Ванг Јанг, потпредседник кинеске владе, испред кинеске стране задужен за Стратешки и економски дијалог Кине и Сједињених држава, све то је најбоље изразио у говору одржаном у Вашингтону у јулу, 2017. године: ‘Разумемо да приличан број Американаца подржава куповину домаће робе, као што се и у Кини залажемо за куповину наше, домаће робе или за унајмљивање домаће радне снаге. Али, важно је да обе стране разумеју, хладних глава, да имајући у виду нашу пословну сарадњу, нити Кинези, нити Американци, не могу без робе из других земаља. Обе земље су заинтересоване за снажан, уравнотежен и здрав развој наших пословних веза.“

Заиста би билатерализам Сједињених држава и Кине, јаких и суверених сила, могао бити најсврсисходнији пут надаље. Делујући према властитим националним интересима како би поново успоставила равнотежу у економским односима са Сједињеним државама, према речима заменика премијера Ванга, Кина је увезла 400.000 тона природног течног гаса из Сједињених држава, само у првих пет месеци 2017. године - у истом периоду годину раније, Кина је увезла нула тона гаса.  Такође је укинула и дугогодишњу забрану на увоз америчке говедине. На дужи рок, Кина спроводи структурне промене, као што је смањење броја индустрија ограничених на страна улагања, са 180 пре шест година, на тренутних 63. Потрошња и услуге су значајно порасле као удео у расту кинеског БДП. Све ово говори о уравнотеженијој трговини са Сједињеним државама, у средњерочном и дугорочном периоду, а све се спроводи због кинеских националних интереса.

Стога би било мудро да садашњи амерички лидери стишају параноју о растућој Кини. Кинези желе да поврате надмоћ у Азији, сразмерну величини и историји Кине. Али, Кина свакако нема никакву намеру да постане неки глобални хегемон, јер то није у кинеском цивилизацијском ДНК. Кинези су изградили свој Велики зид да би ‘варваре’ држали напољу, а не да би их нападали. У последњих сто година, Кина се само одрекла територијалних захтева; никада их није проширивала. Када је основана, Народна Република Кина је имала територијалне спорове са свих 16 земаља са којима је делила копнене границе. Сада су сви спорови, осим два (са Индијом и Бутаном), решени билатералним преговорима, а не преко глобално-мултилатералних шема.

Мултилатерална дипломатија може бити корисна. Али, снажне суверене државе које спроводе рационалне политике, засноване на дугорочним националним интересима, такође могу допринети миру. Мултилатерализам, када је вођен глобалистичким перспективама, често појачава сукобе. У Јужнокинеском мору, на пример, одлуке неких међународних судова који себи много дозвољавају, појачале су сукобе, док су билатерални преговори између Кине и Филипина довели до споразума. Председник Трамп је, можда, у праву у вези са једном ствари: Сједињене државе троше превише средстава да би одржале тренутни светски поредак. Америчка војска је толико преоптерећена да јој је било тешко да се ухвати у коштац са природним непогодама, које су погодиле њено сопствено тле. Можда је крајње време да се Америка окрене решавању својих безбројних проблема и допусти другим сувереним нацијама да се носе са својим.
Реформе међународних институција

Највећи ризик за ове нове, моћне националне лидере је у томе што у потрази за начином за поновним успостављањем националне моћи, одводе свет уназад, ка правилима џунгле, одбацујући дугорочни мир зарад краткорочне добити. То би била трагична издаја оних људи који су их довели на власт. Све већа међусобна повезаност је другоразредни тренд кога покрећу технологија и економија и наставиће се. Глобализам је идеолошки преступ. Циљ би требало да буде преобликовање структура и обриса глобализације, како би користили већем броју људи, а не да се преокрене против њих.

Ако данашње ‘националне’ вође желе да допринесу бољој будућности, требало би да се помере од рекационарних протеста и почну да праве позитивне планове. Једна од тачака од којих би могли да почну је обнова застарелих глобалних економских институција. Многе од њих, у својим мисијама, не успевају да спроводе развој, због драконских правила за стандардизовање света. Придржавање за задрте доктрине ‘слободне трговине’ и слободног протока капитала, на пример, у протеклих двадесет година није донело обећани развој великој већини земаља у развоју. Јединствена валута и јединствена правила рада унутар ЕУ су осакатила способност земаља, као што су Грчка, Италија и Бугарска, да прилагоде своје економије у складу са променљивим окружењем и последице по те земље су биле огромне. Светска банка, изгледа, постоји да би углавном служила својим бирократама и идеолозима универзализма. Њена гломазна, апстрактна правила и парализирајући резултати чине да многе земље у развоју пропадају. Ако се такве институције не могу реформисати учинковито, требало би основати нове. Кина је била предводник једног таквог подухвата пре две године, када је основана Азијска инвестициона банка за инфраструктуру (Asian Infrastructure Investment Bank - AIIB), чему је снажан отпор показивала Обамина администрација.

И, све се креће и изван економије. Међународни кривични суд (International Criminal Court – ICC) је често апстрактне принципе постављао изнад реалног стања. Селективно гоњење наводних ратних злочинаца је у многобројним случајевима продужавало насилне сукобе, посебно у Африци.

Вође светских ‘националних’ покрета морају јасно да ставе до знања да не покушавају да преокрену глобализацију, већ да је унапреде. Узајамна подршка њих и Кине може постати ново мерило. Током посете Кини прошле године, мађарски премијер Орбан је, током представљања изградње железничких веза зарад повећаног протока робе између Кине и средње Европе, рекао следеће: “Морамо да се погледамо у очи и да не тражимо од друге стране да мења себе. ... Запад не представља (нити треба да верује да представља) узвишени идеал и да очекује да други делови света усвоје међународне доктрине које тај идеал одражавају. ... Кинески политички систем зависи од Кинеза, а мађарски од Мађара. ... Нико нема право да се уплиће као самопостављени судија. ”

Председник Трамп је своје спољнополитичко гледиште назвао ‘принципијелним реализмом’. У недавном говору пред Генералном скупштином Уједињених нација, у његовим речима је одјекивало оно што је Кина увек заговарала: ‘јаке, суверене нације дозвољавају да различите земље, које гаје различите вредности, различите културе и различите снове, не само заједно живе, већ и да раде раме уз раме на основу узајамног поштовања.’

Када се нације залажу за своје ‘непромењене интересе’, ривалство је неизбежно. Али, сви губе у рату. Председник Си је предложио стварање нове ‘заједнице заједничких судбина’. Добар пример је недавно приближавање Кине и Филипина, под вођством председника Дутертеа, када су  територијални спорови у Јужном кинеском мору остављени по страни, зарад залагања за заједничке интересе у трговини и инвестицијама. Неки то тумаче и просуђују да су се Филипини подредили Кини. Не баш. Председник Дутерте се држи свог става у односу на џиновског суседа. У замену за сарадњу у Јужном кинеском мору, Филипини су од Кине обезбедили невиђену развојну помоћ од више милијарди долара, као и подршку кампањи против наркотика.

Они на Западу, најистакнутији међу задуженима за мишљење, на ове успехе кинеске дипломатије гледају са подсмехом, али резултати из последњих неколико деценија говоре за себе. Недавно оснажени светски ‘националисти’ могу увести нови и јачи међународни поредак, у којем Кина може бити важан партнер. Они треба да раде на међународном поретку који омогућава нацијама да следе своје развојне путеве, да бране сопствене интересе, и да на основу тога сарађују, како би сачувале глобална добра. Порука светским националистима и могућим националистима: Кина је пример за вас и ваш могући савезник, а не ваш непријатељ.