Црна Гора у НАТО: Војна трагикомедија и геополитика глупости (1)
30.04.2017
Анализа Пуковника Горана Јевтовића од 22. септембра 2015. године поводом тадашње упорне пропаганде (политичке, медијске, економске, дипломатске) посвећене прикључивању Црне Горе НАТО пакту. Прогнозе и процене Пуковника Јевтовића су постале стварност ових дана.
Драма (жанровски, истовремено и комедија и трагедија) око пројектованог учлањења Црне Горе у НАТО тумачи се најчешће поједностављено, на уобичајени политички или, још прецизније, политизован начин. Углавном врло уско, без разматрања ширих геостратешких импликација (и могућности), искључиво из угла односа те државе са алијансом и обрнуто. Као да је посреди реч о равноправним такмацима, у најмању руку.
Поред тога, у очи упада да је последњих неколико година медијска кампања за учлањење достигла невиђени интезитет. Тако нешто није забележено у ранијем периоду ни са једним кандидатом, када су у редове евроатлантске дружине примане бројне европске земље бившег Источног блока.
Последњи догађаји у црногорској Скупштини (септембар, 2015. прим.ур.) када је већином гласова усвојена Резолуција којом се подржава улазак државе у НАТО [i], као и учестали иступи у јавности црногорских функционера али и важних светских лидера и бирократа [ii], затим, одржавање бројних евроатлантских скупова (семинири, радионице, округли столови, конференције, Јадранско-јонска и остале „иницијативе“, деловање прозападних НВО и сл.), као и жестока медијска пропаганда црногорског режима и евроаталантских испостава, потврђују наведено. Нешто о чему еурофанатизована Србија (и њени „деливери јунити“ који је воде у пропаст) за сада могу само да маштају и да се надају.
Ипак, остаје недоречено и нејасно, због чега је глобалним владарима света толико (и на такав начин) стало, да малена, економски и, посебно, војно непрепознатљива и слабашна Црна Гора, која се у међувремену званично дистанцирала не само од Русије као вековног савезника, већ и од овако смождене Србије, по убрзаној процедури (уколико је могуће без референдума) постане пуновправни члан НАТО, када је у овој фази сасвим прихватљив њен вишегодишњи статус у виду тзв. „Акционог плана за чланство – МАП“ [iii], као последње степенице пред учлањење (значајно више од статуса ИПАП до кога је догурала Србија) и потпуна окренутост западу?
Шта су прави разлози да црногорска држава, евидентно много пре планираног рока, заузме „равноправно“ место у евроатлантској политичко-војној дружини? Чему журба агресивне НАТО аждаје у случају Црне Горе?
Да ли је то убрзавање процеса даљег расбрљивања црногорског простора и трајног удаљавања од Србије и Русије, као и разбијање Православља синхронизованим и истовременим нападима на СПЦ преко Митрополије црногорско-приморске?
Наравно. Али за тако нешто није потребно јуришати у правцу њеног пријема у НАТО. Такви циљеви захтевају време, упорност и стрпљење. И то, једноставно, иде устаљеним током који се не може значајније убрзати. Запињање да се земља увуче у НАТО, овако како се то чини, само може бити (и већ јесте) контрапродуктивно.
Јесу ли то економски (привредни, финансијски) и остали слични разлози? Тешко. Црногорска привреда и финансије, рачунајући у то чак и криминогене – шверцерске и нарко токове, је занемарљива на глобалној карти света. И оно што функционише како-тако, ионако је под потпуном контролом глобалистичке елите која руководи и НАТО савезом.
Да ли је НАТО пакту потребна војничка „сила“ и ефективи којима располаже Црна Гора и хоће ли то битније утицати на повећање борбене готовости алијансе? Још мање. Осим што се мали састави (водови – до пар десетина бораца) Војске ЦГ сменски, симболично ангажају у тзв. мисијама (мировним и борбеним) на појединим тачкама света. Као што је мисија „Resolute Support“ у Авганистану [iv] или ангажовање појединачних црногорских официра на командном броду италијанске Ратне морнарице „Carabinieri“ у поморској операцији ЕУ (НАТО) под називом NAVFOR „Atalanta“ [v].
Црна Гора након „реформи“ према НАТО стандардима и процедурама, располаже са свега око 1.500 професионалних војника који су разврстани у три вида Војске – Копнена војска, Ваздухопловство и Морнарица. Оружана „сила“ која не може, све и да хоће, да одбрани, рецимо, град Колашин у случају већих снежних падавина. Без карикирања.
У својој организацији, Војска ЦГ има формално једну бригаду Копнене војске, од које је тренутно активан само један пешадијски батаљон четног састава. Поред наведеног, располаже са: четом војне полиције, инжињеријском четом, четом везе, обавештајно-извиђачком четом, логистичким батаљоном, центром за обуку и јединицом почасне гарде. Не располаже тенковима, оклопним транспортерима, значајнијим артиљеријским средствима и далекометном ракетном техником. Снаге Ваздухопловства које чини нешто мало борбених хеликоптера у омањој ескадрили (дакле, нема борбене авионе) и неколико дефанзивних бродова Морнарице у територијалном мору, не заслужују већу пажњу.
Поред наведеног, Црна Гора нема организовану ратну војску (ратне јединице) нити у том правцу постоје било какви планови. Практично је угасила „мобилизацију“ као основни „елеменат борбене готовости“, без кога нема попуне нити у миру, нити у рату, а то значи нема нити праве војске, нити одбране.
Народ који се кроз историју јуначки борио за слободу, част и достојанство, који је вековима био најсветлији пример великом делу човечанства, остао је, не само без војске и система одбране, већ и без било какве могућности да се брани од потенцијалног агресора у хипотетичких неприлика. Као што је, рецимо, актуелна миграција арапског света. Боље рећи диригована, насилна сеоба народа, која ће нам свима, без изузетка, у наредном периоду доћи главе.
Дакле, из свега наведеног јасно је да је ова држава, оног тренутка када се отцепила од СР Југославије (СЦГ), тачније, када је изашла из братског загрљаја Србије проглашавајући независност, након квалитетно (од стране Запада) организоване и изведене преваре зване „референдум“, углавила себе у евроатланску заједницу, тако што је „својом“ вољом званично припала њиховој сфери утицаја – политички, економски, безбедносно, војно.
То је по аутоматизму значило и окретање леђа Руској федерацији, иако је таква чињеница неколико година вешто маскирана у домаћој, али и у српској и у руској јавности. Међутим, истурање Црне Горе према налозима западних владара, прво у случају признања независног „Косова“ (што је био нож, не у леђа, већ у груди Србије и васколиког Српства), а затим и увођење економских и осталих санкција Русији према истом клишеу, ствари су истеране на чистац и, коначно, горке пилуле прогутане.
Па, чему онда журба и својеврсни јуриш да се Црногорци (и сви остали не малог броја и процента) са брда, планина и приморја, угурају у НАТО и тако досегну „златне“ висине еуроатланске „радости“ и „благостања“, када је ситуација, наизглед, под савршеном контролом?
Одговор се крије у „Војногеографској процени Југословенског ратишта“, званичном војном документу – доктрини која је, након неколико десетина година мукотрпног научног рада, заокружена и усаглашена средином 90-тих година прошлог века. Она је, као таква, широј јавности, подразумева се, непозната.Иако је, након петооктобарског удара, након окретања (и потчињавања) бивше заједничке државе западној алијанси а затим и у одвојеним процесима дојучерашњих република, формално стављена „ад акта“, те је тако могла бити доступна у целини.
Јер, нема бивше државе, нема војне тајне под степеном „поверљиво“. Али, има праксе и гeографија се не може променити, нити у књигама, нити на терену.
На основу те изузетне војно-научне студије до које се дошло тимским радом небројених војних експерата и најискуснијег војног кадра, и на основу које је, између осталог, организационо конципирана Војска Југославије али и целокупан систем одбране тадашње државе, а коју је и сâм НАТО савез (не)званично признао и уградио у своје стратегије и доктрине (што значи да на том фону и дан данас базира свој наступ а током оружане агресије 1999.године исту је неуспешно тестирао), може се потпуно разумети из ког угла њихови стратези посматрају простор Црне Горе (баш као и простор Србије) и који су то стварни (пре свега војнички, ратни) разлози и страхови, који их приморавају, да са цепањем ових територија (држава) и стављањем под потпуни, пре свега војнички утицај, настављају пуним интезитетом и без престанка.
Страх Запада од Русије (па чак и од овако сломљене и покорене Србије) у неком будућем глобалном (или регионалном) сукобу, који је на видику, и с тим у вези увлачења у догађаје, и битнијег утицаја на Црну Гору, као природног савезника (и нераскидивог ткива), те могућег преокретања политичко-безбедносне орјентације те земље и геостратешког преусмеравања у ближој будућности, рецимо, на изборима, није никада престало, нити ће се то догодити.
Шта то значи?
Примера ради, дословно, само једна ваздушно-десантна дивизија Руске армије (или две-ти ваздушно-десантне бригаде), пребачена на брдско-планински простор те бивше југословенске републике у склопу могућег удара у дубину непријатеља (а то је НАТО), или, један носач авиона (односно неки други вишенаменски ратни брод са пратњом или, још боље, нуклеарна подморница) укотвљен у њеном територијалном мору (попут руских снага које сада имамо у водама и на територије Сирије, као што је база Тартус), изменио би не само геополитичке токове, већ би принудио НАТО на значајније одступање из овог дела балканске ветрометине и измену агресивних, освајачких планова.
А то би дословно значило не само губитак важне геостратешке тачке, јер Црна Гора са својим излазом на Јадранско море то јесте због Отрантских врата и тзв. поморске гравитације према Тршћанском заливу и обалама Италије и Албаније, већ потпуно прекомпонавање НАТО доктрине и стратегије на плану евентуалног освајања и држања те територије и припадајуће акваторије. Према плановима и проценама које сигурно до сада нису (нити су могле бити) мењане, то би подразумевало да би западна војна алијанса у евентуалном сукобу на наведеном простору са наведеним, моћним противником (који би свакако био подржан од стране не малог броја локалног становништва), уколико би изгубила почетну иницијативу, а желела успех, морала да ангажује снаге еквивалента две до три копнене армије – по једна из правца Хрватске и БиХ, и једна са територије Албаније, као и снажну флоту морнаричких снага из Средозмеља и из јадранске акваторије, која је под контролом Италије и Савезничке здружене команде („Јужно крило“) НАТО-а у Напуљу – Allied Joint Force Command Naples.
Да ли о овоме стратези НАТО-а размишљају, да ли им је такав хипотетички сценарио присутан и да ли су оптерећени тим могућим развојем догађаја?
Свакако. Зато, уосталом, НАТО и постоји. Поуздано је тако, и они се неће уљуљкивати да су „посао“ завршили све док не увуку Црну Гору у своје редове и не поклопе је оснивачким (и више пута допуњеним) документом под званичним називом „Северноатлантски уговор“, у којем посебан значај и улогу имају чланови 4. и 5. Само под тим гаранцијама и у таквим формалним условима могу себи приуштити колико-толико миран сан и опуштање.
Вероватно ће критичари оспорити напред наведене ставове. И баш зато, да видимо укратко шта каже скрајнута војна наука и (ратничко) искуство, и који би то параметри морали да се узму у обзир у вези са случајем Црне Горе.
Некадашње јединствено Југословенско ратиште састојало се од три војишта: Северног, Југоисточног и Југозападног. У складу са тим, Војска Југославије јесте и била организована у три копнене армије, чије су се границе зона одговорности поклапале са границама геопростора наведених војишта.
Југозападно војиште је обухватало јединствену територију Црне Горе и Рашке области (што је посебно важно за нас у Србији, и ето још једног разлога зашто је потребно „сломити“ Ц.Г.) површине приближно 20.000 квадратних километара, са преко 900 хиљада становника. Геопростор тог војишта представљен је планинским рељефом са малим бројем проходних зона које воде долинама река: Моравице, Увца, Ћехотине, Таре, Пиве и Зете и Скадарском котлином. Општа карактеристика долина је кањонасти и клисурасти изглед, којима воде најквалитетније комуникације, осетљиве на рушење и погодне за запречавање. Проходност војишта је јако ограничена, а дејства оклопно-механизованих снага уско каналисана у захвату проходних праваца и преко планинских превоја, те не могу попримити улогу носиоца борбених дејстава, нити темпа нападних дејстава. До пуног изражаја долазе дејства брдских и планинских формација, као и употреба мањих ваздушодесантних, посебно хеликоптерских снага.
Јужно до главног развођа проходност је још више ограничена због крашког рељефа. Изузетно су повољни услови за организацију одбране на више узастопних линија, концетрацију материјалних резерви за потребе одбране и преузимање активних и офанзивних дејстава ка појединим, привремено запоседнутим деловима ратишта. Рељеф, пошумљеност и климатски услови на простору војишта ограничавају употребу, развој и маневар снага нападача и дејства авијације чине максимално сложеним, са незнатним ефектима.
Геопростор Југозападног војишта био је (и сада је) подељен на (1) Источну рељефну целину (међуречје Ибра и Лима) и (2) Западну рељефну целину која захвата највећи део геопростора Црне Горе до долине реке Лим и представљена је тешкопроходним, средњепланинским и високопланинским земљиштем. Услови за извођење борбених дејстава нападача су изузетно неповољни, па се проходни правци могу веома успешно затварати мањим снагама.
У геопростору ове, Западне рељефне целине, значајнија ваздушнодесантна просторија је Зетска котлина са Ћемовским пољем. Планински и брдски састави су носиоци борбених дејстава, посебно препадних. Веома су повољни услови за вођење одбране по дубини и размештај материјалних резерви. Истичу се два ослонца за борбена дејства: први, Побијеник-Црни Врх-Лиса-Бјеласица-Комови и, други, Љубишња-Дурмитор-Војник-Маганик-Жијово. Могу се успешно бранити мањим снагама.
У односу на рељефне услове, пошумљеност и климатске услове Југозападно војиште је представљало (а ваљда ће тако бити и у блиској будућности) праву тврђаву на бишем Југословенском ратишту. Компактан планински рељеф неповољан за нападна дејства агресора, пружа веома повољне услове за разноврсна дејства браниоца на више узастопних ослонаца, меридијанским и упоредничким смером.
Посебан значај Југозападног војишта је затварање улаза у унутрашњост војишта са јадранске акваторије, зато што сви правци воде преко Скадарске и Зетске котлине. Из тог разлога, целисходним развојем и економисањем снага – борбених састава, могу затварати и бранити мале снаге.
Југозападно војиште се наслања на јадранску акваторију до граница територијалног мора и приобални појас. Тај простор карактеришу: развучен, неповољан облик (ширина око 110 км), мала дубина од 35 км у копненом делу и осетљивост на пресецање по краћој оси. Карактеристике крашког рељефа у заобаљу у великој мери надопуњују наведено. Дејства са акваторије су каналисана на превоје на планинама: Румија (Суторман), између Румије и Ловћена (Сеоштрик), затим, Ловћен (Чекање) и Орјен (Леденице), па је стварање ширег, оперативног мостобрана од стране нападача крајње неповољно.
Детаљније представљање војногеографске процене Југозападног војишта, захтевало би много више детаља, па би и геостратешка слика била разумљивија и потенцијални одбрамбени угао гледања јаснији. Биле би потребне још десетине страница да се подробно изанализирале и представе, и између осталог, следећи кључни војногеографски (стратешки, оперативни и тактички) појмови, као што су:
- стратегијски објекат: шири рејон Подгорица-Никшић;
- стратегијски правац дејстава: црногорско-рашки;
- операцијски рејони: 1. Пљевља-Бијело Поље-Пријепоље-Прибој и 2. Беране-Гусиње-Чакор-Рожаје;
- операцијска ваздушнодесантна просторија: геопростор Зетске котлине;
- операцијски правац дејстава: приморски самостални тактички правац;
- операцијски правац дејстава: црногорски правац.
Да ли овим подацима и проценама, овако детаљно баратају НАТО „умови“ у Монсу и у Напуљу? Наравно. И још темељније и студиозније. Е, то је онај главни разлог (и дилема) с почетка текста, због којег Црну Гору желе (и морају) што пре да пригрле у своје „топло“ наручје. Кад већ не могу Србију која није још увек довољно расрбљена и територијално поцепана, те је у овоме времену и даље прекрупан залогај.
Некада смо на простору Црне Горе (укључјући и Рашку област) имали распоређену легендарну 2. Армију, коју су чинила два корпуса: Подгорочки и Ужички, уз непосредно потчињене, бројне армијске јединице.
Територијално море и приобаље бранила је Ратна морнарица јачине Флоте, која је касније преформирана у Корпус РМ.
Након тзв. војних реформи НАТО пакта, и у Црној Гори и у Србији, збрисане су бројне бригаде, пукови, батаљони, флотиле, поморски центри…, мирнодопски и ратни борбени састави који су издржали сва могућа искушења. Онај, најважнији испит, положен је 99-те године. Када НАТО није ни смео, нити знао да се примакне црногорским планинама и долинама, али ни приобаљу и територијалним јадранским водама.
Шеснаест година након тога, шта имамо и ми и они? Једно велико ништа. И незнамо како даље. Шта нам остаје за утеху и као (макар улудо) надање? Да певамо ону познату и давно склепану песму – „..прича се, прича, да Руси долазе..”
...
