Структуре хегемонизма

Када кажемо да су мега-корпорације секундарни учесници у међународним односима и да се обично захтева и од државе да делује, нисмо свесни да мега-корпорације, Светска банка или Међународни монетарни фонд и друге међународне агенције са различитим степеном аутономије, у ствари, интегришу систем потчињавања од кога највише испаштају државе на периферији.

Зато сматрамо да концепт “структура моћи хегемонизма” Самуела Пињеира Гимараеса највише одговора, како би се описали сложени механизми потчињавања који постоје у међународном систему. Структуре хегемонизма су резултат историјских процеса и настале су заједно са међународним системом током првог таласа глобализације и португалских и кастиљанских поморских открића, чији су главни протагонисти били Ерик Морепловац, Васко де Гама, Кристофер Колумбо, Фердинанд Магелан и Себастијан Елкано.

Процес спољног потчињавања света почиње тачно 1492. године. Овај процес је имао три фазе. Прва је била потчињавање Америка (обе). Друга је тежила потчињавању Азије, а пре свега Индије и Кине због стратешког и економског значаја. Трећа фаза је, најзад, потчињавање исламских држава и суб-сахарске Африке.

Према појму структуре хегемонизма, кога је дефинисао Пињеиро Гуимараес, сцена и међународна динамика унутар које делују периферне државе су организоване око структура хегемонизма – политичке и економске моћи чије су језгро централне државе. Ове структуре су резултат историјског процеса, дају предност државама које их интегришу и теже томе да се некако овековече. Па, према Пињеиру Гуимараесу, структуре хегемонизма укључују “везу интереса и закона, међународне организације, многе јавне и приватне учеснике, могућност укључивања нових учесника и тренутног развоја стандарда управљања, али су, ипак, националне државе у језгру ових структура. Структуре хегемонизма потичу од економске и политичке експанзије Европе, када су стваране велике националне државе. У Шпанији, од освајања Гранаде и прогона Мавара (1492. године). У Француској, током стогодишњег рата (1453) и прогона Британаца, када је Анри IV створио унитарну државу. И у Енглеској, од краљице Елизабете I (1558-1603). Европска експанзија се појачава низом открића, а након пада Константинопоља (1453) се појачава потрага за поморским путевима ка Истоку и одговарајућем економском расту и акумулацијом богатстава стварањем колонијалних империја (Кортес, 1521.; Пизаро, 1533.),а у Бразилу од шећерне трске у Пернамбуку. Технолошка, војна и индустријска револуција у 18. и 19. веку, као и парна машина, јачају надмоћ Европе на међународном плану.

Динамика циклуса капиталистичке акумулације и односа између великог приватног капитала, државе и технологије, оружаних снага и друштва, у великој мери објашњава процесе стварања структура моћи хегемонизма. Ови процеси су трајали између 1917. и 1989. године, а кључна фаза је била расправа са алтернативним социјалистичким моделима организације друштва и државе, која је била прекинута од 1939. до 1946. године, сукобима који су се догађали унутар структура, са протестантским државама, Јапаном и Италијом. За превазилажење ове кључне фазе, структуре хегемонизма су пробале да консолидују своје изузетне идеолошке, политичке и економске победе ширењем утицаја и активности широм света; посебно на територијама које су до недавно биле социјалистички организоване и на територијама на периферији којима је прећутно дозвољено одступање економске и политичке организације у најбескомпромиснијем периоду расраве са алтернативним социјалистичким моделом“ (Пињеиро Гуимараес, 2005: 30).

Тако, следећи Пињеира Гуимараеса, можемо потврдити да структуре хегемонизма управљају  и највећим трендовима на међународној сцени и међународном сценом сâмом. Ти трендови су исти они који ће касније утицати на сâме структуре хегемонизма у динамичким процесима и вишеструким везама различитих нивоа активности друштва и државе. Ако у језгру структуре хегемонизма увек нађемо националне државе, у центру језгра су велике силе. У првом таласу глобализације, структурама хегемонизма је управљала Шпанија, а изазивала их је Енглеска; то је довело до друге фазе глобализације. У међувремену је британско руководство прво изазвала Француска, а после и Немачка. Данас, у трећој фази глобализације, структурама управљају Сједињене државе, “држава-континент” која је претворена у јединствену суперсилу међу великим силама, чије економски, политички и војни интереси покривају све области Земљине површине. То руководство, које се данас не може оспорити, највероватније ће у будућности изазивати растућа кинеска моћ.

Напомена:
Пињеиро Гуимараес, Самуел (Samuel Pinheiro Guimarães), Cinco siglos de periferia. Una contribución al estudio de la política internacional, Buenos Aires, Ed. Prometeo, 2005.