Карл Хаусхофер и изгубљена геополитичка традиција

Познати амерички политички географ и теоретичар, Николас Џ. Спајкман је једном рекао: “Министри дођу и оду, чак и диктатори умру, али планински венци неометано стоје.” Потврђена је чињеница да географски услови, који се односе на физичку територију државе остају стварна одредба межународне политике. Географија је вековима играла носећу улогу у одређивању моћи држава и утицаја на међународну политику. На пример, древни Рим је херојски уништио Картагину због своје ненадмашне, стратешке географије. Исто тако, пораз великог европског ратника Наполеона у Русији догодио се због његовог неразумевања руских географских услова.

У том смислу,  један од древних записа о стратешкој улози географије може се пратити до записа чувеног древног грчког историчара Тукидида, чија књига „Историја Пелопонеског рата“ даје кратак приказ улоге географије у победи у ратовима . Према познатом америчком историчару и геополитичком стручњаку, Роберту Д. Каплану, „Спољно окружење са којим се суочава свака држава када одређује сопствену стратегију“. То је сигурно био случај са Наполеоновим покушајем инвазије Русије.

Кроз историју, физичка стварност државе увек је била камен темељац државотворног умећа и велике стратегије. Ипак, треба имати на уму чињеницу да су географски услови државе неизмењива судбина. Овде је израз „неизмењива судбина“ права суштина геополитике, која је, данас, право лице међународне политике.

Традиција геополитичког мишљења датира још из античке Грчке и тек је после европске Ренесансе, крајем 16. века, дискурс геополитике стигао међ главне теме. За то је заслужан познати немачки географ и геополитичар Фредерик Рацел, који је у свом ремек-делу „Политичка географија“ државе салгедавао као растуће организме. Према Рацелу, стварна моћ државе и утицај који има на међународној сцени, потиче од земље коју поседују.

Касније је чувени шведски географ Рудолф Кјелен постаовио концепт геополитике проглашавајући је науком о државама. Према Кјелену, домен геополитике обухвата економску величину, демографске обрасце, политичко уређење, друштвену структуру и географске параметре. По завршетку Првог светског рата, дискурс геополитике постао је главни садржај расправа и дискусија међу европским географима.

Касније је познати немачки географ, Карл Хаусхофер, који је почетком 20. века проширио и унапредио дискурс геополитике, дајући му нови правац. У Хаусхоферовој радикалној географској пловидби, Немачка, Италија и Јапан не поседују довољно велике територије и стога не би могле да преживе ако се не би прошириле. У том погледу, Карл Хаусхофер је за географски мање државе, заговарао геополитичку регионализацију, како би се акумулирала природна сфера за њихов опстанак.

Ово је заиста био радикалан помак у дискурсу геополитике, који је данас главни садржај расправа и разговора. С друге стране, не може се порећи чињеница да је концепт геополитике чисто дискурзиван феномен који преко језика успоставља стварност. С тим у вези, допринос Карла Хаусхофера не може се презирати јер су његови списи имали највећу улогу у прочишћавању ’геополитике’ као дисциплине.

Међутим, према мишљењу критичара, Карл Хаусхофер је својим дискурзивним списима покушао да успостави „псеудо-западно-тевтонски“ облик геополитике. Штавише, циљ Хаусхоферове идеје о пан-регионима био је усмерен на значај и управљање регионалном геополитиком на континенталном нивоу. Па, ипак, не може се порећи чињеница да је управо Рацелово дело „Политичка географија“ поставило темеље новог геополитичког мишљења и дискурса у Европи.

Рацелов концепт политичке географије био је сличан Хердеровој конструкцији нације на коју је, такође, прилично утицао концепт климатске географије. Раније је Карл Ритер проширио дискурс политичке географије и геополитике који окружују концепт простора и природе. Можда је због тога Ритер у својим радовима прилично наглашавао простор и природу, сматрајући их кључним одредницама политичке географије. Исти је случај са Рацелом и Карлом Хаусхофером, који су дарвинистички концепт природне селекције успешно применили на геополитички дискурс.

У данашње време, сложена природа међународне политике захтева ново радикално геополитичко мишљење и приступ. Од почетка неолибералне глобализације, осамдесетих година 20. века и краја биполарности, државе су изгубиле географски значај. У том смислу, постојећа сложена природа држава и међународног система захтева реинкарнацију изгубљене геополитичке традиције, која је била својствена географском мишљењу Карла Хаусхофера.